Faruk Begoli (1944 – 2007)

Vest o smrti poznatog jugoslovenskog, pre svega filmskog glumca Faruka Begolija zatekla je njegove beogradske kolege i prijatelje. Begoli je preminuo pre dva dana u Prištini u 63. godini, posle duge i teške bolesti. Beogradski đak, rođen u Peći 14. februara 1944. godine, kinematografiju ovih prostora zadužio je ulogama u više od 70 filmova i televizijskih serija. Krajem osamdesetih, vratio se u Prištinu gde je počeo da radi kao profesor na Fakultetu umetnosti na odseku za glumu. Bio je jedan od osnivača i direktor prištinskog pozorišta za mlade Dodona. Glumio je u nekim od najznačajnijih jugoslovenskih filmova – „Jutro“, „Bitka na Neretvi“, „Valter brani Sarajevo“, „Čuvar plaže u zimskom periodu“, „Partizanska eskadrila“, „Kuća pored pruge“, „Noć u kući moje majke“, „Bulevar revolucije“.
Emotivno i uzbuđeno, Mirjana Karanović, koju je ova vest zatekla na filmskom festivalu u Sarajevu, povodom Begolijeve smrti rekla je: „Čula sam ovde za njegovu smrt, rekao mi je jedan njegov student i naravno da bih, kad bih mogla, otišla na njegovu sahranu. Užasno mi je žao i ne mogu da se pomirim sa tim da neki ljudi odlaze. Ovde sam saznala i za smrt Kemala Hrustanovića, scenografa, tako da sam u samo dva dana čula tužne vesti vezane za dva meni draga čoveka. Faruk je bio jedan od poslednjih velikih zvezda bivše Jugoslavije, koje nikad neće biti zaboravljene jer je to što je napravio, srećom, zabeleženo na filmskom platnu. On je bio odličan glumac i videla sam ga pre nekoliko godina u Prištini gde je, koliko znam, bio profesor i direktor Pozorišta mladih. Mislim da bi bilo lepo i u Beogradu napraviti komemoraciju povodom njegove smrti, jer je on dobar deo svog života i ključni deo svoje karijere ostvario tu i, šta god posle toga bilo, on je neko ko pripada i tom gradu“.
I Svetozar Cvetković saznao je za smrt Faruka Begolija u Sarajevu. Istakavši da je to bilo jedno neprijatno iznenađenje, Cvetković je dodao: „Poznavajući Faruka i njegovu snagu i to kako je radio, i znajući za njegove godine koje nisu za umiranje, ne mogu da sakrijem žalost. Malo sam radio sa njim, ali sam ga dobro ponavao iz Udruženja glumaca. On je bio vanredna ličnost i glumac i, da sam u mogućnosti, sigurno bih otišao na njegovu sahranu. Možda bi upravo Udruženje glumaca moglo da organizuje komemoraciju povodom njegove smrti, a s obzirom na to što je u toku festival glumačkih ostvarenja u Nišu, moglo bi to biti dobro mesto da se skrene pažnja na ovu vest.“
„Baš sam se presekla kad sam čula tu vest“ rekla je Neda Arnerić. „Faruk je neko ko je vezan za moje početke u ovom poslu, za najlepše dane u glumi, ali i privatnom životu kada se živelo spokojnije, lepše, mirnije. Tada smo snimali filmove sa Purišom Đorđevićem, njegovu trilogiju, družili se po festivalima. Bio je to jedan drag, skroman i po mom mišljenju nedovoljno iskorišćen glumac koji se, kako sam čula, pronašao u pedagoškom radu u Prištini. Sve češće, nažalost, štrecne me vest o smrti ljudi koji ipak pripadaju mojoj generaciji, što svedoči da smo prošli kroz jedno teško vreme“, naglasila je ona, dodavši: „Naravno da bih otišla na njegovu sahranu kada bih mogla. Zahvalna sam na pažnji koju su srpski mediji posvetili ovoj, nažalost, tužnoj vesti, jer se nisam nadala da će se osvrnuti na glumca koji se vratio u svoju sredinu da se tamo bavi pedagoškim radom. Bilo bi lepo da se i ovde upriliči komemoracija povodom njegove smrti“, rekla je još Neda Arnerić, koja takođe smatra da su Filmski susreti u Nišu, koji su upravo u toku, pravo mesto za tako nešto, pogotovo jer je, prema njenim rečima, Begoli prevashodno bio filmski i televizijski glumac. Sličnu ideju dala je i Svetlana Bojković, istinski zatečena vešću o smrti Begolija: „Smatram da bi to i ovde na naki način trebalo obeležiti, jer on je bio beogradski đak, živeo je ovde, bio oženjen ovde, tu provodio radne dane i mladost. Sticajem okolnosti, iako nešto stariji, on je došao na moju klasu i zajedno smo diplomirali 1970, on je bio deo naše mladosti i druženja.“
I Ljubiša Samardžić bio je u neverici: „Ono što ga je krasilo bilo je njegovo bezrezervno poštovanje prijatelja čime je sagradio nemali krug poštovalaca, drugara, na svim prostorima bivše Jugoslavije. Ostao je svoj i kada su se, nažalost i nepotrebno, veze pokidale između Beograda i Prištine. Javio se u proleće 2001. da izrazi saučešće za našim Gagom koga je veoma dobro poznavao, sa kim je radio i koga je cenio. Zajedno smo formirali firmu Cinema Design, snimili prvi naš film – Noć u kući moje majke, reditelja Žarka Dragojevića u kome je učestvovao kao glumac. Ostaje ćutanje. Nek mu je laka zemlja.“