Čovek sa sedam imena

Glasovi u njegovim ušima su utihnuli, a misli u glavi su izbledele.

Utonuo je u maglovit san.

U snu je izgubio pravac, nije znao na koju stranu da krene.

Kada je zvuk česme sedam puta obišao groblje, Avdo se probudio uz žeđ koja mu je palila grlo.

Podigao je glavu s jastuka.

Gledao je u česmu naspram trema, drveće i spomenike kao da ih vidi prvi put.

Prineo je ruku vratu oblivenom znojem.

Protrljao je vrat.

Nije mogao da se seti gde se nalazi, da li sanja ili je u stvarnom životu?

Ustao je i zakoračio polako.

Otišao je do česme, prislonio usta na hladnu vodu i halapljivo je pio.

Umio je lice i vrat.

Pokvasio je kosu.

Poslušavši glas u glavi, krenuo je prema radionici.

Osetio je kako mu trava, koju danju nije primećivao, liže gležnjeve.

Dakle, u snu trava tako brzo raste.

Da li se ovde vreme meri travom?

Da li se meri visinom trave, bojom koju menja iz jednog godišnjeg doba u drugo i njenim nestancima i ponovnim izbijanjem?

Teško je razumeti vreme u životu, a nemoguće je bilo razumeti vreme u snu.

Avdo je došao do radionice, a zatim je zastao pred kamenom koji je bio na ulazu.

Odmerio je odozgo prema dole plavi krečnjak koji je bio visok koliko i on.

Obišao je jedan krug oko kamena.

Uzeo je u ruke dleto i čekić.

Prvi udarac na kamenu bio je u visini njegovih ramena.

Nikako nije mogao da odluči kakav spomenik da napravi za Čoveka sa sedam imena, odlagao je to mesecima.

Ako je ovo san, poslušaće glas u glavi i napraviće na plavom kamenu oblik dugačkog tankog lista.

Kako je krečnjak koji je poznavao iz Mardina dospeo ovde?

Jedino je mogao da dođe u snu.

Kamen je bio plave boje, boje plavog lista kojeg vetar nosi tamo-vamo kao što je i njegovog vlasnika.

Gde to može da se vidi plavi list?

Samo u snu.

Plava boja je bila svetla, nežno se skrivala u mraku noseći teret dugih vekova.

Čekić je još jednom udario po oštrom dletu.

Kako mu je samo zvuk odzvanjao u snu.

Čuješ li kako odzvanja, pitao je Avdo kao da pred njim stoji Čovek sa sedam imena, a ne kamen.

Taj zvuk odzvanja u meni, rekao je.

Kada sam bio mali, nisam primetio da ličim na tebe.

Majstor Žosef mi je rekao da misliš da si sav sastavljen od senke, da umesto tela nosiš srce i da zbog toga patiš.

I ja sam senka, to sam vremenom shvatio.

Ja sam, eto, senka koju čini srce uhvaćeno u vir bola i čežnje.

Mesečina sada obasjava kamen preda mnom.

Moja senka pada na kamen.

Ovo je san, nema kamena, nema mene, postoji samo senka.

U ruci mi je senka čekića i spuštam je na senku dleta.

Senke odzvanjaju u mraku.

Stanovnici groblja nisu navikli da noću slušaju zvuk čekića.

Probudili su se vrapci, probudili su se ježevi, mravi i duhovi.

Gledali su jedni druge, Avdo je spomenike pravio danju, šta su sad bili ti zvuci u mraku?

Prateći zvuke, okupili su se oko radionice zanemarujući zvezde padalice.

Avdo je kao stena stajao ispred visokog kamena.

Pomerao je svoje dleto gore-dole zamahujući čekićem čas s mekoćom vode čas brzinom munje.

Nije bilo jasno da li zna šta radi. Ruka mu je bila napeta.

Lice mu je bilo obliveno znojem.

Povremeno je podizao glavu i gledao u pun mesec.

Tražio je od meseca da mu da više svetlosti.

Malo je zastao.

Obrisao je čelo nadlanicom.

Tražio je na kamenu rupu u koju bi stavio dleto.

Prelazio je prstima po kamenu i strpljivo je gledao.

Kada je opipavajući pronašao rupu, stavio je u nju dleto.

Držao ga je čvrsto.

Podigao je čekić i jako je udario njime kao da je Ferhatov pijuk koji buši planine.

Pred pogledima vrabaca, ježeva, mrava i duhova prepolovio je kamen.

Avdo čak ni u snu nije uspeo da napravi spomenik za Čoveka sa sedam imena. Spustio je čekić na pod.

Prevod s turskog: Ida Jović

Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana „Kamen i senka“ objavljenog u izdanju Arhipelaga