Foto: Žofija Serda„Mi nismo slobodarski narod“, kaže Kokan Mladenović, dovodeći u pitanje jednu od najupornijih nacionalnih iluzija.
Povodom premijere predstave „Zašto magarci stoje na promaji“, zakazane za nedelju, 21. decembar, u 19 časova, na Velikoj sceni Novosadskog pozorišta Újvidéki Színház, reditelj u intervjuu za Danas govori o Harmsu i Srbiji danas, o društvu koje decenijama pristaje na trpljenje, studentima koji su nas na trenutak trgli iz apatije, lažnoj pobuni i pozorištu kao možda poslednjem prostoru otpora.
Kokan Mladenović je nedavno na svom Fejsbuk profilu podsetio da je Harmsove „Slučajeve“ režirao pre 34 godine, u Dadovu, na trećoj godini studija.
„Te godine se raspala naša zemlja. Ovih dana se bliži premijera predstave Zašto magarci stoje na promaji, koju po Harmsovim pričama režiram u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színház), u godini kada se naša zemlja ponovo raspala – znatno manja i znatno nesrećnija nego prvi put. Crvena šaka sa nekadašnjeg Harmsovog plakata uselila se u našu stvarnost i podseća nas da živimo apsurd koji normalni ljudi teško mogu da prihvate. Zato su tu magarci – da stoje na promaji“, naveo je Mladenović.
Zašto ste odlučili da vaša nova predstava bude zasnovana na tekstovima Danila Harmsa? Da li je filozofija apsurda, po kojoj je ovaj autor prepoznatljiv, presudno uticala na tu odluku?
– Danil Harms je, pišući svoje apsurdne priče u vreme Staljinove diktature u Sovjetskom savezu, stalno propitivao granice hrabrosti i slobode. Koliko autor može da bude smeo i duhovit, a da svoju umetnost ne plati glavom? Onoga trenutka kad je prekoračio granicu, Harms je ostao bez glave (poput mnogih junaka njegovih priča koji, jednostavno, nestanu ili im se glave kotraljaju pločnicima Petrograda). Mi smo, radeći ovu predstavu, a živeći u jednoj drugoj diktaturi, ispitivali Harmsov svet i komparirali ga sa današnjim apsurdima u kojima živimo. Paralele su toliko velike da slobodno možemo reći da živimo u svojevrsnom Apsurdistanu, bez nade da iz njega iskoračimo.
Ko su junaci predstave „Zašto magarci stoje na promaji“ i da li će publika sa njima lako moći da se identifikuje, ili će joj, naprotiv, biti neudobno da to učini?
– Sam naslov predstave – Zašto magarci stoje na promaji? – upućuje na to da smo, ovoga puta, satiričku oštricu okrenuli na stranu građanstva, naroda, onih koji svoji naopakim činjenjem omogućuju ovakvu nakaradnu vlast kakvu imamo. Zašto većina našeg naroda izabere da uvek, poput magaraca, stoji ukopana u mestu, da saginje glavu, nosi tovar i zadovljava se naramkom sena kao kompenzacijom za sva poniženja u svakodnevnom životu? Šta je to što nas čini tako beskrajno neuspešnimai poniznima? Sve te tragedije – Ribnikar, Orašje, Dubona, nadstrešica, nisu uspele da izazovu ni nedelju dana generalnog štrajka u zemlji gde su povodi za štrajk i građansku solidarnost prisutni na dnevnom nivou.
Nedavno ste, povodom ove predstave, govorili o podaništvu i kukavičluku kao mentalitetskim devijacijama našeg društva. To se kosi sa uvreženim stavom da smo navodno drčan i slobodarski narod. Mislite li da je jedan od ključnih uzroka krize u kojoj živimo poslednjih 35 godina upravo to što nemamo snage da se pogledamo u ogledalo?
– Mi nismo slobodarski narod, ni narod ustanika, solunskih boraca ili partizana i antifašista. Mi smo narod koji je, na sopstvenu sramotu, potrčao da se upiše u četnike i klero-fašiste onda kad su sve njihove bitke opisane kao istorijski porazi i stranputice. Na nama je uspešno izvršena višedecenijska lobotomija – nacionalizmom, estradom, mržnjom i svim onim što je trajno promenilo duh našeg naroda. Svi ti rialiti programi, zvezde i zvezdice, grandovi i ostali, taj šljam kriminalaca, pevaljki, priučenih političara i dokazanih robijaša, napravili su od naše zemlje jedno ruglo među evropskim narodima. U zemlji u kojoj živimo državni udar je izvela vlast koja upravlja državom (eto još jednog Harmsovskog apsurda). U toj istoj zemlji policija čuva kriminalce koji su okupirali i otuđili od normalnih ljudi centar glavnog grada. Ministri falsifikuju, svi nepodobni se izbacuju iz škola, sa fakulteta, svako drugačije mišljenje nailazi na nemilosrdnu odmazdu. I mi sve to trpimo. Ne postoji taj vic, makar i najgluplji, u kome bi se narod naših osobina mogao nazvati – slobodarskim.
Od kako ste u, kako ste to sami nazvali, „pozorišnoj emigraciji“, čini se da vaše predstave dopiru do mnogo šire i raznovrsnije publike. Kako to utiče na vaš rad i na koji se način predstava „Zašto magarci stoje na promaji“ nadovezuje na neke od prethodnih, poput „Juhe Braće Marks“ ili „Smrti na dopustu“?
– U proteklih nekoliko sezona imao sam sreću da najuspešnije predstave kreiram po tekstovima vrhunskih pisaca, poput Danila Kiša, kojeg san radio u Malmeu, ili Darka Cvijetića, u koprodukciji Zagreba, Sarajeva i Novog Sada. Predstave koje ste vi izdvojili – “Juha braće Marks” u Kazalištu Komedija u Zagrebu i “Smrt na dopustu”, rađena po slavnom Saramagovom romanu, u kazalištu Kerempuh, takođe u Zagrebu, kao i predstava “Robi K, Crvenkapa je mrtva”, rađena u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, po tekstovima Viktora Ivančića, omogućile su mi da kreiram tri potpuno različite satire i da definišem svoj prostor pobune koja podrazumeva aristofanovski bezobrazluk, verbalnu ubojitost braće Marx i duboku ironiju dostojnu Saramagovog opusa. Iskreno verujem da teatar može da bude izuzetno angažovan i izuzetno zabavan i atraktivan. Nadam da će takva biti i predstava u Novom Sadu.
Kao autor i reditelj sklon angažovanom teatru, kako danas ocenjujete repertoarsku politiku pozorišta u Srbiji?
– Repertoarska politika teatara u Srbiji, uz dužnu čast izuzecima (naravno, svi koji ovo čitaju će se prepoznati u izuzecima) je, sa jedne strane, uništena neznanjem partijskih upravnika koji ne znaju ništa o pozorištu, a sa druge strane organizovanim zločinom nad kulturom kojeg, za račun ove vlasti, sprovodi resorni ministar kulture. Dodamo li tome da je nesprovođenje konkursa za delatnike u kulturi, kako republičkog, tako i beogradskog, ostavilo gotovo celu nezavisnu scenu na ulici, jasno je da je uništenje kulture, pre svega pozorišta kao najbučnijeg i najneugodnijeg među kulturnim institucijama, detaljno razrađen plan. Dugo već govorim da u zemlji u kojoj budžet za kulturu počinje sa nulom, vlast jasno poručuje da misli da mi to i jesmo – nula. E sad iza te nule nema više nikakvih decimala. Naša je nula apsolutna i ostaje samo da vidimo da li će i kako institucije kulture na to reagovati.
Nedavno ste izjavili da apeli i transparenti nisu dovoljni. Šta bi, prema vašem mišljenju, danas bilo dovoljno?
– Generalni štrajk. Ah, da, to sam već pominjao. Neće ga biti, jer magarci i dalje stoje na promaji. Mislim da bi pozorišni ljudi morali da se samoorganizuju i preuzmu sopstvene kuće koje su im oteli neki ratni zločinci, neke političke poleguše i sličan polusvet postavljen na čelo tih kuća da bi obesmislio svaku kreativnost, a kreativnost veoma često dolazi iz neslaganja i pobune. Kada su studenti, pre godinu dana, preuzimali fakultete, takođe nikoga nisu pitali. Zato je početak njihove pobune i doneo izuzetne uspehe.
Studenti su, kako se često kaže, probudili društvo iz anestezije i pokazali da može drugačije. Budući da ste profesor i u stalnom kontaktu sa mladima, šta vam oni govore? Kako vide generacije svojih roditelja i da li ste od njih nešto naučili?
– Naši studenti su još jedna, ko zna koja, generacija mladih u ovoj zemlji koja je već trajno osenčena velikom senkom odrastanja iza zida. Sa druge strane zida su njihovi vršnjaci, normalne i uređene zemlje, a sa ove strane je veliki vašar anticivilizacijskih vrednosti koji ima se predstavlja kao skup društvenih vrednosti. Iskreno sam, celim srcem, na strani studentskog pokreta i sramota me je zemlje u kojoj njihove plemenite namere nisu većinski prepoznate. Budemo li svojim nečinjenjem i kukavičlukom onemogućili toj deci da promene zemlju u kojoj žive, očekuje nas finalni egzodus mladih, posle kojeg je potuno svejedno kakao će se naša zemlja zvati. Nje, nakon toga, jednostavno neće biti.
Verbalna ubojitost
Od kako ste u, „pozorišnoj emigraciji“vaše predstave dopiru do mnogo šire i raznovrsnije publike. Kako to utiče na vaš rad i na koji se način predstava „Zašto magarci stoje na promaji“ nadovezuje na neke od prethodnih, poput „Juhe Braće Marks“ ili „Smrti na dopustu“?
– U proteklih nekoliko sezona imao sam sreću da najuspešnije predstave kreiram po tekstovima vrhunskih pisaca, poput Danila Kiša, kojeg san radio u Malmeu, ili Darka Cvijetića, u koprodukciji Zagreba, Sarajeva i Novog Sada. Predstave koje ste vi izdvojili – “Juha braće Marks” u Kazalištu Komedija u Zagrebu i “Smrt na dopustu”, rađena po slavnom Saramagovom romanu, u kazalištu Kerempuh, takođe u Zagrebu, kao i predstava “Robi K, Crvenkapa je mrtva”, rađena u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, po tekstovima Viktora Ivančića, omogućile su mi da kreiram tri potpuno različite satire i da definišem svoj prostor pobune koja podrazumeva aristofanovski bezobrazluk, verbalnu ubojitost braće Marx i duboku ironiju dostojnu Saramagovog opusa. Iskreno verujem da teatar može da bude izuzetno angažovan i izuzetno zabavan i atraktivan. Nadam da će takva biti i predstava u Novom Sadu.Nagrade
Predstave Kokana Mladenovića tokom protekle godine osvojile su više značajnih priznanja. Predstava „Blank“, koju je režirao u Kamernom teatru 55 u Sarajevu, nagrađena je Zlatnim lovorovim vijencem za najbolju predstavu, dok je predstava „Robi K./Crvenkapa je mrtva“, rađena u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, dobila Nagradu „Ivo Hergešić“ za najbolje ostvarenje u hrvatskim pozorištima u protekloj sezoni. Ovo priznanje dodeljuje Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
