Igor Radev: Bez ijedne zle misli

Retko prevođeno, ovo delo zahteva izuzetno poznavanje ne samo jezika već i istorijsko-kulturološke scene starog kineskog društva, pa samim tim je i prevodioce jako teško pronaći. Takav poduhvat preduzimaju samo oni strasni znalci koji na tom poslu izgaraju, a posebno imaju sreće ako se još pronađe i izdavač koji poštuje njihov rad, odlučuje se na objavljivanje, a sve na polzu čitalaca i kulture svoje zemlje.

Upravo tako su se udružili makedonski prevodilac, sinolog Igor Radev i beogradska izdavačka kuća Albatros Plus: Radev je, naime, sa drevnokineskog jezika na srpski preveo Knjigu pesama. Konfucijanski poetski kanon, a izdavač ju je objavio u svojoj elitnoj biblioteci Albatros.

Knjiga predstavlja izdavački poduhvat, a prevodilac ju je obogatio predgovorom, beleškama, sistemom transkripcije i hronološkim tabelama.

Na Knjizi pesama Igor Radev (1977) radio je blizu deset godina, i za Danas kaže da ga je na to naveo njegov lični interes za poeziju. Polako, polako, dodaje, pesme su se gomilale, dok na kraju nije rešio da uradi kompletni prevod ovog klasičnog kineskog dela, zajedno sa svim propratnim materijalima.

Radev je diplomirao na Institutu za klasične studije Filozofskog fakulteta u Skoplju, zatim magistrirao na Pekinškom učiteljskom univerzitetu u Vuhanu na temu iz kineske lingvistike i prošle godine doktorirao na Pedagoškom univerzitetu u Pekingu na temu iz gramatologije, nauke o pismu i pismenim znacima.

* Poezija vas je, znači, odvela u drevnu Kinu?

– Knjigu presama sam izabrao jer me je poezija oduvek interesovala, i jer je ona za mene umetnost par excellence. Svaka umetnost ima svoga tvorca, i materijal na kojem radi. Osim u poeziji, taj je materijal uvek van čoveka. A koji je materijal poetske umetnosti? Slovo, logos, ono što je u čoveku. Vratimo se shvatanju čoveka u drevnoj Grčkoj; kako oni nazivaju čoveka kad hoće da naprave razliku između njega i životinje. Čovek je logikos, onaj ko je obdaren logosom, slovom, mišlju, dok je životinja aloga, beslovesno biće. Po meni, pesma ne mora da bude napisana, mogu da je iskažem ali i da je ne iskažem. Ona ostaje u mom umu. Zato je, po mome shvatanju, poezija prva umetnost.

Strabon, antički grčki pisac, nama poznatiji kao geograf, govorio je da je poezija prva filozofija. Prva umetnost, klica umetnosti. Pošto sam se uvek interesovao za poeziju, povezao sam je sa svojom vokacijom sinologa. Kao neko ko se usavršio na polju kineske kulture i jezika, došao sam na ideju da se poduhvatim prevoda ove Knjige pesama.

* Šta u kineskoj kulturi znači to delo?

– Knjiga pesama može se smatrati prvom kineskom poetskom antologijom. Ona predstavlja kompilaciju za koju se misli da je istorijski nastajala negde od 11. veka pre naše ere. U klasičnoj kineskoj istoriografiji za krajnjeg kompilatora zbirke smatra se Konfucije. I inače, u tradicionalnoj kineskoj istoriografiji postoji tendencija da sva ta stara, klasična dela moraju da prođu kroz Konfucijeve ruke, što je istorijski teško dokazivo. Ono što se zna to je da je zbirka okončana negde od 7. do 6. veka pre Hrista.

* Da li je to narodna poezija?

– U vezi sa tim postoji problem. Sama se zbirka, u sadašnjem obliku, sastoji od 305 pesama podeljenih u tri odeljka. Prvi su Napevi država, i u njima je sakupljeno ono što se može nazvati narodnom poezijom. Kad pogledamo teme, one su obično iz života ljudi, o radovima na selu, o ljubavi… Drugi odeljak je najduži, na njega otpada gotovo 50 odsto cele zbirke. NJega sam nazvao Spevovi (manji, i veliki), i u njemu već počinju da dominiraju neke, uslovno rečeno, ozbiljnije političke, istorijske teme što se uglavnom koncentrišu u periodu osnivanja drevne dinastije DŽou, koja je počela da vlada, odnosno postala hegemon kineskog sveta negde sredinom 11. veka pre Hrista.

I poslednji odeljak, Slavopevi, sadrži uglavnom religiozne himne za koje se smatralo da su pevane na dvoru dinastije DŽou. Za neke od njih se u samoj knjizi tvrdi da potiču čak iz prethodne dinastije, Šang, za koju se tradicionalno smatra da je vladala negde između 17. do 11. veka pre naše ere.

* „Knjiga pesama“ vezuje se za Konfucija, ali ipak postoji problem sa autorstvom?

– Autor se sam nigde u pesmama ne identifikuje. Klasična konfucijanska istoriografija većinu pesama pripisuje raznim, uslovno rečeno, slavnim političkim ličnostima iz ere dinastije DŽou, ali to mi danas ne možemo dokazati. Neke pesme su, sa našeg savremenog stanovišta, očigledno narodnog sadržaja, ali konfucijanska tradicionalna istoriografija vidi u njima političko-moralnu alegoriju.

E, sad, moguće je da neke pesme iz Napeva, Spevova i Slavopeva imaju svoje autore u tom dvorskom miljeu dinastije DŽou. Jer, očigledno, one opisuju scene iz dvorskog života, obrađuju političke, društvene teme, tako da je stvarno moguće da su neki od tih autora istorijske ličnosti, kao što je poznati Knez od DŽoua, jedna od ključnih ličnosti u formiranju državnog poretka dinastije DŽou, sredinom 11. veka pre naše ere.

A neki su očigledno bili i kraljevi ili kraljevski sinovi… Dakle, otprilike bi se, čisto polazeći sa stanovišta analize teksta, mogli identifikovati neki autori, ali što se tiče prvog odeljka, to je stvarno teško ostvarljivo. Po meni je to zbirka narodne poezije, a njeni su sakupljači verovatno bili dvorski pisari iz ere dinastije DŽou.

* Koja je suštinska razlika između tri odeljka „Knjige pesama“?

– Ako pođemo od hronološkog principa, onda se Knjiga pesama može sagledati kao jedna celina jer je očigledno da je imala redaktora, pošto pesme imaju jasnu strukturu, a rađene su po principu od mlađih pesama ka starijim. Tako se Napevi smatraju najmlađim delom zbirke koji potiče iz vremena između 9. i 7. veka p.n.e. Srednji deo zbirke je njeno jezgro, i računa se da je nastajao do sredine 11. veka p.n.e. jer odražava način mišljenja te epohe. Najstarijim se delom može smatrati ovaj poslednji, sa religioznim himnama. Za neke od njih se tvrdi da potiču čak iz prethodne dinastije Šang.

Po vremenskom, pak, kriterijumu te pesme idu od mlađih ka starijim. Treba imati u vidu da sa tradicionalnog konfucijanskog stanovišta što je starije to je bolje, znači, poštuje se starije. Ako, pak, analiziramo te pesme sa stanovišta principa sakralnosti, onda vidimo da se u njima ide sa manje ka većoj sakralnosti.

* Postoji li kontinuitet u „Knjizi pesama“?

– Ako gledamo prema Konfuciju, Knjigu pesama kojih je trista može opisati jedna rečenica: „Bez ijedne zle misli“. U tom smislu, ako tražimo neki kontinuum kroz sve ove odeljke pesama to je verovatno želja redaktora da one služe kao obrazac, kao merilo i primer ljudskom biću kako da se ponaša u svom ličnom, porodičnom, društvenom i religioznom životu.

* Kako jedna drevna antologija pesama korespondira sa današnjim vremenom?

– Ako u Knjizi pesama gledamo samo naučnu dimenziju, ona predstavlja jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za društveni i politički život Kine u vreme dinastije DŽou. Ali ako pesme gledamo iz druge perspektive, tu već ima drugačijih i različitih osećanja. Recimo, u ovoj antologiji ima takvih opisa ženske lepote za koje, kada ih pročitate, morate da se zapitate zar se ženska lepota promenila? Nije. Ili, postoje opisi žalopojki izbeglica koji beže od rata. Zar se to promenilo do danas? Nije. Dakle, osećanja i misli su identični. I zato ne vidim zašto te pesme ne bi korespondirale sa savremenom ljudskom dušom.