Iskreno služiti idejama istinske umetnosti

Prešavši na drugi kontinent, razvijao je svoj pijanizam podučavajući se i u Sjedinjenim Državama, na Zapadnoj obali, ali se očigledno najudobnije oseća u Evropi. No, kada pogledate listu njegovih nastupa u gradovima i uglednim dvoranama širom sveta, od SAD do Dalekog istoka, postaje jasno da za njegovu klavirsku privlačnost zapravo nema granica. Aleksandar Sinčuk gost je aktuelnih Beogradskih muzičkih svečanosti i održaće svoj koncert večeras na Kolarcu, svirajući klavirska dela Mocarta (Sonata Ef-dur K 332) i Betovena (Sonata op. 13 ce-mol „Patetična“), kao i Čajkovskog (Dumka op. 59) i Rahmanjinova (Etide-Slike op. 39).

* Vaš je program ovom prilikom sastavljen od veoma zanimljivih dela, specijalno za kolege pijaniste u publici. Šta u ovim svojim godinama otkrivate kao novo u izabranoj Mocartovoj, odnosno Betovenovoj Sonati koje ćete nam svirati? Pretpostavljam da ste se ovim delima bavili već tokom svog klavirskog školovanja – da li je ovo ponovni povratak njima i po koji put? Mogu li Mocart i Betoven ikada da vam dosade?

– Čini mi se da ne postoji muzika koja bi mi bila dosadna. Svaki put kad sviram nešto, otkrivam za sebe nove zanimljive detalje u muzici kao što je Mocartova sonata, koju nisam svirao 15 godina, ili Betovenova sonata koju nisam svirao nekoliko meseci. To je stalan proces, koji postaje sve uzbudljiviji. Genijalna muzika je kao svet kog nemamo dovoljno vremena da spoznamo i razumemo u potpunosti.

* Poseban deo beogradskog repertoara pripada vašim sunarodnicima Čajkovskom i Rahmanjinovu. Kakvu emociju nose vaše interpretacije ruskog programa van granica sopstvene domovine? Da li možda tek van Rusije ova dela u vašem izvođenju dobijaju jedan poseban ton?

– Siguran sam da ljudi u različitim zemljama slušaju istu muziku veoma različito, obraćajući pažnju na određene stvari koje su samo njima bliske. Ali, ono što je zajedničko za sve u ruskoj muzici jeste njena osećajna poruka, dubina i toplina. Ova tri elementa uvek nalaze put ka duši slušaoca.

* Rođeni ste u gradu Nahotka, na samom jugoistoku Rusije, i upravo tamo se odvijalo vaše početno klavirsko obrazovanje. Kako je izgledalo vaše detinjstvo, jeste li „slučajno“ otkrili klavir ili je on bio oduvek sastavni deo vašeg života? Kakvoj ste sve muzici bili izloženi u tom kraju sveta?

– Počeo sam da sviram klavir sa sedam godina, i mogu reći da u tom periodu mog života niko u mojoj porodici nije očekivao da ću jednog dana biti profesionalni muzičar. Živeli smo u najdubljoj ruskoj provinciji, u malom gradu bez ikakvog kulturnog okruženja. Bio sam srećan da upoznam svoju prvu profesorku Izoldu Zemskovu, sa Dalekoistočne akademije u Vladivostoku, koja me je obučavala kako muzički tako i kulturno, i pomogla mi da za manje od dve godine dostignem nivo, dovoljan da se upišem u Centralnu muzičku školu u Moskvi.

* Docnije, dakle, nastavljate svoje školovanje tamo u Moskvi – imate li neku najraniju uspomenu na susret sa ovim velikim gradom? Je li režim rada u Centralnoj muzičkoj školi i zatim na Moskovskom konzervatorijumu bio za vas nov i znatno naporniji nego sve ono pre? Šta ste otkrili o muzici i sebi u njoj tih godina?

– Bio sam veoma uzbuđen kad sam se prvi put našao u Moskvi. Naravno, ritam života u velikom gradu bio je apsolutno drugačiji nego onaj po kome sam živeo u primorskom kraju. I na njega sam morao brzo da se naviknem. Moj život u Moskvi me je naučio kako treba da radiš ako želiš nešto da postigneš. Otkrio sam svoje sposobnosti, i sad koristim to iskustvo u svom radu.

* Kako su vam se dopale vaše potonje američke klavirske studije u Los Anđelesu? Da li je tamošnji pristup pijanizmu bio drugačiji od onog koji propisuje „ruska škola“ klavira? Čemu vas je još naučila Amerika, ne samo kada je reč o klasičnoj muzici? Koja je vaša najznačajnija uspomena iz tog još nedavnog doba?

– Studiranje u Los Anđelesu bio je veoma zanimljiv period mog života. Dve godine nisam ništa drugo imao da radim osim da sviram klavir. Moj profesor Danijel Polak studirao je kod ruske profesorke Rozine Levin, i njegov pristup muzici potpuno je odgovarao mom, odmah smo se zbližili. Naši časovi su se praktično odvijali kao razgovori. Profesor Polak, njegove priče i vreme koje smo proveli razgovarajući, nešto su što nikad neću zaboraviti.

* Od pre izvesnog vremena radite i kao profesor – kakva su vaša iskustva kada je reč o prenošenju znanja drugima? Pomaže li umetnik poput vas na taj način i sebi, otkrivajući neke nove stvari u kompozicijama dok podučava druge? Jeste li imali neko zanimljivo pedagoško otkriće?

– Nemam baš dugo iskustvo u podučavanju i ne mogu da kažem da sam do sad imao bilo kakvo pedagoško otkriće. Ali volim da predajem i nalazim da je to veoma zanimljiv rad koji je i meni od koristi. Nastavnik mora da pokaže dosta toga studentu. Prvo, zato što mu tako pomaže da razume brže ono što treba da uradi. Drugo, pokazivanjem se dokazuje ono što profesor govori. Ne mogu ništa da tražim od učenika ako nisam siguran da ono što govorim umem i sam da primenim u svom sviranju.

* Kakav je smisao pijanizma i klasične muzike danas? Postoji li izvesna mera estradizacije u umetničkom poslu u sadašnjici ili se dobar deo klasične muzike i umetnika još uvek drži svojih visoko postavljenih ideala?

– Danas je sve komercijalizovano u manjoj ili većoj meri. I ništa više ne možemo da uradimo po tom pitanju. Ali, ja sam i dalje siguran da klasična muzika i danas obavlja važnu edukativnu i kulturnu funkciju. I da postoji mnogo muzičara koji iskreno služe idejama istinske umetnosti.