INTERVJU Srpko Leštarić: Prostor pobede nad strahom od Drugog

Romaneskna dilogija“ Hasana Blasima u izdanju Geopoetike. I jedno i drugo delo sa arapskog jezika preveo je naš poznati arabista Srpko Leštarić, zahvaljujući kome je književnost arapskih pisaca postala veoma čitana na srpskom jeziku.

U izboru „Priča iz delte Nila“ našlo se po osam priča Jusufa Idrisa, Selve Bakr i Sabrija Muse. One su tematski raznovrsne, kako u Reči prevodioca – priređivača stoji, jezik im je bogat i stilski razuđen, s brojnim dijalekatskim pasažima u dijalozima i monolozima, a zajednička su im „smela polemika s ustaljenim normama i tabuima konzervativnih sredina iz kojih autori potiču…, i beskompromisna kritika ugnjetenosti žene, ali i apsurdnosti stereotipa u koje konzervativno društvo veruje“.

Dilogija „Sololand“ Hasana Blasima je podeljena u dva romana; prvi je „Ilijas u zemlji zvanoj Idil“, čija se glavna radnja odvija u drugoj deceniji našeg stoleća, a junaci su jedan dečak, jezidsko siroče s kurdskog severa Sirije, i kuvar, sredovečni irački hrišćanin, koji se bore za goli život. Kako u Pogovoru piše prevodilac, roman u početku liči na hroniku a potom sve više na detektivski roman, uz podatke o jezivom, zločinačkom ustrojstvu Islamske države. U drugom delu dilogije, romanu „Zakon Sololanda“, narator je izbeglica u Skandinaviji, u izmišljenom malom gradu na krajnjem severu u kojem stanovništvo „nije dobro reagovalo na novi izbeglički kamp“ a patrole „samoorganizovanih patriota“ kruže ulicama. Blasim strasno i vešto, napominje prevodilac, prikazuje razorne dimenzije izgnanstva uz skrivene mane belačke civilizacije koja se teško oslobađa potajnih rasističkih sklonosti i navika – jednako teško ili i teže nego što se tamnopute izbeglice oslobađaju naslaga svoje patrijarhalne tradicije.

* Šta povezuje autore „Priča iz delte Nila“?

– Egipat je jedna od najvećih i odvajkada najuticajnijih arapskih zemalja, među kojima je prednjačio u praćenju evropskih kulturnih modela i tehnoloških dostignuća još od 19. veka. Kairo je prva arapska prestonica koja je imala štampariju. Od celog arapstva, tokom poslednja dva veka u Egiptu se najviše stvara književnost. Ovih troje autora su iz te sredine, a pored toga što su im životi pali u više-manje isto doba, oni dele tri zajedničke odlike: vidno pripovedačko majstorstvo, upečatljiv jezik i, najzad, levičarsku „slabost“ prema tegobama ugnjetenih društvenih slojeva, među čijim pripadnicima često nalaze svoje teme. A meni su sva ta tri svojstva mila.

* S obzirom da ukazuju na tabue konzervativnih sredina, da li su ovi pisci snosili posledice svoje beskompromisnosti?

– U tako mnogoljudnom gradu kakav je Kairo, gde je od dvadeset i nekoliko miliona žitelja pola nepismeno a bar to i još pola od druge polovine sklono očuvanju tradicionalnih odnosa u porodici i društvu, naši pisci su proživljavali različite faze prihvatanja i odbacivanja. Pa ipak, sve u svemu, nisu prolazili ni tako loše – Musa se malo sklanjao u Ameriku, slavni Idris je, uz neke zađevice i zabrane i činjenicu da mu je izmakla Nobelova nagrada, doživeo da mu se izdaju sabrana dela o državnom trošku, a i najbolja egipatska spisateljica, Selva Bakr, iako nije dobila nijednu nagradu u svojoj zemlji, ipak je priznata u svetu.

* Koje su glavne ili najvažnije teme arapskih pisaca?

– Arapski pisci, uključujući one koji pišu na arapskom jeziku mada žive po zemljama Zapada (kao Zekerija Tamir, Hasan Blasim ili Sinan Antun), generalno su pod uticajem geopolitičkog položaja svoje nacije u modernom svetu, što je razumljivo ako znamo kakav je taj položaj. Neke od tih zemalja tek šezdesetih godina 20. veka otele su se ispod kolonijalnog jarma, ali sve su, bez izuzetka, preko sto godina (da ne računamo one vekove kada smo sa Arapima mi živeli u istoj državi) izložene surovoj pljački što od zavičajnih oligarhija, što od strane zapadnih sila. Nijedna od tih zemalja ne može se nazvati državom socijalne pravde – naprotiv, sve su to gnezda korupcije i diktatorskih klika koje se održavaju na vlasti blagodareći marljivoj odanosti stranim dušebrižnicima. Razume se da u takvoj situaciji arapski pisci pišu najčešće o mučnim događajima i crnim životima ljudi i da državna cenzura kosi kad god može ono što autori sami nisu hteli ili nisu umeli da otćute. I to kako u Jemenu, Saudiji ili Kuvajtu, tako i u Siriji, Libanu i Jordanu, i u Egiptu i Sudanu, i u Alžiru i Maroku i drugde.

* Da li realistički model preovlađuje u njihovom stvaralaštvu?

– Dan-danas je realizam glavni stvaralački okvir u arapskoj književnosti. Uticaj novijih književnih pravaca u zemljama arapskog jezika je kasnio, mada je još sredinom šezdesetih Sudanac Tajib Salih unosio u svoje romane neke „čudne“ elemente, Palestinac Emil Habibi proslavio se jednim alegorijskim romanom sa elementima fantastike, dok je Iračanin Abdusetar Nasir objavio, devedesetih i kasnije, mnoštvo bisera kratke proze u rasnom postmodernističkom maniru. Sve to može se čitati i na srpskom.

* Na Bliskom istoku hrišćani su u manjini. Koliko je odnos hrišćana i muslimanske većine zanimljiv arapskim autorima?

– Bliski istok odvajkada je kotao u kome vri od raznih etniciteta. Sve tri avramske religije tu su nastale i pustile koren i, mada se judaizam listom preselio u Izrael otkako su Britanci, vredno i profesionalno sejali omrazu između Jevreja i Arapa od početka pa do sredine prošlog veka (posle čega taj sukob može da se razvija i bez njih, i drugih i trećih), ni preostale dve religije, islam i hrišćanstvo, sa mnoštvom svojih ljuto suprotstavljenih škola, ne ostavljaju mnogo mesta za slogu. Razume se da pisci, koji imaju osetljivo čulo za društvene konflikte, zapažaju takve stvari i da ih one nagone na pisanje. Selva Bakr je, tako, napisala dvotomni roman „Čovek iz Bašmura“, čija se radnja plete oko državnog nasilja islamskih došljaka iz Hidžaza nad Koptima u 9. veku. Uprkos napadima egipatskih islamista u nastojanju da delo žigošu kao akt izdaje nacionalnih interesa i sledstveno tome da ga zabrane, Savez arapskih pisaca proglasio ga je za jedan od sto najboljih arapskih romana. A Sinan Antun, koji je rođen u Bagdadu kao hrišćanin, napisao je izvrstan roman „Bagdadsko pričešće“ o sektaškim ratovima u Iraku posle američke „ukopacije“, kako bi rekao David Štrbac.

* Dela pisaca koje prevodite pripadaju najzapaženijem korpusu savremene svetske književnosti. Šta je prevodiocima sa Zapada kod njih najzanimljivije?

– Zapadni svet tako malo zna o životu na Srednjem istoku da veštom pripovedaču iz tog dela sveta nije teško da stranog čitaoca obaspe zanimljivostima svake vrste. Polemičnost autora sa sredinom je vrhunski atraktivna za novinske prikaze i intervjue s povodom, ali meni je – a verujem da je tako i s drugim prevodiocima – na prvom mestu uvek sam jezik, jezičko i stilsko majstorstvo u tkanju teksta koji treba da pleni i spoljnom i unutrašnjom građom, a tek na drugom mestu je relevantnost teme ili zanimljivost zapleta i likova. Ako prvi uslov nije zadovoljen, drugi može biti na vrhunskom nivou, malo ko će se latiti prevođenja tog štiva. Kad je reč o gustini i lepoti proznog teksta, o jeziku iz kojeg je istisnut sav vazduh, nedostižan je Sirijac Zekerija Tamir, čiji je gotovo celokupan opus, sav sačinjen od kratkih priča, već poodavno dostupan i našim čitaocima.

* Ako je u zapadnim zemljama sve uočljiviji uspon desničarskih ideja, mislite li da će one bitno usporiti približavanje Zapada i Istoka?

– Koliko god da je taj nesrećni uspon uočljiv, a trebaće vremena i snage da se pogase požari koje on izaziva i koje će tek izazvati, još je uočljivija njegova neposredna posledica žalosnog usporavanja u približavanju Zapada i Istoka. Evropa danas ne mari za Geteov stav iz Zapadno-istočnog divana o nužnosti kulturne razmene, zanima je samo konkretna korist. O Americi da i ne govorimo.

* Da li će tome doprineti i ogroman izbeglički talas što je pogodio zapadne zemlje? Koliko je strah Zapada od islamizacije zaista stvaran?

– Izbeglički talas kojem se još ne vidi kraj u jednom času će se stišati, a zemlje Zapada će od njega samo profitirati, pa i u pogledu novih približavanja Istoka i Zapada, koja će s vremenom neizbežno doći. Što se tiče straha od islamizacije, on je sam po sebi besmislen (što ne znači da nije i stvaran, i uticajan), jer se proces islamizacije i u samom islamskom svetu hrani nasiljem i hegemonističkim planovima i akcijama neokolonijalista. Islamski fundamentalizam nije ništa drukčiji od hrišćanskog ili kog drugog verskog fundamentalizma.

* „Evropa bi trebalo da se stidi, prizor izbeglica dok hodaju Evropom ja vidim kao najveći izraz okrutnosti i zločina svetskog kapitalizma“, rekao je Hasan Blasim u intervjuu listu Danas pre godinu i nešto dana. Iako je iz Iraka kao izbeglica došao u Finsku, i kako kaže tu našao mir… ne može a da ne vidi licemerje Zapada. To je, uistinu, pravi zadatak pisca – da svedoči istinu…

– Hasan Blasim je spontani proizvod slobodarstva i neuništive ljudskosti duboko ojađenog arapskog društva, koji svakom rečju u svojim delima svedoči istinu, izvršavajući pravi zadatak pisca.

* Svoju najnoviju knjigu „Sololand. Romaneskna dilogija“ Hasan Blasim upravo završava stihovima pod naslovom „Izbeglica u belom raju“… Da li su stihovi možda najdivnija opomena empatiji da digne glavu?

– Romani i pripovetke su važni i svakom dragi, ali poezija, kao prajezik čovečanstva, najlakše i najsigurnije seže do ljudskog srca. Blasim to dobro zna.

* Za „Sololand“ kažete da je pitki narativ što pruža izvesnu nadu da poveća razumevanje među ljudima i u svesti čitaoca otvori novi prostor. Koji je to novi prostor?

– To je prostor pobede nad onim strahom od Drugog, a time apsolutno i prostor slobode. Blasimovo lako pero i prirodnost skiciranih likova uspešno se dopunjuju, a njegove teške teme i sumorni sižei uzbudljivi su i neodoljivi. Verujem da to mora proizvesti neki povoljan učinak kod čitalaca, dakle učinak na društvenu svest, iako nikada nisam mislio da literatura, ili pisci, mogu znatnije menjati svet. Njihovo je da podstaknu te korisne procese i – da nam zabave umove.

* Selva Bakr je jednom prilikom rekla da sloboda znači učestvovati u sudbini ovoga sveta. Koliko arapski pisci učestvuju u njoj?

– Pisac po definiciji aktivno učestvuje u sudbini sveta i arapski pisci nisu izuzetak. Samo umetnici koje je cenzura slomila, a i takvih je uvek bilo jer udvorištvo i jeftino koristoljublje spadaju u univerzalije ovog sveta, mogu se držati po strani od svetske sudbine, idući niz dlaku vlasti. Arapski pisci su listom u teškom položaju jer je cenzura sveprisutna (pored režimske tu je i budna islamska dogma), ali ipak pišu, traže i nalaze načine da proture svoje priče, drame, romane i pesme. Zanimljivo je da nepoćudni arapski pisci bivaju po kazni postavljani za državne pisce, ili za glavne cenzore, neki zaglave i zatvor, a neka dela dožive „samo“ zabrane – znameniti roman Nagiba Mahfuza „Deca naše ulice“ bio je pod neformalnom ali ništa manje efektnom zabranom decenijama!

* Ako knjige ovih, najboljih arapskih pisaca koje ste preveli, pripadaju svetskoj književnosti, koliko su zastupljene u nastavnom programu odseka našeg Univerziteta?

– Sigurno su ta dela na spisku preporučene literature na našoj arabistici, tim pre što su svi moji prevodi opremljeni iscrpnim kritičkim aparatom, a bilo bi logično da su bar neka, kao „Sezona seobe na sever“ Tajiba Saliha, „Opsimista“ Emila Habibija i već spomenuto Mahfuzovo delo, ušla i u obaveznu literaturu. Na Odseku za svetsku književnost niko ih, koliko znam, i ne spominje, kao da jedino evropski i američki pisci pišu svetsku književnost. Tu se od srednjoistočnih dela uzgredno spomenu „Ep o Gilgamešu“ i „Priče iz 1.001 noći“.

* Imate li utisak da naši izdavači imaju više sluha za arapske pisce?

– Naši izdavači u tom pogledu zaslužuju pohvale. Neki od njih više od ostalih, tu bih istakao Clio, Geopoetiku, Službeni glasnik i Lagunu. Naravno, to dobrim delom počiva na interesovanju čitališta kojem te pohvale najpre pripadaju. U Japanu, recimo, gde živi sto dvadeset miliona ljudi, tiraži romana prevedenih sa arapskog su po hiljadu ili petsto primeraka, kao u malenoj Srbiji.

* U jednom ste intervjuu najavili mogućnost da počnete da prevodite „1.001 noć“. Kako stojimo sa prevodom ovog dela na naš jezik?

– Počeo sam pre dva-tri meseca da radim na prevodu „Priča iz 1.001 noći“, a to je veliki posao, koji će dugo trajati i tek sada, kad sam dovršio celu jednu etapu od stotinak-dvesta strana kao štih-probu, treba da razmislim kom izdavaču da to ponudim. (U okviru priprema preveo sam i objavio u Mostovima 189-190/2021 Borhesov esej „Prevodioci 1.001 noći“, čiji je značaj za pristup ovom poslu teško prenaglasiti.) Odabrao sam za izvornik relativno novu, Mesopotamsku redakciju Muhsina Mehdija iz 1984, čijem je sakupljanju i sređivanju taj čestiti čovek posvetio celi svoj život, da bi svetu podario jednu verziju slavnog zbornika sačinjenu od pravih narodnih priča, zapisanih prema usmenim kazivanjima, tj. na arapskim govornim dijalektima. Bilo bi lakomisleno tvrditi da je to sad autentična verzija „Priča iz 1.001 noći“, tim pre što je gotovo upola kraća, ali poznato je da su sve druge, šire redakcije uključivale neodređen broj „dvorskih“ priča, koje su po vladarskim porudžbinama pisali etablirani srednjovekovni pisci na književnom arapskom jeziku, kao i nekih trećih priča, čiji su prevodi tu, ali izvornici nikad nisu prikazani.

Kod nas zasad ne postoji integralni prevod „1.001 noći“ sa arapskog originala, pošto nemamo pravo da svojatamo bosanski prevod Esada Durakovića iz 1995, urađen s kompletnog i besprekorno opisanog izvornika. Vinaverov prevod oko jedne polovine zbornika veoma je udaljen od arapskog originala, zato što je on za svoj izvornik odabrao jedan prekomotan pozniji francuski prevod koji je slovio kao vrlo zabavan, da bi ga on potom „previnaverovodio“, stvarajući razbarušeni kalambur od teksta. Bilo je to pedesetih godina, baš kad je veliki Marko Vidojković preveo celi zbornik s jednog krajnje skrupuloznog ruskog prevoda.

Najzad, kad smo već kod prevođenja sa arapskog proze na narodnim govorima, treba reći da toga ima i u savremenom autorskom stvaralaštvu, po uzorima koje su sredinom 20. veka postavili Egipćani Teufik el Hakim i Jusuf Idris, a danas možemo da čitamo pikarski roman „Bulbul i njegov gazda“ iz pera Hasana Blasima, koji tako piše iz protesta, budući da pisanim, književnim arapskim jezikom nikad spontano nije govorio nijedan Arapin!

Približavanje kulture Bliskog istoka

Leštarić (1949), koji je cenjen u međunarodnom prevodilačkom miljeu i među arapskim autorima, prevodi sa arapskog književnog i dijalekatskog arapskog stvaralaštva. Pisci koje je do sada preveo su između ostalih Tajib Salih (njegova knjiga „Sezona seobe na sever“ doživela je tri izdanja), Nagib Mahfuz, Zekerija Tamir, Abdusetar Nasir, Selva Bakr, Sulejman Fajad, Emil Habibi, Hasan Blasim, Sinan Antun, Halid Halifa… Za roman „Deca naše ulice“ dobio je najveće priznanje za prevodilaštvo na srpski, nagradu „Miloš N. Đurić“.

Svoje knjige Leštarić oprema stručnim pogovorima, čime se čitaocu predočava svet Bliskog istoka. Objaviti ove pogovore bio bi kulturni poduhvat od izuzetnog značaja, budući da bi uz dela arapskih pisaca približio kulturu Bliskog istoka i postao deo stručne literature u sklopu izučavanja arabistike i opšte književnosti na našim univerzitetima.