Hana Selimović: Živimo u trenutku strašnog nepoverenja u sve i svakoga 1Foto: Nemanja Taneski

 I dok su pozorišta zatvorena, koncerti otkazani, a bioskopi funkcionišu u redukovanom obliku, žive isključivo televizija i internet.

Dramska umetnost u vanrednim okolnostima opstaje pre svega kroz serijski program, koji je, na sreću, poslednjih godina postao jedan od najzanimljivijih proizvoda domaće produkcije. Jedna od njih je i drama „Tajkun“ u režiji Miroslava Terzića („Ustanička ulica“, „Šavovi“) čija se prva epizoda očekuje večeras od 20 sati na Radio-televiziji Srbije (veče pre prikazana je kanalu Superstar).

U pitanju je priča koja prati turbulentan život moćnog tajkuna Vladana Simonovića (igra ga Dragan Bjelogrlić) i njegove porodice u trenutku kada i država i moćni neprijatelji sa one strane zakona prete da unište njegovo poslovno carstvo.

O „Tajkunu“, tužiteljki Jovani koju igra u seriji, ali i o pozorišnom životu u doba korene, u razgovoru za Danas govori glumica Hana Selimović.

Izjavili ste da se ova serija bavi našom svakodnevicom. Na koji način sudbina jednog izmišljenog tajkuna pokazuje život celokupne Srbije?

– Pitanje vlasti, korupcije, sprege države i lokalnih moćnika ili biznismena kako se to elegantnije kaže, sistema u kome ?ivimo, privatizacije, kupoprodaje velikih nekada državnih zemljišta i fabrika, name?teni tenderi, kao neki širi kontekst, u kojem gledamo ljude. Jake, slabašne, zaljubljene, uplašene, ohole, beskompromisne, ambiciozne, ucenjene… naprosto ljude. Za mene svi ti elementi su na neki način prilično poznati činioci našeg ovdašnjeg života.

„Jovana tužiteljka. Snažna. Ambiciozna. I vođena željom – da osvoji moć“. Ovim rečima produkcija serije opisuje vašu junakinju, a kako je vi vidite?

– Kao veoma složenu osobu, koja se ne opisuje lako sloganima. Veoma mi je drag rad na ovoj seriji i ulozi, a posebno mi je drag rad sa ekipom sa koja je ovu seriju pravila. Jovana je rezultat našeg zajedničkog rada, promišljanja, i iskustava. Kao u ostalom i cela serija. U celu tu stvar je uloženo puno strpljenja, volje i truda. Veoma sam srećna što smo radili na takav način jer to smatram najboljim mogućim načinom stvaranja.

Nedavno ste igrali i inspektorku u seriji „Besa“. Pravili se u poslednje vreme više prostora za složenije ženske likove u domaćim produkcijama ili je i dalje reč samo o sporadičnim slučajevima?

– Apsolutno je reč samo o sporadičnim slučajevima, mislim da je to više nego evidentno.

Čini se da domaća produkcija poslednjih godina živi prevashodno na serijama, i to pre svega kriminalističkim. Kako to vidite? Izjavili ste jednom prilikom da ste odbile sve serije osim „Bese“…

– Da. Doskoro je nas televizijski program zaista pružao jednu skromnu, da ne upotrebim grublju reč, ponudu. Zanimljiv paradoks se dešava u poslednje vreme. Naravno to nije tako apsolutna i isključiva promena, ali ako malo bliže posmatrate stvari videćete da ima istine. Naime, serijski program kod nas počinje da neguje jednu umetničku beskompromisnost, dok pozorišta počinju da posrću pod jednim komercijalnim, pokatkad i estradnim pristupom. Na obe strane naravno, postoje izuzeci, jer nije u pitanju neki matematički algoritam, ali se svakako događa nema zanimljiva faza koja bi se zapravo možda tek mogla analizirati aposteriori.

Na koji način će to, što su zbog zabrane okupljanja više od sto ljudi u zatvorenom prostoru otkazani pozorišni repertoari, uticati na teatarski život Srbije? Šta to znači za domaće dramske umetnike?

– To je veoma važno pitanje i hvala Vam na istom. Kolege u Hrvatskoj su već uputili apel koji skreće pa?nju na poziciju nezavisnih umetnika u kulturi, u ovim okolnostima. Nisam čula da se kod nas još uvek potegla ta vrsta pitanja na nekom zvaničnom nivou, jer mi naravno još uvek čini se kuburimo sa konkretnim merama, odnosno još uvek smo na nekom čekanju plana koji se tiče škola, i drugih institucija, mogućnosti vanrednog stanja itd. Ali naravno smatram da je apsolutno važna stvar baviti se pitanjem onih koje ovo stanje sem zdravstveno, ugrožava i egzistencijalno. Čuvajući zdravlje naših sugrađana, a naravno i sopstveno, pozorišni radnici su obustavili igranja. Međutim za one koji nisu na plati, to stvara jednu duplu vanrednu situaciju, o kojoj mislim, da se mora govoriti.

Vezano za zatvaranje pozorišta, planirate li možda da igrate neke predstave virtuelno? U Italiji se organizuju virtuelni koncerti a kod nas FIST planira takav pristup…

– Plan o kome govorite nije u mojoj nadležnosti, tako da zaista ne znam ništa o tome. Divno je poželeti da se pruži mogućnost sugrađanima za uživaju iz sigurne pozicije u različitim sadržajima, ali treba pomisliti i o našim kolegama, muzičarima, operskim pevačima, glumcima. Naš posao podrazumeva ne držanje distance, podrazumeva mnogo bliskog kontakta, izme?u ostalog i situacije u kojima koristimo istu šminku, garderobe, itd, gotovo kao neka komuna. Da živimo u pozorištu i nemamo doticaja ni sa čim van njega, onda ne bi bio problem da izvodimo svoje sadržaje, međutim ovako smo potencijalna opasnost i jedni za druge, bar za određeno vreme u kome je suzbijanje širenja prioritet. Sa druge strane pozorište je medij koji svoju suštinu zaista baštini u činjenici da ljudi u sali ispred sebe gledaju žive ljude, koji u datom času nešto proizvode. Mislim da je bolje da svi zajedno preguramo ovaj period da bi sačuvali jedni druge i da bi onda naši sugrađani od najmlađih do najstarijih, kao i naše kolege nastavili da žive, nadam se ne sasvim isto kao do sad, već obazrivije i solidarnije, i da odlaze u pozorište bez ikakvog rizika.

Kako gledate na celokupni odnos države prema situaciji sa širenjem korona virusa u Srbiji? Liče li vam konferencije za medije na pozorišne predstave?

– Ovog trenutka, pokušavam da svoje političko nezadovoljstvo sublimiram i da ne koristim ovu situaciju da ga artikulišem jer postoje prioriteti. Trudim se da što racionalnije pristupim informacijama na koje dobijamo i takođe, sem konkretnih izrečenih mera, pitam se šta je ono što kao odgovorni građani sami možemo da preduzmemo. Situacija u kojoj se nalazimo je apsolutno krizna, i čini mi se da građani moraju da pokažu određenu vrstu obaveštenosti, racionalnosti i samodiscipline. Postoje stvari koje možemo preduzeti poučeni, iskustvima drugih zemalja, za početak čini mi se da je neka elementarna solidarnost neophodna. Ne tamanimo rafove i ne uranjajmo se u galone alkohola, jer ovo je stvar u kojoj smo svi jednako izloženi. Osobi koja se obilato snabde dezinficijensima ne ide u korist da njeni sugrađani, prodavci i lekari nemaju čime da učine isto. Sa druge strane, mislim istovetno da je minimiziranje posledica virusa i same zaraze takođe ordinaran primitivizam i neodgovornost. Živimo u trenutku strašnog nepoverenja u sve i svakoga, od sopstvene države do nas samih. Takav obruč nepoverenja je odličan temelj za razvijanje panike i histerije. Ja verujem samo u sledeće, ovo je situacija kada će građani morati da pokažu svoju zdravu pamet i odgovornost prema društvu u kome živimo. Važnije mi je da to kažem nego da komentarišem predsednikova obraćanja. Za to ćemo imati vremena, nakon ove bitke.

Pozorište se u poslednje vreme bori za svoj prostor slobode, koji se sve više sužava izborom direktora teatarskih institucija, selektora festivala… Kako vi to vidite? Može li se situacija okrenuti?

– Nikakvi procesi tog tipa se ne događaju preko noći. Živimo u društvu koje je dugim nizom godina omogućavalo prostor malverzacijama, poltronima, nepotizmu, partijskom zapošljavanju, lokalnim despotima, itd. Situacija se svakako može okrenuti, ali i to bi morao biti temeljan i dugotrajan proces prilagodbe na neke drugačije principe funkcionisanja. Do tada borba za slobodu će uglavnom biti prepuštena izboru pojedinca i onome kako je ko doživljava.

Sećanje na Ranka Munitića i malu Hanu

*Ovogodišnja ste dobitnica priznanja Trepetalo iz Trogira – regionalne nagrade Centra za medije Ranko Mutinić. Šta vam znači ova nagrada? Zorica Jevremović kaže da je Ranko znao da ćete biti glumica još kad ste bili devojčica…

– Postoji nekoliko nagrada koje sam osećala kao izrazito važne. Ova je u tom smislu zauzela možda i najvažnije mesto. Prvo treba reći da je privilegija naći se među umetnicima koji su dobitnici Rankove nagrade. A najzad, Ranka pamtim kao čoveka izrazito lepog i pametnog, zabavnog i prodornog, suludo obrazovanog.

Pamtim kako sedi u Jugoslovenskoj kinoteci gde je moja majka radila u knjižari, i vodi sa mnom nekoliko razgovora, potpuno ravnopravnih, poštujući moj integritet, mišljenje i temperament, ne obazirući se mnogo na činjenicu da sam bila učenica nižih razreda osnovne škole, odnosno devojčica od osam ili devet godina.

Ranko me je pitao, pomalo i sugerišući možda: Bićeš glumica? Rekla sam da. Pitao je kakva? Rekla sam – velika. Ranko i Zorica su voleli tu priču. Ja danas osećam obavezu da se pred njom malo i postidim, ali bih volela da se setim kako je ta mala devojčica znala da bude tako odlučna i nepokolebljiva.

Zahvalna sam na ovoj nagradi, jer čuva sećanje na Ranka Munitića, jednog od najznačajnijih novinara, kritičara, teoretičara i uopšte ličnosti, na kulturnom prostoru Jugoslavije, i na malu Hanu, možda hrabriju od ove današnje.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.