Danijela Štajnfeld: Nikako nisam mogla da kažem reč silovanje 1Foto: Hold Me Right Film /promo

Kad sam otišla u Ameriku, bila sam u fazonu niko ne mora to da zna, zašto bih ja o tome razgovarala.

To je moja prošlost, ja sad krećem od nule – zdrava sam, prava, mogu sve. Niko ne mora da zna da sam, u stvari, mrtva iznutra – kaže, između ostalog, glumica i autorka filma „Zaceli me“ Danijela Štajnfeld u intervjuu za Danas vođenom neposredno nakon specijalne projekcije njenog dokumentarca na završnoj večeri 27. Festivala evropskog filma Palić. Prema sopstvenim rečima, ona je radeći na ovom filmu, koji iz najrazličitijih uglova tretira poziciju žrtava seksualnog zlostavljanja i posledice koje trpe nakon toga, intervjuisala više desetine ljudi tokom istraživanja. Razgovarala je sa silovanim ženama – s policajkom koju je seksualno zlostavljao njen pretpostavljeni, s medicinskom sestrom koja je silovana u braku. S Danijelom su podelili svoju priču silovani muškarci – Ajzak, koji je gej, i Hit, vojnik u američkoj mornarici. Intervjuisala je i silovatelje u zatvoru i van njega, skrenula pažnju na medijske napise, sudske izveštaje o seksualnim zločinima, prikazala inserte iz američkih filmova i modnih časopisa koji glorifikuju nasilje nad ženama, pokušala da kroz šemu digitalnog ispunjavanja upitnika ponudi preživelima opciju izlaska iz emotivnog košmara i na diskretan način podelila sa publikom i svoju traumu zbog koje je morala da ode pre nekoliko godina iz svoje zemlje u Ameriku.

– To što se izgubi kada pretrpite seksualno zlostavljanje je nešto što ostaje unutra. Te rane su nevidljive, ali su aktivne. Zbog njih izgubite veru u sebe i u druge – konstatuje Danijela.

* Tema vašeg filma je veoma važna, da li ste u nekom trenutku razmišljali o formi igranog filma pošto igrani film ima veću šansu da dopre do mnogo šire publike?

– Razmišljala sam o mnogim formama. Razmišljala sam o pesmi, o knjizi, o ispovesti, svemu i svačemu, ali je suština u tome da se mi kroz ovaj film borimo da ukažemo na realnost i tome je najviše odgovarala forma dokumentarnog filma. Postoji mnogo filmova sa scenama nasilja i seksualnog nasilja, ali su one veoma često predstavljene senzacionalistički. Dokumentarni film kroz svedočenja žrtava ima veću snagu da dopre do publike i otvori teme o kojima se ćuti. Kada gledamo igranu formu, fikciju ili čak filmove snimljene po istinitom događaju, ne doživljavamo ih kao nešto što se zaista dogodilo. Imamo osećaj kao da se to dešava nekom drugom i da se to nama nikako ne može desiti. Kao da je sve izmišljeno, kao da su bol i posledice silovanja preuveličani. Smatrala sam da je dokumentarna forma rešenje zato što se žrtvama seksualnog zlostavljanja ne veruje.

* Koliko vas je pokret „Me Too“ ohrabrio da se upustite u ovaj proces?

– Ja sam počela da radim na ovom filmu pre „Me Too“ pokreta. U tom periodu sam već bila povezana sa mnogo organizacija koje se bave edukacijom i aktivizmom protiv seksualnog nasilja u kojima sam stekla mnogo prijatelja. Svi smo mi mnogo razgovarali o „Me Too“ pokretu i radovali se što ja o tome već pravim film. Međutim, premisa ovog filma nije da napada nego da ukaže na stanje svesti u društvu spram seksualnog zlostavljanja. Kad sam tražila saradnike i fondove za film, ja sam ga predstavljala kao projekat koji je odgovor na pokret „Me Too“. Želela sam da moj film bude platforma za razmišljanje. Dakle, rekli smo „me too“ (ja, takođe), ali film „Zaceli me“ je pre uputstvo o tome kako dalje i on pokušava da ponudi rešenja ne samo za žrtve nego za celo društvo.

* S kojim unutrašnjim problemima se suočavaju žrtve silovanja?

– To što se izgubi kada pretrpite seksualno zlostavljanje ostaje unutra. Te rane su nevidljive, ali su aktivne. Zbog njih izgubite veru u sebe i u druge. Nepoverenje je jedna od najvećih boli zato što, ako smo mi verovali našem društvu, našoj školi, našim roditeljima, mestu zaposlenja, da svi oni garantuju da smo u bezbednoj okolini, a baš tu vam se desi nešto najnebezbednije, onda se mozak pita: „Ako je to istina, gde sam ja još bezbedna?“ Pitate se ko sve može da zloupotrebi vaše poverenje, da ugrozi vašu sigurnost, s kim uopšte smete da budete bliski. Kod većine nas koji smo preživeli seksualno zlostavljanje je razoreno poverenje i zbog toga je podrška okoline presudna – da se nađe put i objasni žrtvi da je na sigurnom, da joj se kaže: „Na sigurnom si, možeš nam verovati.“

* Ko je vama pomogao?

– Kad sam otišla u Ameriku, bila sam u fazonu – niko ne mora to da zna, zašto bih ja o tome razgovarala. To je moja prošlost, ja sad krećem od nule – zdrava sam, prava, mogu sve. Niko ne mora da zna da sam u stvari mrtva iznutra, da je moje dostojanstvo zbrisano. Međutim, onda su počeli problemi – nisam mogla da spavam, da pričam, da jedem, počela sam da dobijam napade panike. Kad sam bila u metrou, buka, svi ti ljudi oko mene, odjedanput nisam mogla da dišem. Tad sam baš imala strašan napad panike jer, jednostavno, mozak ne može lako da se rehabilituje. Tad sam prvi put shvatila da moram s nekim da razgovaram. Poslala sam poruku na SOS telefon za anonimnu pomoć. S druge strane sam čula muški glas. Počela sam da pričam šta mi se desilo, normalnim tonom, kao vama sada. On me je slušao i u jednom trenutku počeo da plače. Rekao mi je da tu radi već 15 godina, da ga je veoma potreslo to što je čuo. Tada sam u njegovom saosećanju pokušala sebi da dozvolim da i mene boli. On i njegovo saosećanje su bili moje ogledalo. Tako sam jedino mogla da vidim koliko to mene boli pošto sam ja, naravno, svoju bol poricala.

* Koliko je osobi posle tako pretrpljenog košmara potrebno snage i hrabrosti da se otrgne od pomisli na suicid i nastavi život? Pitam vas to zato što u filmu postoji deo u kome govorite da ste razmišljali o samoubistvu.

– Kad sam jedanput progovorila, onda sam morala da nastavim. Govorila sam o tome polako prijateljima, ali nikako nisam mogla da kažem reč silovanje. To mi je bilo najstrašnije. Mogla sam sve da opišem, ali nikako nisam mogla da prisvojim tu reč i da se to meni desilo. Prošle su godine da bih došla do toga. Dugo nisam htela da se nosim sa tim jer kad to odjedanput kažete vi i dalje nemate rešenja, ne znate šta i kako dalje, da li ćete ikada ponovo biti dobro. Mnogima i ne bude bolje. Meni je recimo isprva bilo sve gore i gore. Počela sam da se od svega distanciram, od Srbije, od svoje porodice, htela sam da odem u Los Anđeles, gde me niko ne zna, polako sam počela da planiram svoje samoubistvo. Pošto je pronađena moja oproštajna poruka, neko je pozvao policiju. O tome su ubrzo saznali moji prijatelji u Njujorku i uradili su sve što mogu da me vrate nazad. To je bilo jako teško. Prvo zato što nisu navikli na mene takvu jer me znaju kao osobu punu životne energije. Sada su bili zabrinuti jer su znali da nisam bezbedna za samu sebe. Kad su me vratili u Njujork, počela sam da živim zajedno sa svojim najbližim prijateljima. Od njih sam imala svu podršku. Oni su me slušali, a to je važno jer ste vi stalno u nekom psihološkom haosu, a nemate rešenje kako odatle da se iskobeljate. Vaše telo i duša žele napolje, a ne mogu. Jedno vreme sam samo izlazila, dok bih u drugom periodu pokušala da se zatvorim na mesec dana i ne izlazim nigde. Za sve to vreme prijatelji su bili uz mene, pružali mi podršku, nisu mi sudili. I, to mi je najviše značilo – razumevanje, što su me ostavili na miru da bolujem kako god ja hoću.

* Žrtve često govore o tome da su se najgore osećale kada su ih drugi krivili. U vašem filmu o svojoj traumi govori medicinska sestra koja je silovana u braku i ona kaže da je svesna da je sve kako treba uradila ali da se, svejedno, ona sama iznutra oseća krivom.

– Najgore su osude kad vam ljudi govore da ste mogli da uradite nešto drugo i da to izbegnete. A i vi sami kao odrasla osoba počnete da se preslišavate u sebi: „Mogla sam ovo“, „Mogla sam ono“, „Mogla sam da pretpostavim“… To jede – krivica. Ako uspete da se iz svega toga izvučete, ako nađete utočište u sredini i porodici koja vas voli i koja vas neće osuđivati, onda i vi prestanete da osuđujete sami sebe i onda bol nestaje.

* Zanimljiv detalj u vašem filmu je što se posle preživljenog zlostavljanja, dok ste još uvek u Beogradu, obraćate video-dnevniku na engleskom jeziku. Da li je strani jezik bio način da napravite odmak od šoka koji ste preživeli?

– To je interesantno i to nismo objasnili u filmu. Poverila sam se svom laptopu zato što nisam znala kome drugom da kažem. To je bio moj prvi video-dnevnik koji nikada ne bih pravila da mi se ovo nije desilo. Postoje za to dva razloga. Prvi je da sam bila u šoku i što sam želela da to pošaljem svom prijatelju u Njujorku. Tako je počelo. Prvo kažem „hi“, a onda je to otišlo u samoispovest. Nikad to nisam poslala i skroz sam zaboravila da uopšte imam taj video-dnevnik. Naknadno sam psihoanalizirala sebe. Moj maternji jezik je rusinski, a u tom trenutku sam bila u Beogradu i komunicirala sam na srpskom. Kad sam analizirala sebe zašto sam govorila na engleskom, shvatila sam da je to zato što sam mislila da ako me na nekom jeziku neko može razumeti i spasiti to je na engleskom jeziku, što je poražavajuće…

* Da li su animacije koje koristite u filmu bile pokušaj da izbegnete surovost rekonstrukcije zlostavljanja sa živim ljudima?

– Zaista mi nikad nije palo na pamet da ovaj film postavim na senzacionalistički način, da u njemu koristim materijal kojim ću izazvati šok kod publike. Ostalo je mnogo materijala iz samih svedočanstava nas žrtava koji je pun šokantnih detalja i koji bi, pretpostavljam, drugi reditelji ili montažeri iskoristili, budući da znamo da senzacionalizam i šokantni sadržaji na jeftin način prodaju film. S mnogo montažera sam prestala da radim upravo zato što to nisam želela. Kad su mi govorili „moraš da ostaviš ove šokantne detalje silovanja“, uzvraćala sam: „Naravno da to neću učiniti“ jer oni ne opisuju šta smo mi koji smo zlostavljani izgubili. Takvi detalji zapravo ukradu pažnju i uzmu fokus od prave teme.

* Da li biste voleli ili da li se nadate da će ovaj vaš film kao „Me Too“ pokret pokrenuti inicijative koje će podržati žrtve zlostavljanja i ohrabriti ih da izađu iz tišine?

– Potrudiću se da tako bude, pogotovo na ovim prostorima.

Gledala sam i analizirala gomilu dokumentaraca – najboljih i najgorih

* Poznavaoci filma ocenjuju da ste svojim dokumentarcem i prvencem pokazali da vladate filmskim jezikom. Odakle znanje za rad iza kamere u ovoj formi?

– Ja se nisam školovala za formu dokumentarnog filma. Učila sam o njoj paralelno radeći na ovom projektu. Nisam čak znala da se izrazim engleskim profesionalnim filmskim jezikom. Neću vas slagati kada kažem da u početku nisam znala na engleskom jeziku razliku između termina „frame“ i „shot“. Neke osnove sam našla gledajući Jutjub. Gledala sam i analizirala gomilu dokumentaraca – najboljih i najgorih, ali volela bih da naglasim da smo na Fakultetu dramskih umetnosti kod Dragana Petrovića Peleta, u čijoj sam klasi diplomirala glumu, i kod Ferida Karajice, koji je predavao pokret, kao i kod mnogih drugih profesora učili strukturu drame, strukturu scene. Otuda u ovom filmu pristupam s mnogo slobode koristeći animaciju, fragmentarno strukturiranje priče, praveći lukove i povezujući različite priče.

Animacija duše

Govoreći o animacijama u svom filmu Štajnfeld objašnjava da je za njima posegla zato što nije znala kako da objasni problem nevidljivih rana koje osobe koje su preživele nasilje nose u sebi.

– Naš čovečuljak ima nevidljive rane i one se ponekad pojavljuju. Naš čovečuljak nema pol, nema godine. Zato što sam htela da opišem dušu, a nju nisam mogla da dočaram upotrebom dokumentarnog materijala. Vaša i moja duša su iste. Isti je materijal, isti je bol. A to je bio način na koji sam htela da komuniciram i pozovem na empatiju prema nama koji smo preživeli seksualno nasilje ljude koji to nisu preživeli – objašnjava Štajnfeld.

U samoći, u tišini, u sramoti, u strahu

Razmišljajući o tome kako čovek hoda u cipelama posle silovanja i kako se suočava sa svojim izborima Štajnfeld konstatuje da je to proces u kome kada izaberete smer kojim ćete ići više ne možete nazad. Kako kaže, put i borba koju vodite odvijaju se „u samoći, u tišini, u sramoti, u strahu od pokude“.

– Nosite se sa posledicama svog izbora i idete ka spasenju, bile te reakcije pozitivne ili negativne. Oslanjate se na svoje znanje i iskustvo ali kada izaberete put, morate biti spremni da snosite posledice – ističe Štajnfeld.

Prema njenim rečima, upravo ta deonica puta njoj je najteže pala.

– To mi je bilo najteže jer svi mi koji smo to preživeli smo već toliko slomljeni. Teško nam je da sami sebe držimo i budemo funkcionalni a svet oko nas nas nipodaštava, osuđuje i čini nam sve to još težim kad tražimo pomoć. Ne svaki put, ali veoma često – primećuje Danijela Štajnfeld.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

14 reagovanja na “Danijela Štajnfeld: Nikako nisam mogla da kažem reč silovanje”

  1. Ako biste mogli mlada umetnice da govorite o svom stvaralastvu bilo bi daleko bolje. A pricu o silovanu mozete vec da okacite o civiluk privatnih neprijatnih dogadjaja u zivotu jer ste se bazrazlozno izleteli u javnost sa pricom koja je bez zavrsetka, odnosno iskaza policiji o imenu napasnika postala samo magla i mesecina.

    • Ovaj film je deo njenog stvaralastva. Ne znam zasto se brecate na nju i zasto vam smeta njena ispovest. Reci nekome da pricu o silovanju moze da okaci o civiluk i da bezrazlozno izlece u javnost moze samo osoba rigidnih patrijarhalnih shvatanja ili neciste savesti.

      • Vesna, nisu to „rigidna patrijarhalna shvatanja. Ni najrigidnija, ni najpatrijarhalnija shvatanja u svoje vrednosti ne uvrštavaju ovaj neljudski čin, koji ne postoji čak ni medju životinjama. Osoba koja silovanje može da okaraakteriše kao „neprijatni dogadjaj u životu“ ne zaslužuje nikakav o1dgovor već samo savet da se što hitnije obrati stručnim licima za pitanje duševnih devijacija jer, čovek koji fizički može da izvrši silovanje ne spada u normalne ljudske osobe. To je apsolutna istina koja je lako dokaziva. Oni koji se ne zgražavaju nad tim aktom samo nisu bili u prilici. Priliku bi sasvim sigurno iskoristili. Od silovatelja do ubice, samo je tanka nit. Oni se ne popravljaju, već svaki sledeći put koiriste priliku da „ulepšaju“ svoje „uživanje“, koje se uvek tragično završi po žrtvu..

    • Treba biti posebna vrsta ništarije, ništarija sa ordenom, da bi te bolelo uvo za to što se gotovo svaka devojka u ovoj zemlji suočila sa nekom vrstom silovanja ili fizičkog i mentalnog iživljavanja samo zato što je žena. To da li je režiserka objavila ime onog ko ju je silovao je krajnje nebitno za temu kojom se bavi, mi živimo u kulturi koja opravdava silovanje i okreće se protiv žene koja je silovana na svakom koraku, od policije, sudova do porodice i većeg dela javnosti. „Kondza“ je samo još jedan slepac, sledbenih te kulture. Nije ni čudno, nju gaji i SPC koja se nikad nije odrekla čak ni pedofila među vladikama, što bi ih bilo briga za silovatelje – lakše je osuditi one koje su silovane i proglasiti ih vešticama koje šire laži o uglednim silovateljima, posebno ako zatrudne i odluče se za abortus.

    • Silovanje je „privatni neprijatni dogadjaj u životu“???????
      Nesrećniče.
      I otkud ti ideja da nije rekla gde treba,
      ako to nisi ti?

    • Niste prepoznali cilj projekta, Kondža, pa Vam je promakao i razlog. Iako je nekoliko puta iskazan u ovom intervjuu.

      A i osuđujete unapred, procenjujući da je priča gotova.

  2. Na početku cele priče nisam razumela zašto Danijela ne otkriva ime. Volela bih da to jednom i uradi, ali za sada se sav njen rad svodi samo na puki tračeraj… Ko je on? A cela priča je mnooogo univerzalnija. Izgubite nekog bliskog, pa izgubite deo sebe i ne možete da se sastavite godinama. A, zamislite tek kad izgubite sebe i nemate pomoć drugih da vam pomognu u lepljenju krhotina, nego vas još osuđuju. Empatija, kao i mnogo toga, umire u ovoj zemlji.Danijeli želim sa , hrabro, nastavi da se izdiže iznad svega toga.

  3. Obzirom na broj raspalih brakova u Srbiji logicno je zakljuciti da je malo Srba zaceto iz ljubavi. Kad nema ljubavi to je silovanje samo sto se u patrijahalnoj Srbiji cuti…

    • da bi bio hriscanin nije dovoljno samo vencati se u crkvi, treba ici na liturgije, a koliko Srba to radi? zasto se brakovi raspadaju, pa zar ne zivimo u svetu koji je u padu? Koliko hrabrosti u bezočnosti treba nekome, da podrzi ubistvo zivog bica koje „nije začeto iz ljubavi“!? Sudite drugima a sebe ne vidite…

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.