Ovo je najveći uspeh domaćeg (pa i regionalnog) dokumentarnog filma ikada, a Mila je tek peta žena koja je dobila ovu nagradu u tridesetogodišnjoj istoriji ovog najvažnijeg festivala za dokumentarni film. Dodajmo tu i rasprodatu projekciju u Sava centru te pune sale u DKC-u. Naš dokumentarni film je u punom zamahu, Mila na najbolji mogući način najavljuje šta možemo da očekujemo u budućnosti.

Odlazak LJubiše Samardžića, nenadoknadiv gubitak. Velikan našeg glumišta koji je obeležio čitavu jednu epohu. Neponovljiva harizma. Zlatna generacija jugoslovenskog filma polako nestaje. Ostavili su za sobom neizmerno nasleđe koje tek treba da bude revalorizano.

Uvećan budžet za 2018. godinu za kinematografiju. Milijarda i pet miliona je najveći budžet koji je dodeljen kinematografiji od strane Ministarstva za kulturu i informisanje ikada. Ujedno to je i najveći budžet dodeljen od strane države u regionu. To je velika stvar ali i velika odgovornost, šansa koju domaća kinematografija ne bi smela da propusti. Sledeća godina će u tom smislu biti izuzetno važna.

Milan Vlajčić, filmski kritičar

Kakva je to bila godina? Neponovljiva! Obratite pažnju: „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića, „Nevinost bez zaštite“ Dušana Makavejeva, „Breza“ Ante Babaje, „Jutro“ Puriše Đorđevića… Dogodilo se to pre tačno pola stoleća i više se u srpskom filmu nešto slično nije zbilo. Svi ovi filmovi tokom godine na izmaku našli su se u pratećim programima desetak domaćih filmskih festivala, prošetali su mnogim TV kanalima, ponos i dika.

Dobro, a filmovi najnovije produkcije? Ništa iznad osrednjosti, mnogi nisu ni ušli u redovni bioskopski repertoar. Nije pitanje sredstava iz državnih fondova, ali, valja reći da već dvadesetak godina našeg filma nema na najvećim festivalima u Kanu, Veneciji, Berlinu. Sada sledi pitanje, a šta se događalo u godini na izmaku, kad se sabere sve što su potpisali domaći autori? Čak i u slučajevima kad su na pomolu bile dobre filmske zamisli, trud odabranih glumaca se podrazumeva, nemaština i nedostatak budžeta za pristojnu produkciju i postprodukciju (ova poslednja kategorija nije pominjana kad se radilo u pomenutoj 1967) ostavljaju vidan trag. Preovladava minimalistički okvir dovoljan za TV produkciju, scenarija nisu ni doživela „drugu ruku“ (Skorsezeov film sa Oskarima, „Sahranjeni“, imao je 12 scenarističkih obrada). To je nedovoljno za ambiciozniju autorsku intervenciju. O mogućnosti da se obradi priča „iz epohe“, što će reći da se u ambijentu srednjovekovne Srbije izvedu krupniji scenografski zahvati, para ima da se stigne do Skadarlije i kafanskog miljea s početka prošlog veka.

Tačno je to, ali ako pogledamo samo zemlje iz našeg okruženja (da ostavimo po strani sjajne primere iranskog, turskog, kirgijskog filma), autori koji rade u skromnim uslovima prodiru do najuglednijih festivala. Poslednjih godina rumunski film s razlogom pobire najviša priznanja, hrvatski film (primeri „Zvizdana“, „Ne gledaj mi u pijat“) stiže na liste najboljih evropskih filmova, neki bosanski filmovi osvojiše nagrade sve do Holivuda, bugarski film „Slava“ pobrao je ovacije na festivalu u Herceg Novom i u svetu…

Nije, priznajmo najzad, sve u džeferdaru Vuka Mandušića, nešto mora da se nađe i u autorskim ličnostima. Stižemo do jedne poučne basne velikog satiričara Vlade Bulatovića Viba (s početka sedamdesetih): u njoj Snežana postrojava svoje patuljke i zahteva od njih da napišu karakteristike s „obzirom na mali rast“.

Desilo se u nas da je na delu smena generacija, neki dojučerašnji asovi („profesori“) ne dobacuju sebi ni do kolena (ostavimo po strani neznalačke komplimente na stranicama urušenih kulturnih rubrika). A ovi mlađi (ako izuzmemo Srđana Dragojevića, Srdana Golubovića i još po nekog) nemaju šta izuzetnije da ponude. Zato se i događa da filmove sve više potpisuju glumačka imena, videli da zahtevi nisu veliki i što bi se prepuštali olakim egzibicijama nedoraslih… Došli smo do paradoksa da su TV produkcije raskošnije i za oko privlačnije od dela namenjenih velikim ekranima. I kad bih vam sada rekao kako su neka dela tzv. proslavljenih autorskih imena prošla u gledanosti na beogradskom ataru, pali biste na teme. A mene bi neko tužio sudu zbog nanošenja duševnog bola. Imao sam već neke sudske tužbe koje su pale u vodu, gledam da se izmaknem od ranjenih „selebritija“.

Ali, ima nade, desetak filmova sasvim novih imena su u završnoj fazi, neće ni ova suša potrajati doveka.

Strani

1. Denkerk, Kristofer Nolan

2. Fokstrot, Samuel Maoz

3. Blade Runner 2047, Deni Vilnev

Domaći’]

1. Druga strana svega, Mila Turajlić

2. Rekvijem za gospođu J., Bojan Vuletić