Crtež: Aleksandra Deroka

Da li zajedno sa Đerdapom – kako je svojevremeno predložio profesor Branislav Krstić, prvi komesar Uneska, nekadašnji savetnik u saveznoj vladi Jugoslavije za urbanizam, prostorno uređenje i baštinu.

Naš predlog predlaže sasvim suprotnu koncepciju. Treba odvojiti one delove artefakata ovog svetski značajnog lokaliteta koji su kristalno jasni, da su stručno i dostojno prezentovani, originali, od onih gde su artefakti upropašteni što potapanjem, a što katastrofalnim arheološkim nesnalaženjem prilikom iskopavanja šezdesetih godina.

Dakle, treba odvojiti kako jeprezentovana iznenađujuća arhitektura, od toga kako je sačuvana takođe zapanjujuća skulptura koja jezatekla nažalost za ovo svetsko iznenađenje nespremne zvanično odgovorne arheologe. Problem je bio što je arhitektura LV ostavila krhke tragove a na kamenoj skulpturi nije moglo ništa da se pokvari, dok je arhitektura još prilikom iskopavanja delom nepotpuno prezentovana, a prilikom preseljenja potpuno uništena. Na to je još odmah javno oštro reagovao čuveni profesor Aleksandar Deroko, koji je prezentaciju arhitekture LV ocenio kao „najveći kulturni masakr dvadesetog veka“. Nažalost i njegov veliki autoritet nije mogao da zaustavi pogrešno usmerenu euforiju.

Danas, posle 50 godina, moramo najzad da priznamo da sa onim što jeurađeno za arhitekturu LV ne možemo da izađemo na svetsku naučnu pozornicu, što je proročki predvideo prof. Deroko „da nijedan svetski naučnik neće moći dalje da istražuje“ na osnovu onoga što je danas izloženo u hali muzeja LV. Da podsetimo: kada je propao naivan plan višeg konzervatora Milorada Medića da se u čeličnim ramovima prenesu celoviti podovi kuća LV, jer su se krhki podovi izdrobili u parčad i prah te su morali da se u „zembiljima prenesu“ na novi lokalitet i tamo nekako, ko zna kako, sastave. Bio bi bezobrazluk da sa tim frankeštajnovima iziđemo na oči svetskoj javnosti i Unesku.

Međutim, ne zaboravimo na originalne kamene neoštećene skulpture. Zato ćemo biti slobodni da postavimo jednu paralelu u likovnoj umetnosti između slikarstva i vajarstva

Kada je otkriveno pećinsko slikarstvo u najpoznatijim pećinama kao što je Lasko, u početku je to isto bila arheološka senzacija koja bi isto ostala samo arheološka senzacija za posebne arheologe koji su imali odobrenje da uđu u pećine i da istražuju za doprinose pravoj nauci. Međutim, ta istraživanja su među ostalim inspirisala i Pikasa i pećinsko slikarstvo unelo duh preistorije ravnopravno u svetsku kulturu i civilizaciju, bez obzira na to što je širom sveta otkriveno još više pećina sa preistorijskim slikarstvom, to je bio taj istorijski trenutak kada su ljudi paleolita pre 26.000 god. postali nedeljivi deo kulture i duha sveukupnog čovečanstva.

Povezani tekstovi