Foto Vojislav Klaćar„Utopije su izašle iz mode. Politička sanjarenja, uzbuđenje novog početka, nada u revoluciju sa dobrim ishodom – sve je to iza nas…Sada smo suočeni sa problemima koji bukvalno prete da izvuku tepih ispod nas. Zemlja kao celina je ugrožena, a sa njom i čovečanstvo“, stoji na sajtu manhajmskog pozorišta Theaterhaus G7 povodom aktuelnog projekta „Syntopia“ koji pokušava da pruži odgovore na ovu pretnju i traži mogućnosti za svetsko umetničko umrežavanje, razmenu, koja lično iskustvo stavlja u prvi plan. Na poziv pozorišta, naši umetnici reditelj Vlatko Ilić i vizuelni umetnik Vojislav Klačar predstaviće tokom vikenda manhajmskoj publici svoju instalaciju „Radikalna intimnost“, što je i povod za razgovor s ovom dvojicom dugogodišnjih saradnika.
Kako je došlo do poziva da učestvujete u projektu „Syntopia“ pozorišta u Manhajmu?
– Polovinom prošle godine smo stupili u kontakt sa dramaturgom u manhajmskom pozorištu Theaterhaus G7 Filipom Bodom i on nas je pozvao da predložimo rad koji bi se realizovao u okviru projekta Syntopia. Osnovna zamisao Syntopie jeste bila da umetnike iz različitih zemalja, naročito senzibilisane za određene teme, poveže sa stvaraocima iz Manhajma, i zatim su naši radovi nastajali kroz otvorene procese, u uslovima dijaloga i razmene ideja. Čitav projekat čine tri tematske celine, i pored nas dvojice iz Srbije koji smo pripremili pozorišnu instalaciju za program posvećen pitanjima demokratizacije i dedemokratizacije, i nemačkih kolega, Syntopia je okupila i umetnice iz Paname, Malezije i Tajvana, koje stvaraju u različitim medijima.
Da li biste čitaocima Danasa pojasnili šta stoji iza naziva „Radiklana intimnost“, šta vas je inspirisalo da se bavite ovim pitanjem i na koji način ono korespondira sa osnovnom idejom projekta „Syntopia“?
– Naš rad je koncipiran tako da odgovori na temu demokratizacije, odnosno, dedemokratizacije, pri čemu se ovi procesi najčešće dovode u vezu sa većim ili manjim stepenom učešća svih u oblikovanju života zajednice. U materijalu koji ćemo predstaviti publici u Manhajmu težište je stavljeno na to kako oblikujemo prostore koje nastanjujemo, koji su i realni i simbolički. Oni su i prostori država, jezika, kao i sami krajolici. Moglo bi se stoga reći da pitanju demokratizacije pristupamo sa stanovišta tzv. radikalne geografije. Pojednostavljenim rečima iskazano, mi smo u neprekidnom dodiru sa prostorom koji nas okružuje, mi ga oblikujemo življenjem kao što on povratno oblikuje nas. Zbog toga je ovaj susret uvek i intiman, i on čini da se nekako i osećamo – prijatno, srećno, uplašeno. Radikalna intimnost bi bila ona koju odlikuje potencijal da prostore oblikuje na neočekivan način, koji može značajno izmeniti to kako bivamo u svetu.
Do kakvih ste uvida došli istražujući tranformativni potencijal kvir života na okruženje?
Pod kvir životima se u okviru savremenih kvir studija sve češće podrazumeva življenje koje ne reprodukuje postojeće simboličke norme i društvene strukture, odnosno, ono koje uspostavlja drukčije relacije između nas i drugih, predmeta, kao i našeg okruženja. Samo nasleđe ovog pojma je vrlo značajno, nekada uvredljiva reč za sve one koji nisu obuhvaćeni opštom odrednicom „mi“ – nenormalne, neheteroseksualne, i sl, i koja je bila uzrok osećanja stida, danas biva afirmisana usled namernog ili slučajnog otpora aktuelnom patrijahalno-kapitalističkom poretku koji se uveliko prepoznaje kao represivan i štetan kako po žene i muškarce, tako i živi i neživi svet generalno uzevši. Kvir životi stoga projektuju moguće drukčije svetove, u kojima bismo smo na drugačiji način bili zajedno.
Vaša instalaciju odlikuju različiti elementi, da li biste nam približili na koji način oni u sadejstvu govore o radikalnoj intimnosti, jesu li interaktivni?
Da, Radikalna intimnost jeste intimna pripovest jednog prostora. Nju čini auditivna instalacija u okviru koje publiku vodimo kroz to kako je jedan prostor, delimično privatan a delimično javan, oblikovan, uz vizuelnu arhivu i dokumentaciju promena koje su se odigrale, kao i onih mesta, uspomena i ljudi koji su ovaj prostor učinili takvim kakav on jeste danas. Materijal čine i digitalni crteži – sheme prostora, redi mejd objekti, kao i video materijal snimljen sa glumcima Aleksandrom Kecmanom i Petrom Đurđevićem. Različito od instalacija u polju vizuelnih umetnosti, kod pozorišnih instalacija, nalik predstavama, svi elementi su koncipirani tako da svoje značenje kao i afektivnu vrednost zadobijaju u odnosu jedni na druge, dok publika, mogli bismo reći, kao da uranja u fragmentarno scensko delo, kreće se kroz njega i pojedinačnim elementima posvećuje onoliko pažnje koliko želi. Nas dvojica već dugo zajedno stvaramo pozorišne instalacije, radili smo u Hebelovom pozorištu u Berlinu, na primer, ali i kod nas, i naša publika je imala prilike da pogleda, recimo, Parlamentarnu istoriju Korete na Belefu 2007, ili Priču o vojniku u Beogradskoj filharmoniji 2018. godine.
Kako vas dvojica generalno percipirate intimnost u današnjem svetu, imajući u vidu digitalizaciju medija i ekspanziju informacija s društvenih mreža?
– Kao što je već bilo reči, ovaj rad počiva na odbacivanju ustanovljenog razlikovanja privatnog od javnog prostora, i to ne samo zbog toga što je ono i rodno predodređeno – naime, mi znamo kome je namenjen privatan, odnosno, javan prostor, već zato što smatramo da je svaki dodir sa našim okruženjem nužno intiman. Problem s aktuelnom tendencijom digitalizacije života u celosti jeste što takav intiman susret postaje susret nas i tehnologije koju mi, kao njeni korisnici, gotovo po pravilu ne oblikujemo, čak i kada imamo utisak da to činimo, dok ona oblikuje nas. Drugim rečima, taj odnos je isključivo odnos potrošnje, makar i samo optičke potrošnje, koja pritom danas postaje proizvodnja, pošto svaka naša aktivnost generiše podatke, danas jedne od vodećih resursa. Na taj način, to što najčešće smatramo našom intimom jeste naš neprekidni, neplaćeni rad.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
