Foto: EPA/ JULIEN WARNAND

Važnije mi je da sretnem distributere, selektore festivala kao što je Merlinka, publiku… Ali ovde sam i zato što film govori o AIDS-u. To nije tema koja je toliko zastupljena u vašoj zemlji. Trudim se da idem u zemlje poput Ukrajine, Slovenije, koje je epidemija jako pogodila. Radije idem na takva mesta nego na dodele nagrada, objašnjava u razgovoru za Danas reditelj Roben Kampiljo zašto je protekli vikend proveo u Beogradu, gde je na festivalu Merlinka prikazan njegov film „120 otkucaja u minuti“, a ne u Berlinu, gde je dobio nagradu Evropske filmske akademije za najbolju montažu i bio nominovan za najbolji evropski film.

Njegovo ostvarenje, koje je od danas i na redovnom bioskopskom repertoaru, bavi se 90-im godinama 20. veka kada grupa pariskih aktivista u okviru pokreta Act Up pokušava da skrene pažnju na epidemiju virusa HIV-a koja vlada. Film, koji je rasplakao Pedra Almodovara, nagrađen je Gran prijem na Kanskom festivalu.

* Zašto vam je bilo važno da se ovom temom bavite danas? Film govori o 90-im godinama…

– Snimio sam ovaj film u trenutku kada sam mogao da ga snimim. Kada sam imao dovoljnu distancu prema događajima i kada sam mogao da ponovo prođem kroz sva ta sećanja i emocije. To je bilo jako teško. Ali bilo mi je važno da se bavim ovom temom jer sam u toku procesa rada shvatio da ti mladi glumci, mladi gej momci, ne znaju mnogo toga o epidemiji i svemu što se tada dešavalo. Imam osećaj da je svet podeljen na dva dela. Imate zemlje kao što je Francuska, gde postoje terapije i preventivni programi, pa su ljudi zaboravili šta se događa, jer imaju utisak da bolest uopšte više ne postoji. A imate i zemlje gde ljudi nemaju neophodne lekove, i gde se ne govori dovoljno o bolesti. Mislim da se i u jednom i u drugom primeru tišina vraća, ravnodušnost se vraća… To je jako čudno, jer je medicina u Francuskoj toliko uznapredovala da možemo da govorimo, ne baš o kraju epidemije, ali o njenoj kontroli. Ali, ako ne obuhvatimo ceo svet, bez dostupnih i čak besplatnih lekova, Evropa će morati da se suoči sa novom borbom. Čudan je trenutak i treba nam neko političko vođstvo u tome, koje danas ne postoji, jer ljudi poput Makrona i Trampa misle da se epidemija završila. Ali nije gotovo, jer i dalje ima mnogo obolelih širom sveta. Treba nam nešto da nas prodrma da shvatimo to. Nadam se da film može da pomogne u tome. Pomogao je malo u Francuskoj. Nadam se da će ga videti mnogo više ljudi baš zbog toga.

* Šta mislite, zašto se 90-ih kinematografija nije bavila ovom temom kada je epidemija bila u jeku? Osim „Filadelfije“ kao najpoznatijeg filma na tu temu, ali i jednog od retkih…

– Bilo je nekoliko filmova. Ali oni baš dobri nisu bili deo mejnstrima. Postoji film „Silverlake Life: The View from Here“, koji jako volim, ali koji je dokumentarac. Imam osećaj da je postajala ravnodušnost u našim društvima jer je bolest ubijala ljude sa margine – gej muškarce, seksualne radnice, zatvorenike, narkomane… LJude nije bilo briga. Postojao je strah. Mogu da govorim o gej zajednici. Tu ljudi nisu pričali o tome jer su se plašili, tako da je njihova tišina i ravnodušnost ostatka društva stvorila stvarnost u kojoj je bolest bila svugde i nigde istovremeno. Zato je Act Up i stvoren. Taj pokret nije trebalo samo da ukaže političarima i farmaceutskim kompanijama da se ne bave svojim poslom kako treba. Trebalo je probuditi i gej zajednicu. Da ih natera da progovore. To je veliki problem. Ako mi ne počnemo da pričamo o tome, država to neće učiniti za nas. To je bilo važno.

* Film predstavlja vaše iskustvo vezano za organizaciju Act Up i sve što se događalo u Francuskoj. Šta je bila vaša ideja sa kojom ste počeli da pišete scenario?

– Act Up se pojavio nakon deset godina epidemije i deset godina tišine. Mi smo prekinuli tišinu. Bilo je to jedno smešno mesto. Tu smo slavili jer smo svi zajedno i jer smo mogli da pričamo o raznim temama. Za mene je najvažnije bilo da stvorim kontrast između scena u kojima se debatuje. Gde vidite bele sobe bez prozora u kojima se ljudi svađaju i raspravljaju… Ali zbog moći njihovih reči, koje stvaraju slike, vidimo i napade na farmaceutske kuće, političare… S druge strane, vidimo pojedince, sve te likove. Mi u Francuskoj to zovemo film reka, kao roman reka. Svi ti likovi su uhvaćeni u toku. Delite njihove perspektive jedno vreme, a zatim prelazite na drugi lik. Tu je i ljubavna priča. Pomalo je nasumičan.

* Taj način pripovedanja podseća na Marsela Prusta…

– Prust je govorio da je pišući želeo da napravi katedralu. Da je njegov stil blizak arhitekturi. Ne bih sebe poredio s Prustom i možda nisam praveći ovaj film stvorio katedralu, ali možda jesam jedan stan. (smeh) Sviđa mi se ta ideja da je film blizak arhitekturi i vremenu. Za mene je srce filma njegov ritam.

* Deo tog ritma su kontrasti koje ste spomenuli. Pa tako u filmu vidimo tragediju tog vremena, ali i radost…

– Postoji objašnjenje zašto homoseksualce nazivamo gejevima. Razlog za to je teatarska distanca između stvarnosti i kako je živimo. Mislim da svi gejevi znaju da igraju određenu ulogu. Verovatno više nego heteroseksualci. Morate da glumite nešto kada ste „u ormaru“. Hteo sam da govorim o toj teatarskoj poziciji, koja je vrlo ozbiljna. To je kao crni humor kojim smo hteli da šokiramo ljude. Zato što smo se plašili, mi smo od sopstvenog straha pravili viceve. To nam je bilo neophodno kako bi preživeli i prihvatili tu epidemiju boreći se protiv nje. I sam naslov, koji je referenca na haus muziku tog vremena… Mi smo bili jako dobri u hedonizmu. Voleli smo da izlazimo, da uživamo, da se zabavljamo… zato što smo bili jako mladi. Zato smo mislili da ta situacija nije fer, jer smo hteli da preživimo kako bi nastavili da se zabavljamo. Ne volim činjenicu da mnogo ljudi misle da je politika povezana sa ozbiljnošću. Mislim da moramo da postanemo deca da bi bili dobri političari. Ne obrnuto. Ne volim to nametanje da odgovorno ponašanje podrazumeva i odrastanje.

* Da li mislite da se nešto promenilo poslednjih godina u načinu na koji kinematografija tretira gej osobe i kvir teme, možda i sa Oskarom za „Mesečinu“?

– Mislim da jeste. Shvatio sam da mi je mnogo ljudi nakon Kana reklo da je film jako dobar jer je gej, ali je istovremeno veoma univerzalan. Hteo sam da im odgovorim da su oni ti koji su postali univerzalni, a ne moj film. Moj film je veoma gej. On govori o gej zajednici. Nisam pokušao da ga popravim za vaše oči, možda vam se tako čini jer ste vi sad otvoreniji nego pre 25 godina. Ali šta to znači? Ako govorite o ženama, to nije univerzalna tema, ako govorite o mladoj slepoj devojci koja živi u Saudijskoj Arabiji, to nije univerzalna priča. Mislim da su se ljudi promenili. Kada sam snimio svoj prethodni film „Eastern Boys“, na francuskom posteru bila su dva momka. Moj distributer mi je rekao da kada vidi poster, ne želi da pogleda film. Odgovorio sam mu da je glup, da treba da otvori svoj um, da njegova odluka da ne ide u bioskop da gleda gej momke kako imaju seksualne odnose nema veze sa tim što je strejt. Ali nisu samo gej muškarci manje zastupljeni na filmu. Tu su i druge manjinske zajednice. Migranti, muslimani… Ali zaista mislim da veći problem imaju žene sa predstavljanjem na filmu nego gej muškarci. Moramo da stvorimo evropsku kinematografiju ispočetka. Da pomešamo glumce, lokacije… To je važno. Mislim da su naše kinematografije previše nacionalizovane. Tek smo na početku ispravljanja stvari, ali i to je dobro, jer pre 20 godina nismo bili nigde.