Emigrantsko narečje

Alik joj nije otkrio da prilično dobro zna italijanski: nekada je skoro godinu dana živeo u Rimu i taj veseli coktavi jezik se lako utisnuo u njemu kao trag ruke u glini.

Ali sada ništa nisu značili njegovi talenti – ni bistro pamćenje, ni tanani muzički sluh, ni slikarski dar.

Sve je to odnosio sa sobom, čak i luckasto umeće pevanja tirolskih pesama i prvoklasno igranje bilijara…

Valentina je masirala njegovu praznu nogu i činilo joj se da u mišićima ima malo života.

Dok je bio u snenom zaboravu, došao je Arkaša Libin s novim klima uređajem i skorašnjom prijateljicom Natašom.

Libin je bio ljubitelj ružnih žena, pritom sasvim određenog tipa: suptilnih, visokog čela i malih usta.

Libin teži ka savršenstvu – šalio se Alik još nedavno. – Nataški može ući u usta jedva čajna kašičica, a sledeću će hraniti isključivo makaronima.

Libin je imao nameru da danas skine pokvareni klima uređaj i da postavi novi i spremao se da to uradi sam, iako su čak stručnjaci to radili u paru.

Ruska samouverenost koja obećava uspeh.

Premestio je flaše s prozorske daske na pod, skinuo roletnu, i iste sekunde, kao kroz rupu što se pojavila, sa ulice je doprla latinoamerička muzika koju Alik nije podnosio.

Već drugu nedelju celom kvartu su dodijali šestorica južnoameričkih Indijanaca koji su izabrali sebi mesto baš ispod njihovih prozora.

– Mogu li se oni nekako ućutkati? – tiho upita Alik.

– Lakše je tebi zapušiti uši – odazva se Valentina i stavi Aliku slušalice.

Džojka je u uvređenoj nedoumici pogledala Valentinu.

Tog puta se uvredila i zbog Dantea.

Valentina mu je pustila Džaplinov regtajm.

Naučio je da sluša tu muziku iz vremena tajnih susreta i noćnih lutanja po gradu.

– Hvala, zečice – trepnuo je Alik.

Sve njih je zvao zečicama i macama.

Većina njih je stizala s dvadeset kilograma prtljaga i dvadesetak engleskih reči kao dodatak i zbog tog premeštanja načinili su na stotine velikih i sitnih i raskida: s roditeljima, profesijom, ulicom i dvorištem, vazduhom i vodom, i najzad, što se najsporije primećivalo – s maternjim jezikom, koji je s godinama postajao sve više instrumentalizovan i praktičan.

Novi američki jezik, koji je dolazio postepeno, isto tako je bio praktičan i primitivan, pa su se izražavali na žargonu što se pojavio među njima, namerno krnjem i smešnom.

U to emigrantsko narečje lako su ulazili odlomci ruskog, engleskog, jidiša, najprobranije psovke i laka intonacija jevrejskih anegdota.

– Bože moj – raspusno će Valentina – pa to je pravi haos a ne muzika! Zatvori svoj prozorčić, anđele, molim te. Šta oni misle sem da idu da jedu, piju, imaju odličan fun i dobar mood? Prave takav gewalt, da od njih imamo samo headache.

Uvređena Džojka, ostavivši na krevetu crveni tom firentinskog emigranta, otišla je svojoj kući u susedni ulaz.

Sitnousta Nataša kuvala je u kuhinji kafu.

Valentina je premestila Alika na bok i trljala mu leđa.

Dekubitusa još nije bilo.

Kateter mu više nisu stavljali – koža mu je bila nadražena od flastera.

Nakupila se gomila vlažnih čaršava, Fajka ih je skupila i krenula u perionicu, na ćošku.

Ninka je dremala u fotelji u ateljeu ne ispuštajući čašu iz ruku.

Libin se neuspešno bavio klima uređajem.

Nije imao dovoljno šipki za pričvršćivanje, pa je pokušavao na domaći ruski način da iz dve neodgovarajuće dugačke napravi jednu kratku, bez pomoći alata koje je zaboravio kod kuće.

Prevod sa ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je velika ruska književnica, jedna od najvažnijih autorki savremene svetske književnosti, čiji je roman „Vesela sahrana“ objavljen u izdanju Arhipelaga.