INTERVJU Glumica Svetlana Bojković: Verujem u pobedu studenata i građana, jer sa ovom vlašću nemamo normalnu budućnost

Naša legendarna glumica ispraćena je posebnim ovacijama, na premijeri drame „Svaka ptica svome jatu“ libansko-kanadskog pisca i glumca Važdija Muavada, u režiji Dina Mustafića, koja je pred našu publiku stigla u Beogradskom dramskom pozorištu u četvrtak, 27. marta, na Svetski dan pozorišta.

Priča o ljubavi dvoje mladih koja se ne završava hepiendom, jer njihova društva nalažu da je to nedopustivo i da moraju da se mrze – on je Jevrejin, ona je Amerikanka palestinskog porekla, a svoju ljubavnu vezu su započeli u Njujorku, imala je praizvedbu u Parizu 2016, u teatru „La Colline” koji Važdi Muavad vodi kao umetnički direktor, i do sada je doživela više od 150 izvođenja na evropskim scenama.

Kako navodi Ceca Bojković, Muavad u svom delu otvara brojne teme koje se i nas jako tiču, iako je njena radnja vezana za Izrael, Palestinu, Liban…, ratove i sukobe koji se na tom tlu neprestano obnavljaju i traju i danas.

– „Svaka ptica svome jatu“ već samim naslovom sugeriše nekakvu pripadnost, i kroz jednu vrlo emotivnu porodičnu priču bavi se pitanjima nacionalnog i političkog identiteta, podela, međugeneracijskih sukoba, jer mladi ljudi ne žele da prihvate da žive u mržnji i da im njihove intimne ljubavi budu zabranjene. Zato je to priča o nama.

U bivšoj Jugoslaviji, kako podseća, bilo je toliko „mešovitih“ brakova, po brojnim popisima više nego jednonacionalnih.

– Mnoge od tih porodica su se rastajale i stradale 90- tih godina, i mnogo je tu bilo patnje i tuge. Decenijama smo živeli zajedno, a onda je ta država koja je počivala na bratstvu i jedinstvu, kako smo smatrali, najednom bila zatrovana i počela krvavo da se raspada. Mislim da je to bilo najstrašnije upravo za ljude u „mešovitim“ brakovima kojima su nacionalističke vođe naredile da moraju da se mrze, da su neprijatelji jedni drugima. Velike tragedije su se desile, to je bilo toliko nenormalno, neprirodno i neljudski.

Ali, nažalost, to je priča i o nama danas, jer političke i nacionalističke barijere nisu porušene, na njima neki političari neprestano rade da bi mogli da manipulišu ljudima. Ovde se uporno neguje kultura laži, psihologija straha i mržnje, i dalje se broje „krvna zrnca“, prave podele, proglašavaju neprijatelji, i čini se kao da kod nas ništa ne uspeva bolje i brže od neprijateljstva – kaže Bojković.

– To što nam političke vođe poručuju je falšeraj – s jedne strane gaje nacionalizam, mržnju i potencijalne sukobe, a s druge ističu da su za stabilnost i mir. To je fraza, jer ko je nenormalan da želi sukobe i nove ratove. Ali, jasno je zašto se nacionalistička prepucavanja i sukobi neprestano podgrevaju – zastrašenim i ucenjenim ljudima je najlakše manipulisati, a vlast, kao što je ova naša, opstaje samo na obmanama, lažima, manupulacijama, i u svojoj propagandi maksimalno iskorišćava ratove 90 – tih.

U predstavi „Svaka ptica svome jatu“ čuli smo repliku „Vreme je da rasečemo čireve istorije“, a na naše pitanje možemo li mi uopšte da dođemo i blizu toga da se suočima sa našim čirevima i pokušamo da ih rasečemo dok su nam na čelu države ljudi koji su bili najveći propagandisti nacionalizma, mržnje i krvavog raspada Jugoslavije, Ceca Bojković kaže:

– Naravno da ne možemo, jer se kroz istoriju inače jako teško menjaju pamćanja i sećanja na ratove, i jako mnogo vremena treba za oproštaje. Ali, i put ka oproštaju i oproštaj se mora negovati i podizati, posebno među generacijama koji su doživeli ove ratove i velike tragedije, a ne stalno podsećati i iznova iskopavati ono što je bilo užasno i krvavo, i to bez saosećanja prema svim žrtvama.

Žrtva nema naciju, žrtva je čovek, i treba žaliti za svakim čovekom, ne samo za onim iz „svog jata“, a o takvom razumevanju i opraštanju se kod nas ne govori – ne moramo zaboraviti, ali oprostiti možemo i moramo, i svi to treba da učinimo.

Našoj vlasti, naravno, to ne ide u prilog, ona „jaše“ na obmanama i podelama i među nama u Srbiji, i to najviše – za našu vlast postoje samo građani koji je podržavaju, one koji nisu njeni podanici i glasači nastoji da „ukine“ javnim napadima, nasilničkom propagandom, ugrožavanjem egzistencije. Ovde se ljudi koji slobodno misle proglašavaju neprijateljima koji ruše državu, i da ne pominjem sve ostale opasne i isprazne floskule koje svakodnevno slušamo.

Mislim da nikada u našoj istoriji nismo imali toliko neodgovorne i strašne ljude na čelu države, spremne da zgaze svakog čoveka u ovoj zemlji samo da bi zadržali vlast. Jednostavno rečeno, mi sa ovom vlašću nemamo normalnu budućnost – objašnjava naša legendarna glumica.

Ali, kako navodi, iz jedne velike tragedije, pogibije 16 ljudi u Novom Sadu koji su stradali zbog korupcije režima, dogodili su nam se naši divni studenti koji su nam doneli najveću nadu, nadu za koju smo verovali da smo je već izgubili.

– Studenti su probudili najplemenitija osećanja u ljudima koji žele da žive normalno ne samo u Srbiji nego u celom regionu – pokazali su nam važnost zajedništva, solidarnosti, važnost da živimo jedni s drugima, a ne jedni pored drugih zatvoreni samo u sopstvenim interesima.
Ovi studenti ne pamte 90-te godine, oni ne mrze nikoga, nikome ne prebrojavaju „krvna zrnca“, oni šire samo istinu, ljubav, poštenje, pravdu.

Oni nam pokazuju da biti moralan, dobar, plemenit i dostojanstven čovek i danas ima najveću vrednost. Zato su ih svojim porukama podrške prigrlili i svi čestiti ljudi na prostoru koji je nekada bio naša zajednička domovina.

Studenti se bore za svoju budućnost, i za budućnost svih nas, i smatram da svaki moralan čovek treba da im pomogne u tome. Iz svega što se događa možemo da vidimo da su teški dani pred nama, ali duboko verujem u pobedu ovih protesta i svim srcem im dajem podršku.

Šta je istina, šta je žrtva, šta je ljubav…

Predstava „Svaka ptica svome jatu“, kako navodi Ceca Bojković, prati tri generacije jedne porodice u razdoblju od Drugog svetskog rata pa sve do danas, i govori za potragom za identitetom u najopštijem smislu reči, kod svake ličnosti, a svakom gledaocu ostavlja da sam sebi odgovori šta je u životu spas, šta je istina, šta je ljubav…

Lea, žena koju igra, je sama i decenijama nosi u sebi jak bol – trideset šest godina postavlja na stolu tanjir za sina koji ne živi sa njom, koji nije njen sin, usvojen je, i zamišlja razgovore koje bi vodili da su zajedno…Ali, ona je kao ličnost i najjača, najviše insistira na istini, i uprkos svojoj samoći i bolu ona je i vrlo duhovita…

– Ona je vrlo snažna osoba, i u dogovoru s rediteljem Dinom Mustafićem s kojim sam se divno razumela, uspela sam da izbegnem svaku patetitku u njenom liku. Patetika nije dirljiva, snažna emocija je kad iskreno nešto prenesete bez nekog bljutavog sentmenta.

Ova žena je duhovita, duboka, slojevita, i zaista mogu da kažem da mi znači ta uloga, i da mi je na mnogo načina lično bliska. Ja imam osećaj za humor itekako, a ona je iz te gorčine koju nosi u sebi u nekim momentima i cinična.

U drami „Svaka ptica svome jatu“ ona je i jedina iz cele porodice koja je na strani svog unuka, koja ga podržava da ostvari svoju ljubav i zajednički život sa devojkom koju voli, uprkos političkim i nacionalnim zabranama, uprkos ratu, uprkos nepristajanju svojih roditelja, uprkos svemu – kaže Ceca Bojković.

Emotivna podrška publike

Uloga Lee i premijera „Svaka ptica svome jatu“, Ceci Bojković su se desili u jednom vrlo teškom trenutku u njenom privatnom životu, ali je ona svojom bravuroznom igrom zablistala u ovoj predstavi i oduševila prepuno gledalište Velike scene BDP-a.

– Bile su zaista posebne okolnosti, i sve dok ne dođem na probu predstave, bilo mi je neopisivo teško. Prvo je bio taj momenat da sebe prosto nateram da radim, a drugi, da kroz ulogu, kroz ono što je uobličeno i što je kreacija, kažem nešto što je jako važno. Sve se to poklopilo i kroz lik žene koju igram, kroz koji sam mogla da pretočim svu svoju muku i bol koje osećam.

Ja sam jako želela da moj suprug Slavko dođe na premijeru predstave, jer me je ova uloga nekako prozivala još dok sam radila čitajuće probe. To se, nažalost, nije ostvarilo, i ja sam duboko u sebi ovu premijeru posvetila njemu, zato je u meni bila i neka emocija više.

Osetila sam tokom predstave da se publici dopada žena koju igram i da reaguje na nju, i možda mi je bilo najteže kad smo na kraju izašli na scenu da se poklonimo – kroz ovu ulogu bio je izliv nečega što stvarno nosim u sebi u ovom trenutku, jer ta žena oseća jak bol, a publika mi je u tome dala podršku.

Glumačka aristrokratija 

Za likove Muavdovih junaka, jugoslovenski i bosanskohercegovački reditelj Dino Mustafić okupio je, kako je izjavio, našu glumačku aristokratiju, u kojoj su, pored Cece Bojković, i Vukašin Jovanović, Tamara Šustić, Miodrag Krstović, Ivana Nikolić, Svetozar Cvetković, Marija Pikić i Vladan Milić, i cela glumačka ekipa ispraćena je ovacijama.

Tekst je prevela Marija Stojanović, dramatizaciju potpisuje Vedrana Božinović, scenografiju i dizajn svetla Jasmina Holbus, kostime Marina Medenica, muziku kompozitorka Irena Popović Dragović, a scenski govor je oblikovala Dijana Marojević.