Kraljica Natalija na prvom mestu

– Postavka će prvi put obuhvatiti kompletan opus Vlaha Bukovca koji Muzej čuva i koji dosad nikada nije bio izlagan u celini – kaže za Danas Petar Petrović, autor izložbe.

Prema njegovim rečima, publici će biti naročito zanimljive Bukovčeve veze sa Beogradom koje su bile „najživlje“ sa Obrenovićima i Karađorđevićima.

– Bio je ovde uvek kad treba da portretiše novog kralja. I to nimalo slučajno. Baš 1882. godine on dolazi u Beograd, kad je Srbija dobila Kraljevinu. Portretiše kraljicu Nataliju, Milana i prestolonaslednika Aleksandra. Potom 1901, kada su se Draga i Aleksandar uzeli, portretiše njih dvoje, a 1903. godine Petra Karađorđevića. Bukovac je bio nešto kao naš Paja Jovanović, samo dalmatinskog porekla i više pariski đak. Zanimljivo je čak i da je i u poznim godinama, posle Prvog svetskog rata, kada je proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pred venčanje, Bukovac opet pozvan da portretiše Aleksandra Karađorđevića. Njegovo ime je uvek bilo vezano za dvorski ceremonijal, a njegova dela reper kod publike šta znači napraviti odličan portret. Bukovac je u tome bio majstor – ističe Petrović i dodaje da se u zbirci Narodnog muzeja nalazi i nekoliko izvanrednih portreta – kraljice Natalije, na prvom mestu, kao i portret njegovog prijatelja iz Zagreba Milivoja Dežmana, koji je bio jedan od prvih pozitivnih kritičara njegovog rada.

Na pitanje zašto je portret kraljice Natalijin toliko uspešan, on kaže:

– Evo baš podatka iz njegove autobiografije. Kad su kralj i maršal Dvora Konstantinović bili u Parizu, Bukovac je tada doživeo veliki uspeh. Videli su njegovu sliku, a Natalija portret sina maršala koji je uradio. Procenila je da je to veoma dobro slikarski, pariski, urađeno delo, pa je pozvala autora da dođe na dvor i napravi njen portret i portret njenog sina Aleksandra. Bukovca je zbog toga kralj Milan odlikovao Takovskim krstom, tako da je pored honorara dobio i orden. Zanimljivo je da je, kad je Natalijin portret predstavljen, jedan maršal s dvora Bukovca podigao i poljubio, zbog toga što je tako dobro pogodio kraljičin lik. Ušao u to kakva je ona bila, u njenu dušu – pojašnjava Petrović.

U autoportretu je uvek važno kako umetnik sebe želi da predstavi, a Petrović kaže da pored toga što su stručnjaci ocenili da je Bukovčev odličan, da se mora čitati i autorov život, što je posebna priča, jer Bukovac još kao dete odlazi iz rodnog Cavtata u Ameriku. Tamo radi najteže poslove, a o njemu se brine stric, koji je u međuvremenu umro, pa se umetnik vraća nazad. Do svoje 20 godine bio je u Carigradu, Južnoj Americi, Njujorku, San Francisku, a zatim i u Parizu.

Kad neko u mladosti proživi pakao i još kao mlad postane uspešan slikar u Parizu, to je priča za film. Posle tako uzbudljivih putovanja kao mladiću njemu to nije dovoljno, nego odlazi na Akademiju. Iako odbijen, pošto mu je profesor rekao da je klasa puna, ostaje uporan u svojoj nameri. Insistira da ga profesor primi i na licu mesta mu naslika svoju ruku. Tako uđe na Akademiju i diplomira među najboljima u klasi. Kao student izlaže sliku „Crnogorka na Pariskom salonu“. Od preko 5.000 prijavljenih slika jednog svršenog studenta Vlaha Bukovca ulazi u katalog. Slika „Velika Iza“ otvara mu vrata za dalje. Odatle kreće njegova internacionalna karijera – Pariz, London, kada već počinje da živi od slikarstva.

Izložba „Slikar Vlaho Bukovac“ priređuje se u sklopu redovne edicije ove kuće „Iz riznica Narodnog muzeja“, a pratiće je katalog, u kojima će između ostalog po prvi put biti predstavljene reprodukcije fotografija Bukovčeve kuće u Cavtatu.

Okolnosti

Zahvaljujući srećnim okolnostima portret Kraljice Natalije je sačuvan jer je u vreme Majskog prevrata, kada je dvor demoliran, paljen i pokraden, bio izložen u Višoj ženskoj školi. Petar Petrović kaže da je novina da je portret malog Aleksandra u dvorištu dvorske palate izgubljena. Za njom se i dalje traga.

Nije meni do para

Vlaho Bukovac, kao i naš Paja Jovanović, imao je stalne mušterije. Upoznali su se, ali nisu bili konkurenti. Paja se bavio temama orijenta, Bukovac je voleo da slika putene lepotice. Jednom je rekao: „Nije meni do para nego do uspeha – da svi pričaju da sam opravdao svog mentora Medu Pucića, koji me je doveo u Pariz i profesora kod koga sam tu učio.“