Foto: Miroslav Dragojević

To je u više navrata i pokazano izjavama britanskog premijera Dejvida Lojda DŽordža, koji je verovao da Britanija nema vitalnih strateških interesa na tom prostoru, da je istok Centralne Evrope izvor problema i da bi za Britaniju bilo bolje da se u to ne upušta. Međutim, postojao je deo liberalnog britanskog javnog mnjenja koji je zagovarao nacionalna prava novoformiranih ili prekomponovanih balkanskih država kao što su „hrabra mala Srbija“ ili „nezavisnost Albanije“. Čak i danas postoji malo britanskog političkog ili strateškog interesa na Balkanu, iako bi to možda moglo donekle da se promeni posle Bregzita. Britanska zabrinutost zbog proširenja sovjetske vlasti u regionu došla je kasnije, a posebno posle Drugog svetskog rata – kaže u razgovoru za Danas britanski istoričar DŽon Kejger, profesor na Univerzitetu u Kembridžu.

Profesor Kejger nedavno je učestvovao na međunarodnom skupu „Kraj Velikog rata na Balkanu 1918-1923“, koji je organizovao Balkanološki institut SANU, a za naš list objašnjava britanski „pristup“ ovom delu Evrope.

* Približavamo se kraju obeležavanja stote godišnjice Prvog svetskog rata. Koliko se britanska istoriografija bavi događajima na Balkanu u tom periodu i Solunskim frontom, imajući u vidu da se London dugo zalagao za opstanak Osmanskog carstva?

– Za razliku od francuske istoriografije, britanska istoriografija se ne bavi Balkanom, Solunskim frontom ili posleratnim nemirima i previranjima u balkanskom regionu na bilo koji suštinski način. Čak i da, kao što je ocenio Vinston Čerčil „Balkan proizvodi više istorije nego što može da podnese“, balkanski region ostaje nedovoljno proučen. Područje na kome je fokusirano interesovanje za Balkan jesu uzroci izbijanja Prvog svetskog rata i uloga Srbije u tome. Ova poslednja dimenzija dobila je na značaju i zbog knjige Kristofera Klarka pod nazivom „Mesečari“ u kojoj ističe Srbiju kao uzročnika rata.

* Da li, prema Vašem mišljenju, postoje naučni razlozi za reviziju istorije Prvog svetskog rata i kakve bi posledice ona imala po današnje odnose u Evropi, uključujući i Balkan?

– Moj kolega profesor Univerziteta u Kembridžu, gospodin Kristofer Klark je odličan istoričar koji je napisao mnoge priznate knjige uglavnom o Pruskoj. Po preporuci britanskog ministra inostranih poslova za službe u anglonemačkim odnosima, 2015. proizveden je u viteza. Kris i ja se malo razlikujemo u našim tumačenjima uzroka koji su doveli do Prvog svetskog rata. U svojoj knjizi „Mesečari“, koja je postala međunarodni bestseler, pogotovo u Nemačkoj, on je za izbijanje rata više okrivio Srbiju i Francusku, posebno Remona Poenkarea, umanjujući krivicu Nemačke i Austrougarske. Arhivski dokaz koji je upućuje na veću Poenkareovu krivicu, po mom mišljenju, nije uverljiv. Jedna od nesrećnih posledica Krisove knjige, iako mu to sigurno nije bila namera, jeste to što su njegov rad instrumentalizovali neki krugovi u Nemačkoj koji žele da je oslobode krivice iz prošlosti. To bi moglo da vodi ka većoj afirmaciji Nemačke u Evropi generalno, a na kraju i na Balkanu.

* Napisali ste knjigu o Remonu Poenkareu, predsedniku Francuske tokom Prvog svetskog rata. Koliko su na politiku tog doba uticale ličnosti koje su je vodile i da li se može reći da danas više nema političara takvog značaja, snage i integriteta?

– Na politiku u Prvom svetskom ratu i mirovni sporazum snažno su uticale moćne ličnosti. Tri najsnažnije ličnosti na Pariskoj mirovnoj konferenciji bili su Žorž Klemanso u ime Francuske, David Lojd DŽordž ispred Britanije i Vudro Vilson u ime Sjedinjenih Država. U zadimljenim pariskim salama uspeli su iscrtaju mapu Evrope i šire, kako bi osigurali da njihovi državni interesi budu barem toliko važni i značajni, koliko i interesi država o čijim su sudbinama odlučivali, ako ne i više.

* Na naučnom skupu u SANU govorili ste o Balkanu i Centralnoj Evropi kao uzroku posleratnog rivaliteta između Londona i Pariza? Šta su Veliki rat i produžetak ratnih sukoba na Balkanu značili za odnose Velike Britanije i Francuske?

– Francusko-britanski odnosi su trpeli zbog razlika u pogledu na Balkan. Francuska, u želji da se diplomatski i vojno poveže sa Jugoslavijom i Rumunijom, na primer, učinila je mogućnost francusko-britanskog saveza još bezizglednijim, jer Britanija nije želela da bude uvučena u potencijalni sukob na Balkanu ili na evropskom kontinentu. Takođe francusko-britanskog rivalstva na Balkanu bilo je i zbog pitanja stvaranja novih centralnih banaka. Do rastućeg neslaganja između Londona i Pariza tokom dvadesetih godina 20. veka došlo je zbog uspostavljanja tih banaka i njihovog nadzora. Ovo je malo istražena oblast u istoriografiji.

* Stvaranje Albanije uoči Prvog svetskog rata više je bilo politički i geostrateški projekat Italije i Austrougarske. Kakav je odnos Velike Britanije prema albanskom pitanju i da li je za London prihvatljiv projekat velike Albanije?

– Britanija je bila skeptična prema nezavisnoj Albaniji i njenom širenju posle Prvog svetskog rata. Kad je na mirovnoj konferenciji razgovarano o nezavisnosti Albanije, Lojd DŽordž je pitao šta će raditi s tim, „osim što se međusobno uništavati“. Mislio je da će Albanija biti isto što i Škotska visoravan u 15. veku. Britanska obaveza prema Albaniji bila je vrlo ograničena, Britanija je bila mnogo više zainteresovana i zabrinuta zbog mirovnog sporazuma u Zapadnoj Evropi.

Jalta i Kosovo

* Prošle godine obeleženo je 180 godina diplomatskih odnosa Srbije i Velike Britanije. Iako su do sada uvek bile ratne saveznice, kako objašnjavate to što je politika Londona često suprotna državnim i nacionalnim srpskim interesima – dogovor na Jalti 1945, danas Kosovo i Metohija?

– Kao što sam rekao, Britanija nikada nije videla Balkan kao deo svojih strateških interesa. Tamo gde su se oni približili, to je bilo zbog želje Britanije da kontroliše istočni Mediteran i put do Indije. Pošto je Srbija retko stajala na putu ovih interesa, odnosi sa njom su mogli biti srdačni. Svakako tokom svetskih ratova najvažnije stvar bila je da su dve zemlje bile saveznice jer su imale slične strateške interese. Britansku politiku u vreme mira diktira želja da ne remeti postojeći poredak, ukoliko bi to moglo izazvati veće probleme. Jalta nije bila samo britanska odluka, a kako se baviti sa Kosovom – to je komplikovano pitanje u koje su uključene i mnoge druge države.

Francuski đak

Profesor Kejger je studije istorije završio u Francuskoj, a na Kembridžu predaje na Katedri za politiku i međunarodne studije. Posebno se bavi istorijom Evrope u 19. i 20. veku, kao i francuskom spoljnom politikom. Jedno vreme bio je direktor Instituta za istraživanje evropskih studija i istraživač-saradnik za Fakultet umetnosti i društvenih nauka na Univerzitetu u Salfordu. Kao gost predaje i na francuskim univerzitetima i član je profesorskih komisija na Sorboni. Bio je i savetnik francuske vlade i parlamenta u vezi sa reformom francuskog visokog obrazovanja, a 2013. i ekspert za reformu grčkog nacionalnog univerzitetskog sistema.