Kako su cenzurisane “Muškarčine”

U Srbiji danas mnogi misle da je borba protiv čuvenog gospodara Saurona i njegovih Oraka beznadežna. Neki misle da je neophodna. Neki misle da je suluda. A neki da je nepotrebna. Da, čak i to. Kao pozorišna producentkinja, verujem da ova bitka može i treba da se vodi i u teatru.

Istinski, detinje i dalje verujem da je scena polazna tačka. Ona je iskrena i snažna, uspravna i gorda, empatična i dinamična. Stoga, predstave Reflektor teatra su tu da ukažu na nepravilnosti, izopačenosti i da uperi svoje svetlo na mračne strane našeg društva. Jedna od tih predstava je predstava „Muškarčine“– najigranija predstava Reflektor teatra.

U novembru mesecu ušla je u sedmu godinu igranja. Retko koja nezavisna pozorišna trupa može time da se pohvali. Odigrana 130 puta u čitavoj Evropi, pred više od 23.000 ljudi. Ova predstava dobijala je samo ovacije i hvale. Do marta 2019. godine pokušavali su da cenzurišu ovu hrabru sedmorku. Pokušaji su bili uzaludni. Sada, u ovo dosta loše vreme za življenje u Srbiji, „Muškarčine“ su cenzurisane.

Posle sedam uzastopnih godina igranja ove predstave, neko je imao želju i potrebu prvo da prekroji predstavu, ošteti je i skrati, kao da je to neka haljina koju možeš da izmeniš prema svojim nahođenjima. Znate ono:  „ovaj deo ’krati, to mi se ne sviđa, ovde malo dodaj, bolje ću izgledati“? Kada je taj neko shvatio (?) da ne prodajemo usluge skraćivanja i prerežiranja predstava, apsolutno je zabranio izvođenje.

Od onih 130 puta, predstava je tri puta izvedena na Kosovu, u Prištini i Gračanici. U punoj sali prištinskog pozorišta „Muškarčine“ su dobile samo ovacije i simpatije publike. 

Do sada niko nije mislio da ova predstava može da ugrozi nečiji položaj. Cenzura je bolna, ali je znak da se nešto radi dobro u ovo vučje vreme. Da li je izvođenje, koje je zakazano bilo za 5. mart u Domu kulture u Zvečanu otkazano jer neki Ork iz Tolkinovih knjiga samo poželeo da se na sceni ne govori o istorijskim činjenicama? Ili mu smeta da narod čuje poneku istinu? Ili oba…

Šta god bilo, strašno je i tužno u isto vreme. Strašno je to što neki ljudi ne znaju šta znači reč dogovor, te ih kršenje istih apsolutno ne uznemirava, a tužno je što je ovo postala uobičajena stvar u našoj zemlji, na koju smo se svi, nažalost, navikli. Svetla tačka u svemu ovome je to što je Sauronova tiranija okončana i Orci su pali sa njime zajedno, Srednja zemlja se oporavila i živeli su srećno u slozi do kraja vremena.

A možda samo ja vidim tu svetlu tačku zbog suludog verovanja. Vreme će pokazati, možda…

Epska fantastika je uvek bila tu kako bi nas odvela u daleke, predivne, izmišljene gradove i krajeve u kojima ćemo pronaći ono za čime žudimo kako bismo postali najbolja verzija sebe. Svako od nas čeznuo je za nekom osobitom Srednjom zemljom u kojoj će doživeti avanturu života i koja će nam promeniti poglede na život i svet. U svakom tom izmišljenom svetu borili bismo se protiv nekog „lošeg momka“ koji, na kraju priče, po svim literarnim pravilima, mora ispaštati zbog svojih loših postupaka.

Na te srećne krajeve smo naučeni, od malih nogu servirano nam da „dobro“ uvek pobedi. Kada malo odrasteš, polako shvataš da to isto „dobro“ ne mora uvek pobediti na kraju dana. Kada još malo sazriš shvataš da to isto „dobro“ retko kada izađe kao pobednik iz borbe.

Verujem da ja lično nisam došla do tog sledećeg stupnja – kada sarziš i spoznaš svet – ali mi ne deluje kao neko bajno doba.

Nevena, producentkinja Reflektor teatra