Đorđe Milosavljević: Scenario glavni kapital svakog filma i serije 1Foto: Mirko Tabašević

Mislim da je pozicija scenariste mnogo, mnogo bolja, nego što je ikada bila u domaćoj kinematografiji i televizijskoj produkciji, i u odnosu na period od pre deset godina, a još više u odnosu na vreme kad sam počinjao svoju scenarističku karijeru.

Scenario se danas ozbiljno vrednuje i verujem da nema tog producenta koji ga ne shvata kao osnovni i glavni kapital svakog projekta. Pamtim vreme u kom se smatralo da se u realizaciju filma može ući i samo sa gomilom beležaka… – kaže u razgovoru za Danas scenarista Đorđe Milosavljević, čije je ime, već nekoliko decenija unazad, sinonim za dobar, prepoznatljiv scenario. Sa njim, a povodom još jedne u nizu novih serija – „Kalkanski krugovi“, razgovaramo o tome koliko je za njegov poziv važan autorski pečat, pogotovu u vremenu kada smo i u domaćim serijama navikli da se taj posao radi sa više ruku, o tome da li je serije lepše gledati natenane ili, kako je sve popularnije, odjednom, te o „Krugovima“, koji su se, pre svega kompleksnom i intrigantnom pričom, izdvojili iz niza drugih.

* Kako je prijatno videti seriju snimljenu van gradskih enterijera i eksterijera, u čarobnim i tajnovitim predelima Srbije koji donose sve njene lepote i, ništa manje od urbanih, uzbudljivosti. Osim što je to bio zahtev vaše priče, da li ste unapred znali da će produkcija serije podržati tako nešto pa ste mogli da date mašti na volju?

– Produkcija je od početka pokazala interes za „Kalkanske krugove“. U tome su bile presudne dve stvari – glavni deo priče bio je smešten u prostor izdvojen, sakriven i udaljen od gradskog miljea. Takođe, u takvom prostoru pripoveda se priča koja se bavi i svakodnevnim životom, ali ima i elemente misterije, pa i fantastike, koji se polako grade kroz celu seriju. Bili smo saglasni da takve priče trenutno nema i da bi za publiku predstavljala privlačno iznenađenje. Kad smo oko toga postigli dogovor, pisanje takvog scenarija bilo je pravo zadovoljstvo. Retka je situacija da scenarista ima priliku da se bavi pričom koja u svakom svom segmentu pokreće njegove scenarističke pasije, kao što je to za mene bio slučaj sa „Kalkanskim krugovima“. Imate jednu jako staru misteriju, jednu savremenu porodičnu dramu, zabačeno selo, zabranjenu šumu i zastrašujuće pojave u njoj… Iskreno sam uživao pišući svaku scenu.

* Takva, izmeštena u određeni deo Srbije, serija zahteva i da se prati tamošnji govor, što vaše delo takođe uspeva, podržano i pojedinim glumačkim bravurama i gotovo nepostojećim greškama u dikciji kakvih su prepune druge serije. Kako vam je, čitavoj autorskoj ekipi, ne samo vama kao scenaristi, to pošlo za rukom?

– Moje je bilo da nađem prave reči i replike, uz odgovarajuću dozu lokalizama i arhaizama. Sve ostale zasluge treba pripisati glumačkog ekipi. A ovde se svakako radi o glumcima sa dobrim uhom za tačnu jezičku melodiju. Pomoglo je i što je priča snimana baš tamo gde se i događa – prva verzija scenarija bila je smeštena u okolinu Gruže, ali sam kasnije, kada su planina Bukulja i selo Jelovik izabrani za snimanje, imaginarni Dol „preselio“ tamo, u okolini Aranđelovca. Bilo mi je pravo zadovoljstvo da, dok gledam i slušam Žarka Lauševića u ulozi Velibora, prepoznajem jezik, izraze pa i manire našeg dobrog domaćina iz Jelovika, čija je kuća postala dom Matića.

* Kad smo kod vašeg scenarističkog poziva, tzv. hiperprodukcija serija kod nas uvela je nešto što smo imali prilike da gledamo samo u stranim produkcijama – scenario pisan od više ruku, pa čak i režiju koju od epizode do epizode potpisuju različiti ljudi. Koliko god ova vrsta umetnosti bila kolektivna, koje su mane (ili prednosti) ovakvoga rada i da li je vaš izraziti scenaristički, kao i rediteljski pečat Milana Karadžića, ono što zapravo pre garantuje kvalitet domaće serije?

– Ne volim tu vrstu kolektivnog rada, mislim da je posao scenarista autorski u pravom i potpunom smislu te reči. Ne sviđa mi se ni ono što se naziva „writers room“-om – to uglavnom postoji da bi produkcija ostvarila veću kontrolu nad pričom i projektom, i to po mom iskustvu uglavnom bude štetno za obe stvari. Verujem da je u formulisanju i artikulisanju priče ključna uloga jednog pisca, koji pokušava da izrazi nešto što je njemu intimno važno, te da formira likove i iznese potku koju smatra vrednom i značajnom. Saradnici na scenariju mogu da budu od velike koristi – ali mislim da je preduslov u takvoj saradnji njihova želja da razumeju autorske namere onog koji je priču zamislio. Kad su „Kalkanski krugovi“ u pitanju, oni su, što se scenarija tiče, bili jedna apsolutna uzorna saradnja – i reditelj, i direktor fotografije, i cela glumačka ekipa svojski su se trudili da scenario rastumače i realizuju u skladu sa scenarističkom vizijom.

* Kakva je, u pomenutoj konstelaciji, uopšte danas pozicija scenariste u domaćoj kinematografiji i serijskom programu? Može li se tu govoriti o autoru sa velikim A, postoji li još uvek figura poput Gordana Mihića, čiji je opus obuhvatao gotovo polovinu ondašnjeg jugoslovenskog filma i televizije?

– Mislim da je pozicija scenariste mnogo, mnogo bolja, nego što je ikada bila u domaćoj kinematografiji i televizijskoj produkciji, i u odnosu na period od pre deset godina, a još više u odnosu na vreme kad sam počinjao svoju scenarističku karijeru. Scenario se danas ozbiljno vrednuje i verujem da nema tog producenta koji ga ne shvata kao osnovni i glavni kapital svakog projekta. Pamtim vreme u kom se smatralo da se u realizaciju filma može ući i samo sa gomilom beležaka… Potreba za scenarijem doprinela je pak afirmaciji mnogo većeg broja scenarista – i to je takođe dobro. Ne tako davno, smatralo se da se scenarijem bave dva ili tri autora… ostalo su uglavnom pisali reditelji. Nažalost, iako je sad prostor za scenaristički rad mnogo veći i otvoreniji, nikad nije lako počinjati kao scenarista, pa se i danas, kao i nekad, morate boriti i za pristojne uslove rada i za honorare adekvatne budžetu projekta. Opet, svakako je bolje.

* Činilo se da smo vremenom dobijali i novu generaciju scenarista pa samo tako utvrdili vaše, ime Miroslava Momčilovića, Srđana i Meline Pota Koljević… U međuvremenu, desio se još jedan obrt – scenaristi su postali i reditelji, pa i obrnuto. Šta je takvo zadiranje jednih u posao drugih donelo – i je li to neminovno loše ili dobro?

– Maločas spomenuh da je ranije bilo dosta uobičajeno da reditelji pišu svoje scenarije – naravno, niko nikad zbog toga nije pomislio da „zadiru u posao“ scenaristima. Kako rekoh, u međuvremenu se shvatilo da je glavni kapital projekta scenario. I tu se desila jedna pozitivna promena, mnogo scenarista je shvatilo, „kad već imam spreman scenario, zašto se ne potrudim i oko realizacija projekta u koji verujem“? Obe stvari su potpuno umetnički i produkciono legitimne – reditelji imaju sva prava da pišu svoje scenarije, kao i scenaristi da sami realizuju svoje priče. Moram da dodam da sam u ovom drugom slučaju i sam pomalo „povukao nogu“ drugim kolegama – jer je moj profesionani život u kinematografiji praktično počeo sa filmom „Točkovi“, 1998, za koji sam napisao scenario, i potom ga, u produkciji Ljubiše Samardžića, i režirao.

* Da li možda imate i taj luksuz da kada pišete likove činite to imajući na umu određene glumce i da li se vaša želja i savet pri kastingu poslušaju? Kako napraviti balans između onih dobrih, starih, prepoznatljivih i mladih, talentovanih, čije vreme tek dolazi?

– Pogotovu u slučaju „Kalkanskih krugova“ oko kastinga je između reditelja Milana Karadžića i mene postojala jedna jako dobra saradnja i razumevanje, te želja da se za svaku ulogu, manju ili veću, nađe pravi tumač. U tom smislu, najveći deo kastinga bio nam je na umu od samog početka, ali su se mesta, odnosno uloge, tokom vremena često menjale. U ulozi Dejana od početka smo videli Vojina. Uprkos svojoj pojavi, Dejan Matić donekle ima dečačku naivnost, ima i neke svoje zablude, nekad je ranjiv, nekad povodljiv – te nam je bilo jako važno da ga igra, i na taj način odbrani i učini privlačnim glumac sa izrazitom glumačkom harizmom, kakvu Vojin Ćetković nesumnjivo ima. Zato smo bili spremni i da čekamo da on završi sa svojim drugim angažmanima… I Nataša Ninković i Nina Janković, u ulogama Dejanovih partnerki, u ovoj priči su bile od početka. Što se tiče nešto mlađeg dela ansambla, bilo mi je drago što su u njemu glumice i glumci sa kojim sam već imao zadovoljstvo da kao scenarista sarađujem u serijama „Preživeti Beograd“ i „Švindleri“.

* Hoće li nas rasplitanje držati u istoj ovakvoj neizvesnosti kao nakon nekoliko prvih epizoda? Da li je, sad već uvrežen način gledanja, tzv. bindžovanje nešto što ide u prilog ovakvom sadržaju ili ipak narušava draž iščekivanja?

– Ja volim da epizode čekam i degustiram natenane, samo ih povremeno i „bindžujem“. A što se tiče tenzije, saspensa, neizvesnosti – to su po meni glavni dramski sastojci svake dobre serije, bez obzira na temu, žanr ili način na koji je publika prati. Ono što je specifičnost „Kalkanskih krugova“ jeste da tenzija tokom epizoda narasta – iako se neka dramska pitanja otvorena u prve dve epizode delimično rasvetljavaju, bilo je važno zadržati i čak produbiti neizvesnost. Pažljiva publika može da nasluti kuda priča vodi, ali neka iznenađenja jesu sačuvana za samo finale priče. Od prve scene serije, one iz prošlosti i 1905. godine, indirektno se uvode elementi fantastike, koji bi pravo objašnjenje trebalo da dobiju tek sa poslednjim kadrom serije. Radi se, naravno, o objašnjenju koje se tiče magičnog prostora, unutar Zabrana i „kalkanskog kruga“…

* Šta zapravo znači naziv serije? Šta su Kalkanski krugovi i da li zaista postoje? Ili bismo time ipak pokvarili igru zaplitanja i rasplitanja?

– „Kalkanski krug“ znači „zaštitni krug“. On je napravljen od živog kreča i predstavlja granicu zabranjenog, tabuiziranog prostora Zabrana, kako je inače glasio i alternativni naslov serije – ali bih dodao da je „kalkanski krug“ lokalizam, koji postoji samo u Dolu. A Dol je pak inspirisan istorijom – o njemu je pisao Vladimir Jovanović u knjizi „Privatni život u Srbiji u devetnaestom veku“, gde je zabeležen kao „Gubin Dol“.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.