Foto: Stanislav MilojkovićU jednoj svojoj pesmi Ljubomir Simović je napisao: „Ko se ne penje u Boga, silazi u Zver.“ Tim stihom je prožeta njegova poezija. Zbog toga mislim da je on dualistički pesnik, što je posebna i retka nit u srpskoj poeziji – kaže pesnik, esejista, urednik izdavačke kuće i časopisa Gradac Branko Kukić, povodom odlaska jednog od najvećih modernih srpskih pesnika i dramskih pisaca, akademika SANU, koji je noćas preminuo u 90. godini.
– Kada sam mu svojevremeno pokazao moj izbor iz njegove poezije „Sreda u subotu“, on mi je – ne bez strepnje – rekao: „Pa, ovo je mračno!“ Odgovorio sam mu: „Ali, ovo ste vi napisali.“ Ta apokaliptična strana njegove poezije je u suštini osnovna odlika velike umetnosti – strah, strepnja, nemir i nespokoj – sve ono što karakteriše bivše svetove i savremeni svet. Zbog toga, zbog tok pesničkog i ljudskog drhtanja, Ljubomir Simović je veliki pesnik, pesnik koji bi bio aktuelan u svim vremenima, prošlim i budućim.
Sve što je pisao i govorio, kako navodi Kukić, bilo je zasnovano na uznemirenosti.
– Ali to njegovo osećanje prožeto je istinom da je čovek dvostruko biće, neprilagođeno, neopredeljeno i nejasno, a puno uzaludnog nadanja. Ali uprkos tome, nadanja. U svojim esejima o pesnicima birao je one koji upravo iskazuju dvostrukost u svojoj poeziji: neraskidivu vezu dobra i zla. Bio je ubeđen da istovremeno stvaraju i Bog i Zli Demijurg. A u tom uverenju je snaga velike umetnosti i velikih – moralnih, iskrenih i neustrašivih ljudi.
Kada je u poemi „Subota“ – tom velikom epu našeg ovdašnjeg vremena – jedan od likova kaže: „I pečat ima jastuče, a ja nemam“, Simović je izrekao svoj odnos preme ljudskom jadu i bedi današnjeg društva, prema kome je imao beskompromisan kritički odnos, upozoravajući na zlu vlast, na primitivizam političke svesti, na prostačku nezajažljivost koja „jede do pobjede“ našu kulturu, naše dobre namere i naše vidike.
Sve što je Ljubomir Simović pisao i govorio, prema rečima Kukića, danas dobija jedan tragično-komični smisao:
– Jer, naša je nepromenljiva konstanta nerazumevanje pravilnog puta. Zbog toga je on istovremeno nejasan i blizak, dalek i vidovit. Zbog toga je znak pitanja koji je postavio na našoj velikoj raskrsnici – znak jedne
pomućene sudbine – ističe Branko Kukić.
Kako je podsetila izdavačka kuća Arhipelag, koja je saopštila vest o njegovoj smrti, Ljubomir Simović je rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, u rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.
Za vreme studija radio je kao urednik i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa Vidici. Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.
Objavio je pesničke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004) i Planeta Dunav (2009).
Izbori iz Simovićevog pesništva objavljen su u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994), Učenje u mraku (1995), Sabrane pesme I-II (1999) i Pesme. Knjiga prva i Pesme. Knjiga druga (2005).
Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Simovićeve drame su izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu.
Pored poezije i drama, Simović je posvećeno pisao i eseje o srpskim pesnicima i dramskim piscima. Iz toga je nastala knjiga Duplo dno koja je doživela više izdanja.
Eseje o likovnim umetnicima Simović je objavio u knjizi Čitanje slikа (2023). Simović je napisao i dnevnik snova Snevnik (1998) i roman Užice sa vranama (1995).
Počev od knjige autopoetičkih i angažobvanih eseja Kovačnica na Čakovini (1990), Simović je napisao čitavu serija knjiga u kojima je raspravljao o aktuelnim književnim, kulturnim, društvenim i političkim pitanjima: Galop na puževima (1994), Novi galop na puževima (1999), Guske u magli (2005), Obećana zemlja (2007), „Titanik“ u akvarijumu (2013), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016), Odbrana Beograda (2020) i Neslana so (2023).
Odabrana dela Ljubomira Simovića u 12 knjiga objavljena su 2008. godine.
Ljubomir Simović je dobitnik najvažnijih književnih nagrada za poeziju, dramu i esejistiku. Simović je od 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
