Poezija na mezaninu i zavičaj u jeziku: O susretima sa Ljubom Simovićem

Iako sam to otkrila i pre nego što sam se spremala za jedan u nizu naših intervjua poslednjih godina, ne sećam se da li sam se odvažila da mu te sinhronicitete pomenem pri prvom od tih susreta, dugo nakon prvog intervjua početkom 2000-ih na Sajmu knjiga kada smo razgovarali o novom i donekle izmenjenom izdanju drame „Kosovski boj“.

Po njoj je snimljen istoimeni popularni film koji je zbog svog značenja krajem osamdesetih izazivao kontraverze u vezi sa ulogom Simovićeve književnosti u tadašnjim političkim i društvenim previranjima.

Spočitavano mu je tada, a i kasnije, previše „nacionalnog“ fokusa u njegovim delima.

Sreli smo se opet, decenijama kasnije, pre otprilike pet godina kada smo rešili da u Danasu sa njim napravimo intervju upravo povodom Dana državnosti, na Sretenje.

I tada, kao i svaki put nakon toga, princip rada bio je isti – ja bih sročila i otkucala, pa potom i odštampala pitanja i odnela mu ih tako, na papiru, na adresu u Tadeuša Košćuška na Dorćolu.

Dočekao me je u svom stanu, na mezaninu – kako je on pesnički, neuobičajeno zvao taj međusprat – u svojoj radnoj sobi, zapravo biblioteci prepunoj knjiga.

Popričali smo i o intervjuu, ali i svemu drugom što je u tom trenutku bilo važno, dotakli se užičkog kraja, ne samo kao zajedničkog mesta porekla, već pre svega kao zavičaja u jeziku, onom najboljem, „najtačnijem“, vukovskom, koji je odlika pomenutog kraja, polazište i građa Simovićeve književnosti.

Popili smo i po čašicu šljivovice, užičke, naravno, a jedan od sledećih puta odnela sam mu flašu jedne zlatiborske domaće prepečenice.

Dogovorili smo se za koliko dana otprilike sve treba da bude gotovo i, kad je odgovorio na pitanja, pozvao me je da ih, opet u odštampanom obliku preuzmem, pa tako prekucam i dam za novine.

Odgovori (ali i moja pitanja) bili su otkucani na pisaćoj mašini koje se do kraja, čak ni kad su slova počela ostavljati samo ovlašan trag, ni kad je bilo teško dovoljnom jačinom udariti po dugmetu, nije odrekao.

Umeo je da se koristi i kompjuterom, ali nije imao previše poverenja u tehnologiju i stvari do kojih mu je bilo stalo radio je na ovaj gotovo iščezao i teži način.

I tako svaki sledeći put, u narednih pet godina, u kojima smo ustalili malu tradiciju razgovora o Sretenju, i jednom o Danu primirja, uvek se baveći različitim pitanjima srpskog društva, države i državnosti, njenih vlastodržaca i previranja koja u ovom društvu očigledno, osim male pauze početkom 2000-ih, nikada nisu ni prestajala.

I sve uvek inspirisano njegovim stihovima, onima iz poezije ili iz drama, kao i kroz teme kojima se i sam bavio u svojoj esejistici.

Spremajući se tako za još jedan intervju i prebirajući po njegovim pesmama u potrazi za nečim o čemu do tada nismo već pričali – teme su u srpskom društvu već dugo vremena bile iste – na telefon mi stiže poruka sa pesmom „Vikalica Živane sa Subjela ali…“

Šalje mi je brat, strastveni čitač, ljubitelj, između ostalog, i Ljubine književnosti.

Odvraćam mu da je veštac, kao da je znao da se spremam za intervju i onda ja njemu šaljem pesmu „Negbina“, pa se tako naše dopisivanje nastavlja razmenom Ljubinih pesama.

Moramo da prekinemo i on u poruci piše: „Ljubomir je Tito“ i dodaje da ga pozdravim.

Kada se sastanem sa Simovićem to i činim i prenosim mu šta mi je brat napisao.

On se osmehne, šeretski, i uzvrati pozdrave.

I priča mi, još uvek čio, kako sada, eto, ne šeta baš duž čitavog keja od “25. maja” ali to i dalje neizostavno, gotovo svakodnevno čini.

I onda posmatra labudove i patke ili oblake iznad Dunava, pa kad se vrati, zapiše po koji stih koji mu u šetnji padne na pamet.

Pomislim tada kako je privilegija doživeti godine koje on u tom trenutku ima na tako ispunjen način.

Kada smo se videli poslednji put, ove godine u februaru, uoči Sretenja, na prvi pogled delovao je isto, ali koji trenutak kasnije mogle su se primetiti male, ali, ispostaviće se, nepopravljive promene.

Vid na jednom oku gotovo nepostojeći, sve ređi izlasci, prsti koji više nisu hteli i mogli da slušaju i da jako udaraju po već staroj pisaćoj mašini koja je zahtevala snagu.

Ipak, bistrina uma, rečitost, isti blagi ton a oštro zapažanje svih pojava oko nas, precizan a često i pesnički jezik da se to stanje sveta opiše.

Sve ovo se moglo iščitati u našem poslednjem intervjuu.

Ljuba Simović odlazi neposredno uoči Uskrsa.

Na dan njegove smrti studenti i građani mu ispred RTS odaju počast minutom ćutanja, izgovarajući na kraju stihove iz “Putujućeg pozorišta Šopalović” – „Ja ću da ustanem, zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem!“.

Iste stihove su na velikom transparentu nosili glumci beogradskih pozorišta na svom protestu i štrajku početkom godine.

Tako sa sigurnošću možemo znati koliko su nas obeležile Simovićeve drame, njegovi stihovi, i kako nam je u nasleđe ostavio pravilan, lep, poetičan srpski jezik.

 

Smrt pesnikova

Kad pesnik umre
smrt skine maglu s njegovih stihova,
gradovi osvanu zaista na nebu,
jedna jabuka puna ptica zaplovi niz oganj.

Kad pesnik umre
zašumi iznad krošnji
zvezda koja obuhvata ceo nebeski svod,
i pesnik više ne čuje lavež ni zvuke roga;
poraženi svetlošću koju ne vide
gonioci se povlače
u bezimen mrak iz koga su i došli.

Kad pesnik umre
smrt mu donosi pravdu
koju mu život uskraćuje.
U gluvo doba, vetar na gumnu odvaja
čist vazduh i svetlost od ostale pleve.
Pesnik, odeven u dronjke svoje kože,
i mrtav gonjen plamenom preko leda,
s ostatkom svoga užeta, i mrtav
iz nekog drugog sveta kroz nas u treći gleda.

Kad pesnik umre
njegove ptice počnu da lete
nad premlaćenim žitom i morem koje cveta.
Ruža zaista jaše na konju,
čovek u more unosi ženu s kojom je ležao,
i doboše, frule i oružje pšenicom zasipa vetar.

I hrastom razvaljen vazduh,
i surovi narod, i mračna polja, i zveri,
gledaju njegov grob kako se diže u svet
progoneći one pred kojima je bežao.

Iz zbirke „Hleb i so“

 

 

U redu pred kazanom javne kujne na Carini

Za parče hleba
i tanjir janije
nekom da se prodaš,
pogano je.

Al za tanjir kupusa
ili boranije
nekog da kupuješ —
to je poganije!

Iz zbirke „Vidik na dve vode“