Ćutanje i zataškavanje zločina

… svako za sebe i sa svojim verzijama istine o ovom stratištu, revizijama i relativizacijom istorije koja se na ovim prostorima takođe odvija već (previše) dugo. U buci i besu sa najmanje dve strane (srpske i hrvatske) stižu zahtevi za ponovnim (pre)ispitivanjem „istine“ o Jasenovcu, ili „ideje“ poput dostavljanja spiska suprotnoj strani sa imenima pobijene dece. Sve to, naravno, najmanje zbog te ili neke buduće dece na ovim prostorima, sa huškačkim potencijalom za neke nove sukobe. U senci svega ostaju žrtve i ljudi koji su se trudili da njihov broj bude manji. Među njima Diana Budisavljević, Austrijanka poreklom, koja je pokušavala da spase što više dece iz logora NDH i da ih, jednog dana, vrati njihovim porodicama. NJen trud i rezultati njene Akcije, kako je nazvala svoj poduhvat, izbrisani su u posleratnoj istoriji, a time se bavi monodrama „Pu spas za sve nas“ nastala prema Dianinom dnevniku, u izvođenju glumice Jelene Puzić. Predstava se igra u ponedeljak, 7. maja, od 20.30 na sceni Ustanove kulture „Vuk Karadžić“.

– Dnevnik sam pozajmila od drugarice. Izdat je u Hrvatskoj, verovatno postoji negde da se kupi. Kada sam prvi put čula za Dianu, krenula sam da istražujem po internetu i videla da postoji dnevnik; odmah mi je bilo jasno da će to biti glavni materijal za predstavu i da će nam mnogo olakšati posao – kaže Jelena Puzić u razgovoru za Danas o tome kako je, kao relativno mlada osoba, izabrala baš ovu temu. Tekst je po motivima dnevnika napisala Nina DŽuver, a Jelenino izvođenje na klaviru prati Sonja Lukić.

* Jasenovačka trauma na ovim prostorima još uvek je izvor otkopavanja ratnih sekira i potencijalni povod sukoba. Zašto je po vama tako?

– Mislim da je ćutanje i zataškavanje tog zločina glavni razlog. Ne možete se decenijama praviti da se ništa nije desilo, pri tome mislim na obe strane, i očekivati da neće prvom prilikom sve početi da puca po šavovima. Potpuno je neprirodno da niko nakon rata ne pominje da je veliki deo naroda bio na neprijateljskoj strani. Na onoj strani nasuprot kojoj je u velikoj meri izgrađena državna ideologija (jer, najveći ponos je bila antifašistička borba). Dok sve vreme žive svedoci tih događaja, pamte, prepričavaju potomcima (ponovo mislim na obe strane), uče ih životu onako kako misle da je ispravno i odjednom se nalazimo 60 ili 70 godina kasnije, ne pomerivši se sa početnih pozicija i čudimo se tome. A tu nema ničeg za čuđenje.

* Umesto da bude ovdašnja herojska priča poput „Šindlerove liste“, priča o Diani Budisavljević skrajnuta je i, izgleda, skrivena. Saznaje li se kroz vašu monodramu zašto?

– Ova predstava nastala je zbog toga. Ona je dijalog svakoga od nas sa samim sobom. Zapravo, to je bila tokom procesa nastajanja, a sada je niz pitanja, namenjenih publici: Znaš li ko je bila Diana Budisavljević? Koliko te potresa činjenica da ne znaš? Da li misliš da sudbina ove zemlje ne zavisi i od tebe? Smatraš li da bilo koji drugi narod treba da poštuje tvoje nasleđe, tvoj identitet i integritet, ako ti to sam ne činiš? Da li tvoje samopoštovanje mora da uključuje agresiju prema drugome? Koliko si zaista spreman da učiniš za druge?

* „Pu spas za sve nas“ – osim doslovnog značenja, ova dosetka treba da prizove i bezazlenost dečje igre žmurke, poput onoga načina u čuvenom filmu „Život je lep“. Uspeva li ona, zapravo, da od svojih malih aktera sakrije kakva se suštinski drama zbiva, ili je još više naglašava?

– Ma od te dece nije moralo ništa da se krije. Ona su znala vrlo dobro da svakog trenutka mogu da im smrskaju glavu, tako da tu nije bilo neke velike filozofije. Trebalo ih je samo iščupati iz tog pakla po bilo koju cenu.

* Kako ste izašli na kraj sa potresnošću ove teme, kako je (i da li je) to pošlo za rukom vašoj heroini?

– Tema je, na našu sreću, toliko potresna da ne dozvoljava opuštanje nijednog trenutka, tako da ova monodrama ne može da se izliže, niti da se igra napamet. Diana je iz rata izašla sa mnogim psihofizičkim posledicama I to je sve, naravno, deo predstave. Kada se tome doda razočaranje zbog ponašanja vlasti nakon rata, dobija se jedna tužna slika. Kartoteka sa svim podacima o deci joj je oduzeta; žena koja je spasila svu tu decu nije više bila dovoljno stručna da bi ih spojila sa preživelim članovima porodice. Ona je, ipak, znala da je to kraj – da joj se kartoteka oduzima jer je bila nepoželjna kao svedok i jer je bilo neophodno njeno ćutanje. I znala je da većina te dece nikada neće saznati ko su. To je prevelika cena klimavog i kratkotrajnog mira. Nažalost, i dalje je plaćamo.