Jelena Bogavac: Ima šanse, jer rastu ljudi koji kažu „ne treba mi vaše ludilo“ 1foto Jelena Janković

U desetu, jubilarnu godinu svog postojanja i sezonu pod naslovom „Za desetku“, Reflektor teatar ulazi premijerom predstave „Betmen Robin Beograd“, autorke i rediteljke Jelene Bogavac. Premijerno izvođenje komada je zakazano za večeras, u subotu 15. januara, od 20 sati u Dorćol Platzu, ulaz je slobodan, kovid propusnice su obavezne.

Zainteresovani mogu rezervisati svoja mesta putem društvenih mreža ili broja 060 300 888 6 – poručuju iz Reflektor teatra.

Predstava je nastala po romanima „Betmen nad Zvezdarom“ (1996) i „Robin sa Krsta“ (2020), koje je autorka dramaturški ukrstila, adaptirala i prevela na jezik postdramskog pozorišta.

To je komad o susretu dve generacije mladih, u Beogradu devedesetih i Beogradu danas.

Generaciju koja je bila mlada devedesetih, zamenila su njihova već odrasla deca. Obe generacije bave se pitanjima pravde, pobune, herojstva i superherojstva.

Obe generacije žele slobodu.

Obe generacije žele novac da je kupe.

Obe generacije pronalaze svoje strategije preživljavanja.

Strategije su različite, ali jednako pogrešne.

Kao i Beograd.

Isti grad, ali ni nalik na sebe, od pre.

Jednak samo po tome što i dalje jede svoju decu i sve njihove revolucije u pokušaju….

Prvo je nastao sada već kultni roman „Betmen nad Zvezdarom“ objavljen 1996. godine, a potom mu se 2020. godine pridružio „Robin sa Krsta“. Betmen Gaja pripada vremenu devedesetih, njegov sin Robin ovom trenutku. Kroz njihove sudbine pratimo i tranziciju Beograda, ne samo fizičku, nego i u socioekonomskom smislu. Zašto je vama lično bilo važno da ispričate ove dve priče i da ih međusobno ukrstite?

– Mnogo sam govorila i pisala o ovome kada je knjigu izdala izdavačka kuća Portilibris. Urednica Portilibrisa, Jovana Ristić, glavna je i odgovorna za reizdanje Betmena i za ideju da napišem Robina. Inicirala me tako reći u to pisanje. To je dvadeset godina moga života. Dokumentarno romansirane istorije moga grada i mene same, pisan sa ivice društva, viđen očima „autsajdera“. Klinaca koji godinama lutaju našim urbanim i socijalnim prostorom, u potrazi za sobom. Najčešće pogrešno inicirani i siroti, oni su žrtve i heroji ovog grada i njegovih pogrešnih i zločinačkih strategija. Ali i dokaz duše Beograda, njegovo telo, krv, cirkulacija, njegovo disanje utamničeno u ratove, kapitalizam, lopovluk i vladavinu najgorih. Oni su moj neuništivi uništeni život. Koji obožavam. Nisam mazohista, nego borkinja.

Betmen i Robin su otac i sin. Njih dvojica su potpuno različiti. Ima li nešto što ih povezuje osim što su u krvnom srodstvu, žude li za istim ili različitim stvarima?

– Oni su otac i sin. Povezani svetim duhom i genetikom. Babom koja ih je odgajila. Ulicom koja ih je vaspitala. Oni su dva prsta iste ruke Beograda. Povezuje ih ljubav i nesreća. Strategije borbe za preživljavanje su im drugačije, istina. Betmen Gaja je dete devedesetih, dete rata. Mali Robin je dete dvehiljaditih, begunac od epidemija novogradnje, korone i malograđanštine. Obojici je oteto detinjstvo, a mladost im je tragična. Nisu oni oni mladi koji recituju u Skupštini. Nemaju talenat za liriku te vrste i nisu umiljati, nisu iskoristivi progresu takoreći. Oni su buntovnici bez talenata za zadatu stvarnost. NJih je najviše, to je prava tragika. Nas je najviše. Netalentovanih.

Pisanje oba romana, u vašem slučaju, podrazumeva prikupljanje dokumentarnog materijala. Da li biste uporedili ta dva procesa, s obzirom na to da vam je Betmen generacijski bliži? Jeste li, možda, prikupljajući građu za Robina došli do nekih zanimljivih uvida o toj mlađoj generaciji?

– Radim, dakle, samo dokumentarno. Kad kažem dokumentarno, mislim istinito. Zapisujem istinu, romantiziram je samo u dramaturškom smislu, a i tada pratim mantru stvarnog, mogućeg i dogođenog. Ne šlihtam se nikome, pišem kako mi se kaže i kako vidim da jeste. Ne umem drugačije. Naravno da ima razlike i da je uviđam. Opet ću reći samo strateške. Beda je beda, hoću da kažem. A uličar je uličar, pa kakve god da su fasade i koje god da su boje. U predstavi mi je bilo moguće da opredmetim susret tih drugosti i shvatim, vidim, a videće i svako ko predstavu pogleda, da je između oca i sina proteklo bede Savom i Dunavom u talasima, nanoseći blato na obale naših života, u raznim talasima. Al blato je blato, a kad čovek nema patike, nije vodootporno njegovo stopalo. E sad, Betmen patike otima i krade, Robin ih skupi pored kontejnera. To je zanimljivo. Raste neka generacija otuđenika, koju zabole za materijalno. To me skoro uznosi. Neki novi levičari. Antikapitalisti. Ima šanse, ljudi, jer rastu ljudi koji kažu „ne treba mi vaše ludilo“. Šut karta tupavim kapitalistima. Iznošeno ulazi u modu. Deca koja se posvećuju kontišu, zar to nije zanimljiv aperkat korporativnom smrdljivom tržištu? Jeste i tek će biti! Majke mi.

Nudi li vaša predstava neke od odgovora ili postavlja li ključna pitanja, baš kada je reč o toj mlađoj generaciji za koju smo „mi“, sada sredovečni ljudi, skloni da kažemo da su inertni, da nisu buntovni kao što smo „mi“ umeli da budemo?

– Čini mi se da sam malopre odgovorila na ovo pitanje. Buntovni su na način koji će autizmom rušiti diktat tržišta „kupi kupi moraš moraš“. Oni ne gledaju televiziju. A svi su umreženi, takoreći onlajn levičari. Mnogo me raduje i oplemenjuje njihov odjeb i navijam za njih i volim ih. Oni možda sagrade neki sasvim novi svet. Svet koji uspostavlja novi poredak vrednosti. Možda se desi čudo i sve krene na dobro. A možda ih ova gradina sažvaće i proždere svojim neonskim zubalom. Moraju da budu oprezni i čuvaju se zamki za međede, koje koroprativne kapitalističke lopovčine postavljaju po izlozima. Pogađate da nemaju pojma šta je u izlozima. Joj, što me to razveseli!

Kazali ste da je, između ostalog, ova predstava o pogrešnoj inicijaciji, o propalim pokušajima da se poleti, o palim anđelima ovog grada. Da li je ovaj komad više lament nad Beogradom ili poziv na buđenje?

– Ovaj komad je o pogrešnoj inicijaciji društva. Oni mogu da joj se odupru. Da joj lupe direkt. Da odbiju da učestvuju. Zato se više ne bojim njihovog „ne zanima me“. Vidim u njemu spas. Dobri su, bre, drugari. Nisu sitnosopstvenici. Mrze da stiču, vole da bace i da pokupe bačeno. Mogu da žive od ogrizaka i da budu siti. Bitflit, hrvatski bend, još devedesetih lansirao je pesmu „odjeb je lansiran“. Mislim da ih sada vidimo jer su lansirani tada, sada već u orbiti. To je njihov kosmos. NJihov kosmos. Babe umiru, i na kraju nikog neće biti da gleda pinka. I niko neće više verovati u ono što mu se kaže i niko neće izlaziti na „dobro organizovane izbore“ i to će biti jedan sasvim novi svet. Kako bi to bilo jako, burazeru. Možda bude, ne mora da znači. Evo pričam ovo i umirem od smeha. Umirem ipak i od umora. Gde ja stadoh, nek oni produže.

Naveli ste govoreći o ovoj predstavi „Decenijama zovemo u pomoć. Mi, naša deca, naše mame i tate“. Primetili ste, zapravo, da je ovde čitav niz generacija ostao osujećen u tome da se izbori za pravdu i slobodu. Da li smo mi to loše sreće ili smo skloni samosabotaži, u čemu je stvar?

– Ima mnogo ljudi pametnijih od mene da vam odgovori na ovo pitanje. Nego ih niko više ništa ne pita. Te mudre starce. Prave budale od njih, ponižavaju ih i ne daju im ‘leba da jedu, zaobilaze na konkursima, zaobilaze na ulici, zaobilaze u snovima. Društvo koje neće da sluša mudre starce i velike dokazano umetnike je bezobrazno jadno društvo, pleme koje će munja da sprži. Sto posto. Kako ono kaže Sveto pismo: „Trojica momaka što su došli iz Judeje Bogorodičnom verom… spržiše Jerusalem“, parafraziram jer me sad mrzi da tražim tačan citat, al’ tamo je stvarno sve zapisano. Istorija se vrti u krugu, dok ne prsne od centrifuge. Baš se ubrzalo i ima da pukne. Pretpostavljam samo, nisam prorok. Priželjkujem.

Bliže se izbori i mnoge nade se polažu u to da opozicija dobije Beograd. Imate li vi s tim u vezi neka očekivanja, nade…?

– Rekoh. Imam nade. U mlade.

Premijera predstave „Betmen Robin Beograd“ biće održana na desetodišnjicu Reflektor teatra. Ima li to za vas poseban značaj?

– Naravno, ogroman. Reflektor je moja porodica, u pozorišnom smislu. A u socijalnom smislu, neprekidan dokaz da nije sve izgubljeno. Da jedno nezavisno, omladinsko pozorište može da opstane i u ovim uslovima, u kojima je sve institucionalno gotovo zazidano ili pristupačno „na kašičicu“. Dokaz da ako je vođeno onako kako ga vode Vojkan Arsić, Minja Bogavac, Kristina Anđelković i mnogi mladi ljudi može da se utvrdi kao neoboriva tvrđava odbrane umetničkih sloboda autora, da može da postane škola mišljenja mlade generacije, edukativni centar koji regrutuje i stvara misleće mlade ljudi koji na život gledaju otvorenih očiju. Moje srce je u Reflektoru. Pozorište koje nastaje iz ljubavi i uz pomoć zajednice ljudi koji mu blagonaklono pomažu, takođe, uz skromnost autora i spremnosti na malo manje ili nesalonske uslove u kojima se radi i stvara. Recimo, uz veliku ljubaznost i prijateljstvo Bitef teatra, jedinog institucionalnog pozorišta u gradu koje podržava nezavisnu scenu, ovu predstavu probali smo u neradećem klubu Bitef teatra tokom novogodišnjih praznika. Predstava ima mnogo rekvizite i kostima iz mog ormana i sa buvljaka. Bilo je ludo gledati sebe odozgo, dok smo po zamrznutoj večeri pre neki dan, prenosili istu u Dorćol plac, našu izvedbenu scenu. Kao mala čerga posvećenika, proklizavajući po ledu, bacali smo fazone iz predstave i vukli naše prnjice u dvesta cegera, naravno peške. Fotelju na točkove, na primer. Luda procesija, maskenbal na ledu, prava proslava ljubavi za teatar, zar ne?

Kada mislite o sebi i vremenu kada ste pisali roman „Betmen nad Zvezdarom“, šta vam prvo padne na pamet a da se tiče Beograda i koja mentalna slika grada vam je u svesti kada mislite o periodu pisanja „Robina sa krsta“?

– „Betmen“ – vraćam se kući iz kluba Akademija u tatinom novom kaputu koji mi je veliki, jer svoj nemam, a njegov je nov i volim što mi je ogroman. Jedan siledžija me spopada… dalje grozne slike kojih ću vas poštedeti. „Robin“ – sa sinom sam u stanu na Medaku. Izolacija, policijski čas, korona traje u zamajcu 100 bolesnih dnevno. Sunce piči kroz prozore, preslušavam Aleksu Robina sa telefona. Predosećam užas i istovremeno završavam roman. I opet sam, ipak, pobedila. Jer takva sam – samozagledana, otporna ko cvet na đubretu i u najboljim godinama. Ahaha. Samo radosno i idemo u Sunce! Molim vas.

Postojale su šanse da se ekranizuje „Betmen“, Slobodanu Šijanu se dopala vaša knjiga ali nažalost nije došlo do realizacije. Mislite li da „Betmen“ i „Robin“ zajedno imaju više šansi, da li biste vi voleli da ih vidite na filmu?
– Obožavam Šijana. NJegov film, njegov duh, njegove reči. Čitah pre neki dan profesora Mijača, duša mi je pevala i plakala. Malopre sam pomenula mudre starce. E ta teza. Ne moram da vidim Betmena na filmu, naravno. Napravila sam predstavu na koju sam ponosna. Baš jako. Stavite maske i dođite u Dorćol platz da urlamo zajedno. Kao dodole, dok ne padne kiša. Jer ja čujem već grom iz vedra neba. Verujte, zaista vam kažem. I taj dan nemojte da popijete ksanaks, molim vas. Vidimo se.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.