INTERVJU Marko Janketić: Studenti su savršeno shvatili da smo došli do pitanja opstanka – ili ova vlast, ili mi kao društvo, i više nema nazad

Brojne su uloge u delima domaćih i svetskih klasika kojima Janketić oduševljava publiku u predstavama svoje matične kuće, Jugoslovenskom dramskom pozorištu – „Tako je (ako vam se tako čini)“, „Mnogo buke ni oko čega“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Lorencačo“, „Čudo u Šarganu“, „Limeni doboš“, „Sirano“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“…, kao i na drugim beogradskim scenama (pamtimo ga u „Prljavim rukama“ u Ateljeu 212, u „Dervišu i smrti“ u NP…).

Brojni su i njegovi likovi u filmovima i serijama (prošle godine nagrađen je Zlatnom mimozom na festivalu u Herceg Novom za najbolju glavnu mušku ulogu u filmu „Pontonovo srce“ u kojem je igrao s Radetom Šerbedžijom), a ovih dana deo je ekipe filma „1970“, koji reditelj Darko Lungulov snima u Beogradu i mestima po Vojvodini.

Ugled u našoj kulturnoj javnosti dobio je i kao čovek koji ne ćuti, koji nije „fleksibilan“ i ne kalkuliše, i o svojim građanskim uverenjima govori iskreno i otvoreno, a ono zbog čega mu moralni i čestiti ljudi u ovoj zemlji aplaudiraju i van scene, Marko Janketić plaća najagresivnijim i najprostačkijim napadima režimskih „patriota“ i botova koji mu konstantno prete putem društvenih mreža, a ponekad i kad ga sretnu na ulici.

U razgovoru za naš list Janketić govori o dva nedavna pozorišna događaja – u Zvezdara teatru i Jugoslovenskom dramskom, o našoj odgovornosti za društvo u kojem živimo, kulturi koja je najviše stradala od ovog režima, studentima u blokadi koji su nas učinili boljim, moralnijim i dostojanstvenijim ljudima, svojoj veri da ovaj režim odlazi i da će uskoro ostati „bez išta na ništa“. …..

U „Klaustrofobičnoj komediji“ u Zvezdara teatru nedavno smo Vas gledali 200. put kao Vuleta Milicionera. Zašto nam je ta priča u kojoj je glavni junak zaljubljen u život koji mu je nedostižan, i posle prve praizvedbe 1987. i dalje bliska?

– Već sam naslov je zvučan i slikovit – klaustrofobično, znači zatvoreno u nekom skučenom prostoru, a komedija je nešto smešno, tako da sve tu vuče na apsurd. Oslikava neki osećaj društva u kojem živimo, nešto što je tesno, a nama na svojstven način i dalje komično. I dalje su tu Udba, i neki ambiciozni političar u usponu, ali ima i tog običnog Save Odžačara, koji čisti odžake i jedini je čovek među njima. Ima i tog Vuleta Milicionera koji je službenik države, koji ima neka osećanja i srce, ali nema svoje mišljenjem, pa iako je vezan za Savu on je ipak deo državnog aparata.

Od osamdesetih godina kada je Duško Kovačević napisao ovaj komad, sve je to i dalje nekako isto, nažalost, što znači da nismo baš neko društvo koje je evoluiralo, napredovalo, ili se u nekom dobrom smislu promenilo. Mi smo se možda malo degenerisali, ne kažem da jesmo, ali nismo prevazišli koncept „Klaustrofobične komedije“, pa ni „Balkanskog špijuna“, „Profesionalca“ i „Maratonaca“.

A takvi komadi se i pišu još od Sterije, Nušića, Duška, Ljubomira Simovića i svih tih izvanrednih, divnih i fantastičnih pisaca kojima smo bogati, da bismo možda nešto spoznali, da bismo stigli do neke lustracije, katarze. Na društvenom nivou, potrebna nam je lustracija, sazrevanje. Nadam se da ćemo imati kapacitet da to rešimo.

Ono o čemu govori ova tragikomedija, a i komadi pisaca koje pominjete, danas nam često deluju i pomalo nostalgično: koliko je „dijagnoza“ sadašnjih (ne)prilika u kojima nam se život razlama opasnija i surovija?

– U istorijskom kontekstu, a jako je nezahvalno o tome govoriti jer tada nisam živeo, ali po pričama i po predanjima, ispada da smo bili bolji ljudi u težim društvenim okolnostima, nego danas. Ne pamtim da smo ikada, bar ja ne pamtim za mog vakta, a imam 42 godine, u društvenom, moralnom, etičkom i duhovnom smislu bili niže nego danas. Možda grešim, ja nisam kategoričan čovek, ali prosto mislim da u tim sferama nismo baš dobri.

O tome, nažalost, svedoče mnoge stvari koje nam se dešavaju. Društvo koje ne brine o najstarijima i najmlađima, bez obzira što se penzije primaju, a te penzije niko ne daje, one su zarađene, neko je imao svoj radni vek pa je davao doprinos za godine kad više neće moći da radi, to je društvo koje baš i nije dobro.

Ono ne brine ni o najmlađima, a kreatori takvog društva svoju mladost nazivaju teroristima, izdajnicima, ološem. Malo je čudno da je baš ta omladina, akademska, osvešćena i obrazovana tako ponižena. Kao i svi najbolji naučnici,najbolji sportisti, umetnici, i svi ostali najbolji u svojim profesijama, koji su izrazili negativan stav o stanju u društvu u kojem se nalazimo.

Zar je moguće da su svi ti ljudi bagra, izdajnici, teroristi, strani plaćenici, alkoholičari, narkomani, rušitelji države i svašta još, kako ih etiketira ova vlast. Jako sam srećan što pripadam grupi koja je tako nazvana, ona je ono najčestititije što postoji u našem društvu.

U Ibzenovoj „Hedi Gabler“, koja je nedavno premijerno izvedena u JDP, igrate Ejlerta Levborga, darovitog romantičnog zanesenjaka, ali autodestruktivnog, nesposobnog da menja sebe, i neprestano se vrti u začaranom krugu… Kako ga Vi doživljavate, i tu vrstu čovekove slabosti?

– Ejlert jeste u stanju da menja sebe, ali nema tu snagu kad je pored Hede Gabler. Ona je njegova bolest, intrigira ga beskrajno i inicira njegovu želju za alkoholom jer se pored nje oseća jako slabim, a inače nije alkoholičar. Može se, naravno, neko voleti na način na koji Ejlert voli Hedu Gabler, ima tih  fatalnih ljubavi, i nije Ibzen tek tako pisao ovaj komad. Svedočili smo sigurno i vi i ja takvim ljubavima i patološkim odnosima.

Imamo, recimo, patološki odnos između našeg društva i ljudi koji su na vlasti. Oni su kreirali da im građani budu poslušni i privrženi u svemu što rade, a mi koji vidimo istinu moramo da pijemo ne zato što smo alkoholičari, nego da bismo podneli realnost koju su nam kreirali ti koji piju vina od pet hiljada evra, dok smo mi na „brlji“.

Poslednji razgovor za Danas vodili smo prošlog leta na festivalu u Herceg Novom, tada ste izjavili da je „od poslednjeg minuta do dvanaest za naše društvo prošlo četvrt veka“, i kritikovali ste baš tu letargiju, adaptiranje ljudi na užas koji živimo. Da li nas je ćutanje i gledanje „svog posla“ i dovelo do ovog ponora?

– Jako je teško činiti u javnom diskursu bilo šta, javni diskurs se pretvorio u septičku jamu. Kada uputite kritiku ljudima na vlasti ili bilo kome od njima bliskih, oni vas uvuku u jednu komunikaciju u kojoj prvo niste ravnopravni, jer oni imaju medije gde vas targertiraju, optužuju da ste sve najgore, stigmatizuju vas, i ako želite neki diskurs sa njima, neku komunikaciju koja bi bila fer, to ne možete dobiti.

Ti ljudi nemaju hrabrosti za to, oni ne smeju da izađu na politički duel, i onda je lako da kažu, recimo, Marko Janketić je izdajnik, jajara, funjara, milogorac, komunjarsko kopile, narkos, alkos…Sve te konstrukcije su na nivou državnog aparata, i nije ih baš lako izdržati. Ali doći će i tome kraj. Oni taj kraj vide, glečer koji ima samo jednu četvrtinu iznad površine se vidi, a ispod je ono što će oni morati da uvaže kao činjenicu.

Koliko Vas je u tom našem košmaru u kojem je izgubljen svaki sistem vrednosti, pa i osećanje elementarnog morala, iznenadila pojava ovakve generacije studenata i naše mladosti koja nas je probudila, ohrabrila, a s druge strane održala nam lekciju o tako dugo zaboravljenom građanskom dostojanstvu?

– Imao sam jednu veliku sumnju, do pre pet – šest godina bio sam uveren da je sve podleglo trendu ovog režima i ove političke kvazi elite koja vedri i oblači, mislio sam da nam nema spasa. A onda su me studenti demantovali – presrećan sam što nisam bio u pravu, i što su se pojavili neki mladi, osvešćeni, koji su skloni analizi društva i svega ovoga što nam se dešava. Savršeno su shvatili da smo došli do pitanja opstanka: ili oni, koji su na vlasti, ili mi kao društvo.

Više nema nazad, i to je ono što je jako važno i što želim svima da poručim: hoćemo da ih skinemo. Sad, ko je spreman na tu borbu, videćemo. Ali,  moramo da očekujemo da će reakcija ljudi na vlasti biti nemilosrdna, daleko strašnija nego što je bila u ovih šest meseci. Oni su na protestu 15. marta pokušali da insceniraju vanredno stanje, videli smo onaj užas i kriminalce koje su doveli u Pionirski park, mnogi građani su osetili „zvučni top“, ili kako se već zove to oružje. Ali, studenti su bili inteligentniji i mudriji od njih, sprečili su da se dogodi bilo kakav incident koji bi bio iskorišćen kao alibi za uvođenje vanrednog stanja.

Međutim, mnogo je lakše promeniti vlast nego što ljudi misle, lako je napraviti novi 5. oktobar, ali nije stvar u tome. Studenti hoće da promene sistem vrednosti u društvu, što je daleko teže od promene vlasti. Oni jednostavno žele da žive u društvu koje funkcioniše po kriterijumima koji su zasnovani na znanju, stručnosti, obrazovanju, na posvećenosti i kompetentnosti, na odgovornosti i poštovanju zakona, na moralu i građanskim slobodama.

Zato su studenti dobili simpatije i podršku svih normalnih ljudi na ovom prostoru, jer samo na ovakvim vrednostima možemo da imamo zdravu budućnost. Ovo što danas živimo je bolest i duboka patologija.

Šta Vas najviše oduševljava kod studenata?

– Oduševljava me, pre svega, njihova hrabrost i upornost. Studenti održavaju tu vatru u meni, pošto sam ja povremeno ambivalentan u tome. Oni su ideološki vrlo šarolika skupina – neki sa petokrakim zvezdama, neki sa šajkačama, kokardama i raznoraznim kulturološkim obeležjima i transparentima, a videli smo šta su uradili u Novom Pazaru i koliko je to bilo veličanstveno.

Okupila se grupa ljudi iz raznih krajeva zemlje, iz raznih socijalnih klasa, različitog obrazovanja i vera, što znači da su oni prepoznali da je nepravda koja nam se dešava toliko evidentna i strašna da borba protiv takvog sistema mora da bude glavna vodilja svih nas.

Sa transparentima „Hoćemo izbore“, „Narod neće da mu neznanje i kriminal vode državu“…, studenti ovih dana zajedno sa hiljadama građana protestuju širom Srbije, najavljujući kao kandidate na svojoj listi isključivo struku, i buduću vladu bez političara. Da li će demokratska opozicija da se ujedini i stane uz studente i njihove kandidate, ili će možda da padne na ovom testu?

– Moram prvo da kažem da je moje poverenje u studente ogromno. Ako studenti predlažu struku, ja ću glasati za te kandidate, mislim da je to najbolja opcija. A što se tiče demokratske opozicije, to je mnogo širok pojam, i moram da kažem da, nažalost, nikome od njih ne verujem. I pučanstvo koje je protiv ove vlasti i Vučića mislim da takođe nema u njih baš neko poverenje, jer je do sada bilo toliko travestije i oportunizma.

Opet ponavljam da ću zbog onoga što govorim imati konsekvence, ali sam na to spreman, i svako od nas kao pojedinac koji ima želju da nešto kaže u javnom prostoru mora da prihvati taj rizik. Ja to radim zbog svoje dece i moje porodice, i zbog dece svih nas. Smatram da moramo da se izborimo za jedno društvo u kojem će biti lepo živeti, i iako imam traume od pretnji i užasa koje sam doživeo, borim se i derem, i idem dalje.

Možemo li u skorije vreme ipak da iznudimo te izbore, ili ćemo morati da čekamo, kako je najavio predsednik, „da završi pripreme za izložbu Expo 2027, a ne zna se kad će ih završiti?

– Režim ima pozamašnu mašineriju koja stalno ispituje javno mnjenje i situaciju na „terenu“, i da su studenti tražili izbore na početku, dok se protesti nisu raširili po Srbiji, odmah bi to učinio. Tada je još bio siguran da uz  svoje stalne manipulacije sa biračkim spiskovima i fantomskim biračima, sa dovođenjem ljudi iz Republike Srpske, Crne Gore, Makedonije i ne znam odakle sve, i krađom glasova i ucenama može opet da pobedi. Sada im situacija nikako ne ide na ruku. Sama činjenica da ne daju izbore dokazuje da smo sa studentima na dobrom putu.

Studenti nisu iscrpljeni, i dalje su odlučni u nameri da promene sistem, i ja nastavljam da ih podržavamo u tome. Vlast se najviše boji te njihove discipline, tog uverenja i pokreta koji nije ideološki obojen, nego mu je jedina ideologija borba za pravdu i istinu. U tim okolnostima vlast će gledati da još više „lape“ para za Expo i da nas još zaduže, pa će sa tim parama valjda negde da beže.

Mislim da će oni na kraju, kao što bi rekli u Crnoj Gori, ipak ostati „bez išta na ništa“. Onda će krenuti opšta bežanija, a taj njihov brod je već udario u santu, već se puni vodom, neki „miševi” su polako počeli da se udaljavaju.

Šta je ono što Vas tako čvrsto uverava da je ova vlast ipak na kraju?

– Uveravaju me moja Deca jer neću dozvoliti da i one žive zlo i ludilo ovog režima, ali i nekih predhodnih, i taj ulog je mnogo veliki. Pošto oni imaju taj slogan „Za našu decu“, imam ga i ja: Ne dam vam budućnost moje dece. Želim da deca svih ljudi u ovoj zemlji žive u društvu koje ima sistem vrednosti, u državi koja će biti pravna, u kojoj će se osećati sigurno, zaštićeno, i moći slobodno da dišu i žive bez straha. Ljudi pod ovom vlašću ne dišu slobodno, zastrašuju ih, ucenjuju, ponižavaju. Ali, svanuće je krenulo i više se ne može zaustaviti.

Umetnici na barikadama slobodoumlja

Pored višedecenijskog ponižavajućeg budžeta za kulturu, zbog podrške studentima sada je sve dodatno zaustavljeno, gotovo cela umetnička scena je kažnjena i dovedena u pitanje, pa i one manifestacije, poput Sterijinog pozorja koje se svrstavaju u baštinu. Zašto je kultura u ovom režimu najviše stradala?

– Zato što je kultura kontekst koji nas uči etici i moralu, nije kultura samo odlazak u pozorište, na izložbu ili na koncert. Postoji kultura kako govoriš i kako se obraćaš ljudima, kultura kako se oblačiš, kako jedeš, kultura da ne pljuješ na ulici, da ne čačkaš nos na javnom mestu… Jedna naša statistika je pokazala da 11 odsto stanovnika nema ni jedan zub u glavi, ti ljudi su izjavili da se plaše zubara. A to je isto pitanje kulture – kultura je da ideš kod zubara. Ove moje reči komentarisao je jedan pseudo istoričar, pa je rekao „Marko Janketić u ofanzivi protiv krezavih Srba patriota“.

Ali, uništavanje kulture je način na koji vlada ovaj režim – dovoljno je čuti taj nekulturni i prostački jezik kojim se državni funkcioneri obraćaju javnosti i kako se ponašaju i izgledaju njeni promoteri, pa shvatiti da vlast kulturu i prosvećene ljude doživljava kao svoje najveće neprijatelje. Tako tretira i umetnike. Umetnici su uvek na barikadama koje znače slobodoumlje, pa su i studentske blokade započele posle prebijanja studenta ispred Fakulteta dramskih umetnosti. Ali, ni jedna vlast do sada nije toliko potcenila umetnike i sve ostale stručne i vredne ljude kao ova, i po tome će ostati upamćena. Na početku vladavine, vlast je jako želela da bude prisna sa nama, ali mi smo gadljivi ljudi.

Mislim da je to bila Koraksova čuvena karikatura sa kutlačom koja je umakana u fekalije. Ali, koliko god da je posle toga očišćena i dezinfikovana, moralan i dostojanstven čovek ne može da prihvati da jede iz nje, jer taj trag i miris fekalija zauvek ostaje. Vizuelizacija istorije te kutlače je jako slikovita u našim osećanjima i našim glavama: nismo vam zaboravili ružnu prošlost, nećemo vam zaboraviti ni ružnu sadašnjost, i zato ćemo promeniti budućnost.

Čestitka Danasu

U ovom razgovoru, Marko Janketić se osvrnuo i na 28 godina našeg lista:

– Čestitam rođendan redakciji Danasa, želim vam da i dalje budete tu za nas, da ne pokleknete i da ostanete najbolji primer profesionalnog nezavisnog izveštavanja o dešavanjima u našem društvu. A svima nama želim da vrlo brzo osvanemo u slobodi.