„Biti spreman na let je više no biti ptica“

U pitanju je lična priča Jevremović u kojoj opisuje nastanak prvog srpskog feminističkog pozorišta PUT 5a, koje je osnovala devedesetih godina. Knjiga je dobila naslov po istoimenoj predstavi „Šaputave devojke“ koja pomera granice i razbija stereotipe u svakom smislu imajući u vidu da su njeni akteri žene u invalidskim kolicima.

Radeći na ovim predstavama Jevremović je pokazala ne samo posebno razumevanje za žene sa invaliditetom nego i uspela da u sadejstvu sa njima oblikuje koreografiju u kojoj će one pokazati „svu snagu svog pola i ženstvenosti“.

Tako u jednom segmentu predstave „Šaputave devojke“, čije su glavne junakinje Devojka kratke i Devojka duge kose, vode dijalog u kojem ona sa kratkom kosom kaže: „Bitno je imati noge u glavi, prave noge! Broj nogu nije važan! Bitna je spremnost na trk iznutra!… Biti spreman na let je više no biti ptica! U životu postoji izbor i ti! Žena na orozu – to si ti! Tvoje telo, ti! Ovo divlje u svetu – to si ti! I zato te sloboda izaziva… I zato te niko ne brani!… Biti sama – to je sve!… I onda si spremna na sve.

– Odluka je sve – zaključuje Devojka duge kose.

Knjiga sadrži i dramu „Šaputave devojke“, kao i sve njene najave i kritike. Na promociji Zorica Jevremović skrenula je pažnju da su bile potrebne godine da se objavi ova za kulturu važna knjiga i zahvalila se RTS-u i Draganu Inđiću koji su joj to omogućili. Ona se ogradila od termina inkluzivni teatar i rekla da se prva upustila u ovakav vid pozorišnog rada sa ciljem da „stvori samo lepotu“. Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat je ocenila da je, osim direktno na sceni, Jevremović tu lepotu dočarala i rečima u ovoj knjizi budući da čak i oni koji nisu gledali njene predstave mogu da ih dožive čitajući knjigu.

Milena Dragićević Šešić, kulturološkinja, posebno je skrenula pažnju na kontekst u kome je nastalo ovo izdanje.

– Ova knjiga jeste jedan poetski, autoperfomativni, autobiografski zapis o jednom vremenu o tome kako se stvarala drugost, kako se omogućavalo da se čuje jedan glas nečujan, jer invalitkinje su osobe, ličnosti koje su na marginama svih margina, a ovde su stavljene, ne u centar pažnje, ovde su one umetnice, kreatorke i to je nešto što je Zorica Jevremović omogućila – istakla je Milena Dragićević Šešić.

Mirjana Vlahović, mirovna aktivistkinja, smatra da nijedna knjiga nije više ženska od ove.

– Ovo je lična priča Zorice Jevremović o njenom odrastanju, prijateljicama i njihovim noćnim šaputanjima, fenomenu poznatom samo ženama, deljenje najskrovitijih tajni ali i deljenje svakodnevnih dešavanja, iskustava, promišljanja… Ako žene zavide muškarcima na solidarnosti, onda muškarci ženama zasigurno zavide na ovakvoj, ženskoj bliskosti i mogućnosti da jedna drugoj povere stvari od krajnje banalnih do najskrivenije intime.

Prema njenim rečima, „Šaputave devojke“ će nas podsetiti na „lepotu života u svakom trenutku, mestu i stanju“. Kako kaže: „Ovo je priča o tebi, meni njoj… o tome koliko smo posebne i svoje.“