Brisan prostor

Tomas je iz rova izašao kroz tunel ispod grudobrana.

Nakratko je zastao i osmotrio ničiju zemlju, osvetljenu samo mesečinom.

Stotinak metara dalje, iza talasa bodljikave žice, iza golih, osakaćenih stabala, nemački rovovi se pružaju uporedo s njihovima.

Iako je morao da puzi, prvi red engleske bodljikave žice brzo je ostavio za sobom, budući da se sećao gde se nalaze prolazi, a u drugom redu je spazio telo koje je ležalo preko kotura žice i ispruženom rukom dodirivalo tlo kao da se podupire.

Zastavši, okrenuo se na bok i zagledao se u leš, siluetu na zvezdanom nebu.

Čiji je to vojnik?

Neko koga poznaje?

Nije se usuđivao da priđe, zato što bi morao da ustane i zaobiđe žicu, a mesečina nije bila dovoljno jaka da razazna boju uniforme.

Lice je okrenuto prema nemačkim rovovima, čini mu se, ali to ne mora ništa da znači.

Nastavio je da puzi.

Kada je bio pošao iz rova, torbu je zabacio na leđa, ali ona bi svaki čas skliznula i zaglavila se u nekoj rupi, pošto se pokazalo da je kaiš predugačak.

Zato je morao da se zaustavlja i da je iznova namešta, pipajući po tlu da proveri je li se nešto prosulo.

Stigavši do čistine nasred ničije zemlje, legao je u krater od bombe i oslušnuo dolazi li neka patrola.

Mirisala je zemlja, a odnekud je dopirao i vonj paljevine.

Noć je bila mirna i tiha, a blato u kojem je ležao masno i lepljivo, ali ipak nije odmah produžio.

Čistina ga uvek podseti na fudbalski meč.

Vedar zimski dan, oštar vazduh, povici, hladni sunčevi zraci se odražavaju na zaleđenom blatu, šlemovi umesto stativa.

Šćućurio se u rupi, jer je začuo reči na nemačkom, ali očito je neko nekog dozivao u rovovima.

Pognut, pretrčao je preko čistine.

Iako je znao gde je eksplozija napravila veliku rupu u nemačkoj bodljikavoj žici, skrenuo je pogrešno pri oskudnom svetlu, pa se zapleo i onda nekoliko minuta tiho psovao dok je pokušavao da oslobodi rukav, ležeći u blatnjavoj bari.

Sledeći put je zastao nadomak nemačkog rova.

Zadihan, nepomično je ležao i osluškivao.

Neko je prošao i izgovorio dve-tri nerazgovetne reči.

Zatim: udaljeni, nejasni zvuci, pa tišina.

Dopirao je miris neke hrane i upita se šta to može biti.

Sigurno neko povrće.

Čorba od krompira, možda?

Začu škripu drveta i pomisli da se neko penje na grudobran, a tih uzdah potvrdi njegov utisak.

Polako se pridižući, prvo je ugledao kako bajonet svetluca na mesečini, a zatim vrh šlema i oči.

„Hej, Džeri”, prošaptao je.

Bajonet se naglo ugasio, upravivši se ka njemu, pa je morao hitro da uzvikne: „Stani! Ja sam.”

„A, ti si”, reče Herman. „Zašto me štrecaš? Mogao sam da te ubijem. I već sam ti govorio da me ne zoveš Džeri.”

„Hoćeš onda da te zovem Fric?”

„Uvek isto, dosadan si.”

„To mi je hvala što sam ti spasao život. Ponovo ti glava viri. Šta imaš da se pentraš na te stepenice? Neko će da te smakne.”

„Kao da neko sad puca.”

„Nikad se ne zna.”

Seo je na grudobran, pa niz džakove peska oprezno skliznuo u rov.

Herman je sišao s letvica koje su bile utisnute u zemlju da oponašaju stepenike, onda je pušku i šlem oslonio na vlažan zid, pa seo na jedan panj.

Jedini debeljuškast vojnik kojeg je Tomas ikada video sedeo je na drvenoj hoklici i ispružene ruke nepomično držao u pari koja se dizala iz velikog kazana.

„Zdravo, Rajnere.”

Ne podižući glavu, ovaj je odgovorio tihim i nerazgovetnim mrmljanjem.

„Dobro miriše. Šta to kuvaš?”

„Gurnuo sam sve što sam našao. Već se skuvalo. Sad se grejem.”

Tek tada je primetio i trećeg nemačkog vojnika, gologlavog i crnokosog mladića s retkom, ponegde prozirnom bradicom.

Nosio je smeđe, debele rukavice bez prstiju, a oko vrata mu je bio vezan šal iste boje.

Stajao je oslonjen o zemljani zid i radoznalo ga posmatrao.

„Ovog nisam viđao ranije”, reče Tomas.

„Nisi ni mogao. Pre neki dan su me prebacili ovamo zbog agitacije, kako kažu. Zovem se Vilhelm.”

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča „Crna jedra“ objavljena u izdanju Arhipelaga.