Dimitrije Vojnov: Filmski poljubac 1

Duboko smo zagazili u drugi vek postojanja filma i tek smo u 2020. godini dobili pouzdan test koji je dobar a koji ne.

Ako gledate scenu u kojoj se dva stranca upoznaju u noći, na nekom mestu punom ljudi i približe se, i onda uhvatite sebe kako se pitate gde su našli ovo mesto koje radi noću, i da li imaju ikoga svog ovi ljudi koji su tako nepromišljeni, znači da je film dobar i da ste se zaista identifikovali sa likovima i situacijom.

Za razliku od brojnih filmskih konvencija koje u najvećem broju slučajeva gledamo hladno i bez dubljeg pronicanja u likove i njihove odnose, pandemija koja je zadesila čitav svet veoma je stvarna i prožela je sve tokove života, između ostalog i doživljaj filma.

Početkom pandemije filmovi i serije postali su veoma bitna društvena tema.

Strateški su započele kampanje „odgovornog ponašanja“ i „ostajanja kod kuće“, filmski autori i distributerske kuće su pustili svoje opuse u besplatnu cirkulaciju i time pomogli zajednički napor u borbi protiv bolesti.

U tom periodu autori su se osetili kao veoma bitan društveni činilac a njihov rad kao maltene strateški resurs.

U trenutku opšte pometnje, kada su ljudi bili svesni da ono što dolazi posle ne mora nužno biti budućnost, jedina izvesnost za mnoge da dolazi sutra je bila činjenica da ih čeka nova epizoda serije.

Negde pred leto se međutim ozbiljno otvorilo pitanje od čega će živeti oni koji su profesionalno vezani za film.

Bioskopi su odmah bili zatvoreni a onda je krenuo proces ponovnog otvaranja, a snimanja su po nekim protokolima počela da se nastavljaju i iznova započinju.

Nažalost, obnovljena snimanja donose infekcije i odnose živote, a poseta bioskopima se nije vratila na pređašnji nivo, delom zbog straha dela publike, delom zato što iz istog tog razloga holivudski studiji ne žele da plasiraju svoje filmove na veliki ekran.

Potpuno se identifikujem sa rediteljima Aronom Murhedom i Džastinom Bensonom, koji su pozvali gledaoce zainteresovane za njihov film da ga ne gledaju u bioskopu već da ga kupe za kućno prikazivanje kada bude digitalno dostupan.

Uprkos otvaranju bioskopa u Srbiji, osećao sam nelagodu pri pomisli da idem na filmove i od marta nisam bio.

Pošto ipak treba barem da se igramo da je sve normalno, onda mora da se izdvoji neki film koji je obeležio godinu.

Neka to bude „Tenet“ Kristofera Nolana.

Na nivou opšteg ugođaja, taj film je slučajno zarobio naš utisak a to je da nikome ništa nije jasno.

Ovaj film u kom dešavanja nisu jasna ne samo gledaocima, već i samim junacima, bio je štih-proba može li se publika vratiti u bioskope.

Konkurenti će doveka relativni neuspeh ovog pokušaja kriviti za generalnu odluku holivudskih studija da barem u 2021. izjednače striming sa bioskopom kad je reč o datumima premijera.

Da li je „Tenet“ bio precenjen adut, da li bi neki drugi film vratio publiku, nikada nećemo znati.

Međutim, ovo nije godina za top-liste najboljih i najgorih.

Ovo je godina suštinskog preispitivanja pa se tu otvara mnogo bitnija tema a to je uticaj ovog globalnog događaja na estetiku filma.

Da se ne lažemo, mi već šezdesetak godina gledamo filmove u kućnim uslovima, ranije na televiziji a sada u raznim varijantama.

Bioskop je socijalno iskustvo i kao takav je vezan za socijalne običaje a oni su stradali u ovoj pandemiji.

To smo odavno i znali, ali smo socijalnu suštinu bioskopskog iskustva iz romantičnih razloga držali u domenu umetnosti.

Socijalna dimenzija bioskopskog gledanja, kao i njene tehničke performanse svakako utiču na estetiku filma.

I ukoliko bioskopsko prikazivanje postane manje važno za život filma, to će se reflektovati na estetiku filma, oni će biti manje brižljivo pravljeni, autori će imati više slobode ali i manju potrebu da sve doteraju do savršenstva, a neke zaboravljene žanrovske forme koje ljudi radije gledaju kod kuće će oživeti.

Sam događaj pandemije će sasvim sigurno naći svoje mesto na ekranu.

Isprva u filmovima koji će pokušati da se što pre pronađu pred gledaocima.

Da li će pandemija na duže staze biti prisutna na ekranu, ostaje da vidimo.

Kao zemlja koja je proizvela film Gorana Markovića „Variola vera“, u globalnim okvirima jedno od moćnijih ostvarenja o zarazi i njenim društvenim oblicima, svesni smo da će ova priča sasvim sigurno biti komemorirana na filmu.

Ali, koliko će pandemija da se oseti u filmovima koji ne budu govorili o njoj ostaje da se vidi.

Ron Hauard smatra da neće jer ljudi ne žele da gledaju Toma Kruza pod maskom.

I zbilja, ako pogledamo recimo špansku groznicu koja se desila kad je uveliko postojao film, tragova te traume nema u životima filmskih junaka.

Međutim, ovo je drugo vreme, filmsko tržište je globalno i uz superheroje kovid je sada stvar koja povezuje gledaoce širom sveta.

Neke studije kažu da su poljupci na filmu povećali značaj i prisustvo poljubaca u stvarnosti.

U ovo vreme, poljubac na ekranu često izgleda podjednako fantastično kao i neki Spilbergov dinosaurus.

S druge strane, filmska panika iz Soderbergove „Zaraze“ i Markovićeve „Variole“ postala nam je normalna.

Film i život su neraskidivo povezani, pre svega po tome što na početku ne znate šta će biti do kraja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.