Bojana Novaković: Važno je da svet sazna šta se dešava u Srbiji

Takođe, jedna od učesnica protesta, koje pred zdanjem Ujedinjenih nacija na njujorškom Ist Riveru organizuju predstavnici srpske dijaspore u Sjedinjenim Državama.

Bojana Novaković, dobitnica nagrade Australijskog filmskog instituta za najbolju glumicu 2004. godine, koja je sarađivala sa svetskim filmskim velikanima poput Mela Gibsona ili Kijanu Rivsa, rekla je za Glas Amerike da se protestima priključila zbog potrebe da se saznaju prave razmere pandemije korona virusa u Srbiji jer, kako ukazuje, do međunarodne javnosti ne dolaze validne informacije.

“Potrebna nam je transparentnost, istina o Kovidu. Zašto je utakmica sa 16.000 ljudi postojala, zašto imamo turnir, zašto proslave bez maski posle izbora – zašto to?”, ukazala je Novaković – podsećajući na to da su, pre razbuktavanja pandemije, Zvezda i Partizan u Beogradu odigrali derbi uz prisustvo navijača, Novak Đoković, svetska teniska zvezda, organizovao teniski turnir, održani parlamentarni izbori i pobednička proslava Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića – bez primene nužnih antipandemijskih mera: fizičkog distanciranja i nošenja maski.

“Prvo sam se u to uključila preko socijalnih mreža jer mi se javila sestričina koja ima dvadeset godina i tražila pomoć – govoreći mi da sam ja borac za prava. Zamolila me da napišem nešto o tome što se dešava u Srbiji. Prepune bolnice, nema opreme, a davali smo drugim zemljama. Zbog nje sam to uradila”, podvlači Novaković koja je 1988. godine sa porodicom napustila bivšu Jugoslaviju.

Na Ist Riveru se prošle subote našla na poziv prijateljice i takođe glumice Maše Dakić.

“Ona je odlučila da se obrati pred zgradom Ujedinjenih nacija i uputi apel zapadnim medijima. Da ih zamoli da istinito izveštavaju o tome što se dešava u Srbiji. Da ne prenose ono što saopštavaju vlasti – već da daju prave podatke.

Našla sam se tamo da podržim nju i prijatelje koji demonstriraju.

Postojala je potreba da svetu, zbog medijske blokade u Srbiji, kažemo ono što mi znamo o tome šta se u zemlji dešava – a čuli smo od doktora, prijatelja i ljudi koji protestuju.

Maša mi je pročitala svoj govor, šta je sve nameravala da kaže, onda sam joj sugerisala šta bi mogla da doda.

Između ostalog – da trideset godina molimo Zapad za pomoć. Ona mi je ukazala da bi ja to trebalo da kažem – i eto tako sam se tamo našla. Ali, to se sad malo proširilo po Srbiji”, kaže sagovornica Glasa Amerike.

Ona je navela da je vid protesta jako važan vid ljudskog pokreta.

Takođe povukla je paralelu  između onoga što se dešavalo u Srbiji i protesta povodom policijske brutalnosti nad Afroamerikancima u SAD.

– Black lives matter (Životi crnaca su važni) globalni je pokret i to je velika stvar. Policije u svim državama sveta ponekad su brutalne prema narodu svih boja. Black lives matter neuporediv je sa bilo čime. Građane Srbije policija ne tuče zbog boje kože. Džordž Flojd nije ubijen zato što je protestovao. On je ubijen zato što je crnac. Pre poslednjh protesta crnci nisu ubijani zato što su protestovali, ili zato što su radili nešto što ne treba da se radi, nego zato što su crnci. 

Možemo da kažemo da razumemo i podržavamo, ali ne treba da govorimo da su svi životi podjednako važni ili Serbian lives matter. To je kooptiranje sa pokretom koji nema nikakve veze sa nama i našim narodom. Žao mi je što se to kod nas ne razume baš najbolje – iako shvatam da naš narod pati. Međutim, jedini ljudi u Srbiji koji bi u Srbiji mogli da se koriste tim sloganom su Romi. Da se razumemo – Black lives matter je pokret protiv sistematskog rasizma. Mnogi ljudi smatraju da nisu rasisti jer imaju prijatelje crnce. Možeš da imaš predivno srce i da daješ sve od sebe, ali i dalje ostvaruješ sopstvenu korist u sistemu koji vrši represiju nad crncima- istakla je ona.

Prema njenim rečima za nju postoje dve Srbije.

– Postoje dve Srbije za mene. Politička Srbija i moja porodica. Narod koji nema ‘leba da jede, ali će vam dati svu hranu iz frižidera. Postoje moja familija, prijatelji, saradnici, koji su sve ono što pamtim, vidim i iskusim kada idem u Srbiju. To je ta lična veza jer stvarno ne postoji narod kao naš.

Imam taj mentalitet i tu ljubav prema svom narodu. Gde god da živim, a živim po celom svetu, uvek kažem da sam Srpkinja – imam australijski i srpski pasoš. To je moj identitet. Srbiju gledam očima umetnice i glumice jer i mislim da je to takvo podneblje sa koga je uvek moguće ispričati priču. Bila ona dobra ili loša.

Kada govorimo o političkom aspektu – uvek vidim jednu malu zemlju koja se raspala. I zbog toga mi je toliko žao. Od rata je prošlo više od dvadeset godina.

Pre toga bilo je moguće graditi zemlju. Međutim, dogodilo se da je vlada počela da vlada ljudima – umesto da ljudi vladaju vladom. Stvarno nemamo demokratiju i to je jako bolno i tužno. Ne mislim da su Jugoslavija i Tito bili nešto toliko neprikosnoveno i uzvišeno – ali radili smo istu stvar četrdeset-pedeset godina posle Drugog svetskog rata.

Osamdesetih smo imali pravu zemlju i stvari su postajale sve bolje i bolje. Postojali su problemi, ali radili smo nešto konstantno. Sada ovih poslednjih trideset godina gubimo identitet, zaključila je ona.