INTERVJU Davorin Bogović, pevač Prljavog kazališta: Doba idiota još uvek traje

Njegov glas, harizmatičnost i buntovna energija kojom i dalje neumorno pleni na scene, kao i pozamašan niz bezvremenskih hitova koje je otpevao, obeležili su mnoge generacije i ostavili neizbrisiv trag u istoriji rokenrola na ovim prostorima.

Stihom „Moje ime je Davorin Bogović, a ovo sve oko mene, to je crno bijeli svijet….“ odavno je ušao u anale jugoslovenske rok muzike. Danas, četiri i po decenije kasnije, otkad je prvi put objavljena, pesma „Crno bijeli svijet“ sa istoimenog drugog albuma čuvene zagrebačke rok grupe „Prljavo kazalište“ i dalje je veoma rado slušana i s punim pravom predstavlja nezaobilazni simbol jedne ere i vremena u kojem je nastao „novi talas“, muzički pravac i kulturni pokret koji je ostao zapamćen kao jedan od najuticajnijih i najautentičnijih pop-kulturnih fenomena na prostorima nekadašnje SFRJ.

Sa svojim novim-starim bendom identičnog naziva „Prljavo kazalište”, sa jednakim žarom kao i na početku karijere, s kraja sedamdesetih godina prošlog veka,nastavlja da inspiriše publiku širom regiona nezaboravnim pesmama koje svedoče o vremenu, emocijama i nepokolebljivoj posvećenosti umetnosti.

Album „Crno bijeli svijet“, prvi put objavljen u julu 1980. godine, dočekan je s velikim oduševljenjem, kako od publike, tako i stručne kritike koja je isticala da je reč o „čarobnoj tinejdžerskoj ploči koju lako mogu slušati svi, od dečjeg vrtića do staračkog doma“. Danas je neodvojivi deo muzičke istorije kao klasik jugoslovenskog novog talasa, zar ne?

Svi u bendu, zaista, volimo taj album. Ploča se od prvog trenutka neverovatno dobro prodavala. Sledeće godine imali smo bezbroj koncerata po Jugi; od najvećih gradova pa do najmanjih sela sa sedam kuća, crkvom, kulturnom znamenitošću zvanom birtija i Domom kulture u koji može da stane bar hiljadu ljudi (smeh). Te ’81. godine, doma smo ukupno proveli jedva dvadesetak dana, ostatak vremena smo bili „na terenu“. Imali smo silnu energiju, bili smo maksimalno uvežbani. Pravi virtuozi. Ja sam bio, kako bi se reklo, poluludi divljak. Nikad se nije znalo šta ću izvesti na nastupu, da li ću se skinuti go do pasa ili… To je, fakat, neodoljiv album. Plesni. Jedan od onih koji menjaju sve oko sebe. Da, i klasik. Ni danas ne znamo u koliko je primeraka prodat. Samo se štancovao, išao je kao bela alva. K’o sladoled.

Pesma „Crno bijeli svijet“, sa malo reči i puno ironije, predstavljala je protest protiv malograđanštine. Kako biste opisali svet danas, 45 godina kasnije? Da li je postao „šareniji” ili je, možda, još uvek u nekim aspektima crno-beli?

Ma, on i dalje klizi prema onim najcrnjim nijansama. Naš premijer Plenković se stalno hvali kako se živi dobro, kako su porasle plate, a istovremeno – čim plata poraste, cene u prodavnicama porastu još više. Apsurdno je da je hrana u nekim zapadnim zemljama koje nemaju uslove za poljoprivrednu proizvodnju, jeftinija nego kod nas na Balkanu. Juga je imala jaku poljoprivredu i industriju. Sve je funkcionisalo – fabrike su radile, Vojvodina i Slavonija su bile žitnice, ništa nismo morali da uvozimo – samo smo izvozili. Inače, u mom životu postoje dva „AP-a” – dve ličnosti koje su imale veliki uticaj na Hrvatsku, a koje ne mogu da podnesem. To su Ante Pavelić i Andrej Plenković.

A JB Tito?

U to vreme, kad sam bio mlad, nisam ga podnosio. Uvek govorim da sam anarhista – ne militantni, naravno. Meni, lično, bezvlašće prija, ali svest ljudi još nije na tom nivou da bi mogli da funkcionišu bez vlasti. A opet, imamo tu nesrećnu sposobnost da uvek izaberemo pogrešne. Doba idiota još uvek traje. Kada se pogleda unazad, na ovim prostorima, možeš na prste da nabrojiš ljude koji su zaista vredeli. Drug Tito je bio jedan od njih. Imao je svojih mana; tada sam ih video sve, a sada vidim i koliko je dobro što nije dopuštao da svako vuče na svoju stranu.

Čuveni stih „Moje ime je Davorin Bogović, a ovo sve oko mene, to je crno bijeli svijet….“ nastao je sasvim slučajno, spontano, na jednoj probi…

Da, imao sam običaj da povremeno eskiviram probe, a kad bih dolazio, redovno sam kasnio. Uvek bih imao neko opravdanje, neku ispriku koja, iskreno, nije imala nikakvog smisla – što bi Bosanci rekli „niđe veze”. Tako je bilo i tog dana. Uletim na probu, svi me gledaju, čekaju šta li ću sada reć’. I izvalim: „Moje ime je Davorin Bogović, a ovo sve oko mene, to je crno-bijeli svijet.” I eto, od te improvizacije nastao je stih koji je ostao upamćen. Mislim da tu pesmu, onako potajno, najviše vole „Grobari” (smeh). Tu neka veza, ipak, postoji. Pa, prvi predsednik „Partizana” bio je naš, dr Franjo Tuđman.

Sticajem raznih okolnosti, već nekoliko godina, na regionalnoj rok sceni postoje dva benda pod istim imenom – „Prljavo kazalište“. Taj podatak za mnoge je veoma zbunjujući…

Jeste. Bubnjar Tihomir Fileš, koji je član benda od samog početka, danas osim što svira s nama, obavlja i funkciju menadžera – i to radi izuzetno dobro, upisan je kao vlasnik spornog imena grupe, pozivajući se na to da je jedan od osnivača. U tom trenutku Jasenko Houra je tvrdio da nije znao ništa o zaštiti imena. Ceo slučaj je potom završio na sudu u Zagrebu i ta priča se, nažalost, i dalje vuče. Situacija je prilično komplikovana, iako su svi papiri uredni. Sve je zapravo vrlo jasno; Fileš je zvanično priznat kao vlasnik imena, čak i od strane institucija Evropske unije, kao i američkog Stejt departmenta. Međutim, u celu stvar se umešala i politika. Sudstvo bi, naravno, trebalo da bude nezavisno, ali, nažalost, u Hrvatskoj to često nije slučaj.

Povodom 45. godina od objavljivanja „Crno bijelog svijeta“, večeras ćete na legendarnoj zagrebačkoj „Šalati“ održati koncert posle kojeg krećete na regionalnu turneju. Osim nostalgičnog muzičkog putovanja kroz kultne pesme sa tog bezvremenog albuma, šta ćete još ponuditi publici na tim koncertima?

Biće to pank-rok, muzika izvornog „Prljavog kazališta“. Dakle, izvešćemo kompletan „Crno bijeli svijet”, pesme sa prvog albuma, kao i sa „Korak od sna”, i nešto malo sa „Undergrounda”. LJudi vole i taj novi materijal, ali ipak im je draži onaj stari zvuk, pa smo se na to i fokusirali. Pesme smo malo aranžmanski osvežili, ali smo u svakoj zadržali originalnu melodiju i prepoznatljive gitarske teme. Odlično smo usvirani, a ja sa svojih 65 godina, imam više kondicije nego kad sam bio klinac. Danas plešem na svakoj probi, čak i kad je pauza. Nijednog trenutka ne mirujem. I dalje sam jednako lenj i neodgovoran kao nekad (smeh), ali pevam bolje, sigurniji sam u sebe i – što je najvažnije – sve to radim sa više strasti nego ikad.

Koncertna turneja obuhvatiće i Beograd?

Naravno, samo još ne znamo kada, jer je situacija kod vas trenutno malo složena. Nikad ne znaš koga će od nas iz Hrvatske optužit’ za špijunažu (smeh). Ali, verujem da će se stvari uskoro srediti. Ma, Beograd je zakon. Uvek je bio poseban. Naš koncert u Domu omladine, koji smo imali jesenas, u novembru, bio je rasprodat dva meseca unapred. To vam sve govori.

Mnoge pesme iz tog ranog perioda, kada ste bili član „prljavaca”, bile su društveno angažovane i bavile su se temama koje su se ticale svakodnevnog života, ali i nekim političkim i društvenim pitanjima. Koliko je bilo zahtevno naći balans između umetničkog izraza i društvene odgovornosti?

Mi smo se iskreno užasavali mnogih stihova koji su se mogli čuti u to vreme, jer nisu imali nikakvog  smisla. Mi smo, recimo, napravili prvu gej pesmu na ovim prostorima – Some Boys. Bila je to i provokacija i svojevrsni odgovor na Some Girls od Rolingstonsa, u kojoj Džeger peva falsetom. Mi smo hteli da napravimo nešto sasvim suprotno – direktno, bez zadrške. Pesma nije imala nikakva skrivena značenja – udarala je pravo u glavu, posebno stihom: „Ja sam za slobodnu mušku ljubav“. Bila je to poruka o slobodi, o pravu da voliš koga želiš. Jednostavno, gledali smo svet oko sebe, osluškivali ono što nas muči, i o tome smo pevali. Uspevali smo da to pretočimo u stihove na jednostavan način – nije bilo mnogo teksta, ali je poruka uvek bila jasna i snažna. Iako smo bili još klinci, ponašali smo se kao učitelji generacije. Pokazivali smo iznenađujuću zrelost, kako u pesmama, tako i na koncertima.

A van scene?

Ha, ha, ha… to je već druga priča. Posle svirki često smo umeli da pokažemo i zavidnu dozu ludosti. Te naše žurke nismo zvali tulumima, već zulumima. Bili smo šašavi, radili smo svakakve gluposti. A ja sam oduvek bio malo „na svoju ruku”, svojeglav. Mislim da se to osetilo i u muzici koju smo stvarali.

Novi talas je nesumnjivo doneo nove umetničke slobode, buntovnu energiju, ideje, kreativnost, urbani duh… Koliko je njegov uticaj prisutan i danas?

Mnogo. Snažno. Taj zvuk se i dalje traži i uvek dobro prolazi. Kad god se negde pušta mjuza i krene blok pesama iz tog vremena – mislim na Šarlo Akrobatu, Električni Orgazam, Pankrte, Parafe… vidiš koliko ljudi i dalje reaguje na to. Ploče iz tog vremena su i dalje na ceni. Novi talas na ovim prostorima nije bio samo muzički pravac, to je bio pokret koji je osvetlio sve sfere života: novinarstvo, fotografiju, umetnost, način razmišljanja. To je bilo neverovatno kreativno razdoblje širom Juge – u LJubljani, Rijeci, Zagrebu, Beogradu… Došla je potpuno nova generacija sa svežim idejama koje su bile relevantne ne samo na našem, već i na svetskom nivou.

Koliko vam, lično, nedostaje to vreme?

Strašno mi nedostaje. Tada sam bio klinac, a cela generacija je živela bezbrižno, veselo, s puno osmeha. Žurke su bile gotovo svakodnevne. U Beogradu je postojao čuveni „Bermudski trougao” – Grmeč, Šumatovac i Pod lipom – dok smo mi u Zagrebu imali svoj „Zlatni trokut”: Blato, Zvečka i Kavkaz. Povezivali smo se i družili, često jedni druge posećivali. Sećam se tih manifestacija: „Pozdrav iz Zagreba” u Beogradu, pa kasnije „Pozdrav iz Beograda” u Zagrebu. Za razliku od ostalih socijalističkih zemalja, mi smo imali slobodu. Mogli smo da putujemo gde god poželimo, a naš pasoš je svuda bio cenjen. Sve je tada bilo drugačije i…

…Gotovo neuporedivo sa današnjim vremenom?

Apsolutno. Situacija iz dana u dan postaje sve nesigurnija. Žarišta su svuda oko nas – od trusnog Balkana, gde tenzije nikada ne prestaju, do rata između Rusije i Ukrajine, pa do užasa koje gledamo u Izraelu i Palestini. Sve te globalne turbulencije reflektuju se i na naše prostore. LJudi su sve napetiji, sve više su pod stresom i nezadovoljni. I nije ni čudo, jer živimo u vremenu neizvesnosti, gde više niko nije siguran ni u šta. Posebno me brine to što je sve više mladih, dece i tinejdžera, koji se bore s psihičkim problemima – anksioznost, depresija, osećaj besmisla…

Sve je to posledica atmosfere u kojoj živimo. A ipak, ponekad se desi nešto lepo. Proletos sam, recimo, video divne studente iz Srbije kako trče kroz Podravinu, na putu do sedišta Evropske unije, a koje su građani Hrvatske svuda srdačno dočekali. Bilo je predivno to gledati – jedan od onih trenutaka koji vraćaju veru u bolje sutra. Imam dužno poštovanje prema tim mladim ljudima koji su pokazali da imaju puno više svesti i pameti, nego mnogi odrasli. Uspeli su da pokrenu i svoje… kak’ se veli tu kod vas,  u slengu…

…Matorce?

Ha, ha, ha… da, matorce – roditelje koji su im se pridružili pod parolom – moramo da čuvamo svoju decu. Krasno. To je, zaista, jedan svetionik u ovoj tami.

Ipak, dakle, ima nade u neko bolje sutra?

Ma, da, naravno. Verujem da će doći bolja vremena, ali bojim se da će proći još dosta vremena pre nego što sve dođe na svoje mesto. Mene doma, neki, i dalje gledaju čudno jer sam jasno i glasno deklarisan kao antifašista i antinacista. Smatram da bi to trebalo biti stav svakog normalnog čoveka. Nažalost, danas ima mladih koji se zavaravaju prošlošću pa prihvataju parole poput „Za dom spremni“, tvrdeći da je to navodno starohrvatski pozdrav od pre nekoliko vekova. Ma, nemojte me zajebavat’. Staro je, ali od 1940 ili ’39. godine, kad su počeli tako da se pozdravljaju. Taj pozdrav je u Hrvatskoj i službeno zabranjen, a u Ustavu jasno piše da je naša država nastala na antifašističkim temeljima. Pogledajte Norvešku – tamo se ime kvisling ni ne izgovara, to je sinonim za izdaju i zlo. A mi? Mi ne samo da govorimo o tome, nego nekad čak i veličamo. To je duboko uznemirujuće.