Drama od presnog života

U ovoj drami ima životne istine koliko ima istine u slikama Konjovićevih likova. Lik Živojina je scensko otelotvorenje Konjovićevog podsvesnog, Drugog Ja, kaže autor.

Koliko ste se u predstavi bavili konkretnim likom i delom Konjovića a koliko sudbinom umetnika uopšte?

Stvarnost koju je živeo Milan Konjović poslužila mi je u izgradnji dramskog teksta o gorostasu srpskog slikarstva koji je svojom osobenom pojavom zakrilio skoro ceo dvadeseti vek. Tu liniju pratio je kasnije, oblikujući pozorišnu predstavu, i reditelj Milan Nešković. Dramska povest o Konjoviću može se čitati kao istorija jedne umetničke individualnosti zatečena u vrtlozima dramatičnih događanja, tu pre svega mislim na dva velika svetska meteža i zbivanja pre i nakon njih, smene društvenih i političkih epoha formacija i umetničkih pokreta i preokreta čiji refleks često predstavljaju, ali i najkonkretnijih, faktografski proverljivih biografskih činjenica iz slikarevog javnog i nejavnog dugog života, to je niska zamki koje je velikom umetniku postavljao život. Konjović je govorio da je slika život. “Slika je čovek. Slika je društvo.” U dramski tekst dospeli su tehnikom montaže i fragmenti tekstova iz monografija, eseja, kritika, intervjua, pa i poetskih tekstova o životu i delu Milana Konjovića. Ipak, to nikako nije biografska drama, jer je u njoj dodavano i oduzimano od stvarnog, presnog života. U drami je ono što se umetniku stvarno događalo, ali i ono što je moglo da se dogodi. Naročito se to može videti u scenama koje su pokušaj dramskog oživljavanja likova ili situacija i motiva Maestrovih likovnih dela – Ćiro Falcione, Poštar Mato, Natura morte 53 – a najizrazitije u liku Živojina, koji je scensko otelotvorenje Konjovićevog podsvesnog, Drugog Ja. U ovoj drami ima životne istine koliko ima istine u slikama Konjovićevih likova.

Zašto Vam je somborski Maestro bio inspiracija?

Konjović je veliki, svetski slikar, a živeo je u malenom Somboru. Vratio se u Sombor iz sveta smatrajući da se u Sombor treba vratiti, da bi se posle svega, “spoznalo sve, da bi se obistinilo”. Taj kontrast, taj suodnos veliki svet – palanka, intirigirao me odavno. Činio mi se dramski potentnim, uzbudljivim. Živim u Somboru i pozorištem se, na različite načine, bavim tridesetak godina. Učinilo mi se, da neko, jednog dana, mora u dramsku formu transponovati tu grandioznu umetničku biografiju koja je počela da dobija mitske obrise. Lazar Trfiunović je parafrazirao šta somborci misle o Konjoviću:”to je neki pustinjak, ide po strnjiki, nosi štafelaj, skoro luđak. Pokušao sam da dokučmi prirodu tog odnosa Konjovića i “plemenitih poštenih somboraca i somborkinja”, Konjovića i kritičara.

Ima li Milanove parisko plave u vašoj predstavi i šta bi je konkretno činilo?

Ako sam nešto hteo da izbegnem u “pravljenju” drame o Milanu Konjoviću, to su ona opšte, enciklopedijske istine o umetniku. Dakle, knjiških floskula o “fazama” u slikarstvu Milana Konjovića nema, osim u ironijskom ključu, što se čita u liku Poštara Maksmilijana. I bez obzira na takvo “ignorisanje” istina o istoriji umetnosti o kojima ćeretaju čak i vrapci, čitalac i gledalac postupno i nenametljivo doznaju sve mêne, sve stvaralačke faze u delu Milana Konjovića. Pa se tu i konkretizuje nikad odgonetnuta tajna zašto se Konjović vratio iz Pariza? Osećao je da se njegov svet razlikuje od onog na Zapadu, da je njegovo korenje na Balkanu. Otuda i dominanta plave boje – kao znak lične pobune.

Da li je umetnost veća od života i koliko smrt određuje nečiji opus?

Vrlo je sklisko pitanje odnosa života i umetnosti, očas može da se sklizne u bezdan patetičnog govora o estetskim vrednostima i ljudskom životu. “Znam samo da sam dobar slikar, ostalo će istorija rešiti”, govorio je Konjović. Život je da se živi, a umetnost da se sublimira iz života, te da se tako produži vek smrtnome. Strah od smrti je čoveku svojstven, prirodan. Samo retki umeju svojim delom da ga kompenzuju, da ga prividno potisnu. Ona crnomanjasta priča kako u umetnosti tek posle smrti umetnika njegovo delo dobija istinsku valorizaciju, u slučaju Milana Konjovića ne važi, bio je i ostao veliki Milan.

U kakvom vremenu žive današnji umetnici?

Ni jedno vreme nije u potpunosti sklono umetnicima. Uvek je bilo onih koji su usredsređeni na ostvarenje svog poetičkog nauma, bez kompromisa, istrajavali, bili svoju bitku. I uvek je bilo onih koji su se dodvorali vlastodršcima, bogatašima, bili u njihovoj službi, pridržavali im ili ljubili skute. I isto tako bilo je onih koji su se sklanjali u osamu, u tišinu. Konjović misli, ako je pravi, da umetnik ne treba da pazi, da se skanjera, suzdržava. “Njegovo je da otvoreno kaže istinu”. Konjović je i u tom pogledu izuzetan, svestan vrednosti sopstvenog umetničkog dela, on ne da nijednoj vlasti da mu određuje cenu, ali isto tako u bezizlaznim situacijama, grmi “ja moram da preživim” i nalazi izlaz, prilagođavajući se okolnostima.