Čari svetlosti pune

 Bez šljaštećeg sjaja reklame, razmetljivog preterivanja i bilo kakve hvalisave pompe, dva prefinjena i iskusna umetnika, kontratenor Andreas Šol i gitarista/lautista Edin Karamazov, prosuli su pred nas takve zvučne skupocenosti i emotivno obilje u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, da zaista ništa unaokolo, ili barem veoma teško, može da se meri sa ovom njihovom jedinstvenom muzičkom predstavom u Cebef organizaciji.

Šol i Karamazov odabrali su repertoar za ovu priliku bajan i prepun značenja. U redu, Karamazova smo jednom već slušali i sa čuvenim Stingom kako u Beogradu izvodi renesansnog majstora Džona Daulenda. No, ovaj put, sa jednostavno prekrasnim i sasvim nepretencioznim kontratenorom Andreasom Šolom, pregršt Daulendovih pesama zazvučaše posve različito nego onomad u spektakularno ispunjenom Sava Centru. Nešto je ovde intimnije i usredsređenije na svakog u auditorijumu ponaosob, a u izmeni sa miloglasnim Edinovim improvizacijama na lauti – strastvenim veoma u svojoj samozatajnosti – i heruvimski pev Andreasa Šola prilazi našem sluhu pobliže, divotno pripovedajući o melanholičnim i potresnim osećajima, da samo tren kasnije to ganuće smene čari svetlosti pune i filozofski vedar lautin zvon.

Drugi deo koncerta izvodi nas iz ovog Daulend-Kempion životnog svitanja muzike, da se upustimo dalje u još raskošnije storije, vratolomnih raspoloženja u Hendlovoj kantati „Nel dolce tempo“, prepunih svojevrsnog dendizma i ‘coola’, da bi namah usledila ekspertiza Bahove muzike na lauti, jedno kompleksno štivo prefinjene osećajnosti, od kojeg korak do finalnog Lea Brauera (Canciones Amatorias), prepunog čežnje i nespokojnih čuvstava, uopšte ne deluje tako težak da bude učinjen. Bilo je ovo putovanje u poreklo evropske, pa nadalje i muzike udaljenih kontinenata, a zatim i hodočašće od davnina do savremenosti. Kompletno nasleđe engleskog folka počiva rečju ovde, od Renesanse do Berta Janša (Jansch) i Fairport Convention, pa sežući dalje i do samog Boba Dilana. I, znate šta, imamo tu pred sobom poetske slike i zvučne situacije kojima umetnici sadašnjice i dalje streme bez izuzetka, a u pojedinim mračnim trenucima kao da susrećemo uklete duše Roberta DŽonsona i DŽefa Baklija, kako se viju u najtamnijim odajama Daulendovih pesama. Veoma okrepljujuće i puno života, svejedno. Uživali smo.