Marko Grba Singh za Danas o Beldocs-u: „Ovogodišnji srpski takmičarski program deluje posebno angažovano i emotivno“

Beldocs, festival koji je počeo kao važna regionalna platforma za autorski dokumentarni film danas predstavlja jedno od retkih mesta na kojem publika u Srbiji ima priliku da vidi najznačajnija savremena dokumentarna ostvarenja — od intimnih filmskih eseja do radikalnih političkih i društvenih opservacija koje retko pronalaze put do redovne distribucije.

Ovogodišnje izdanje otvoreno je u prepunoj sali Doma omladine Beograda projekcijom filma „Yugo ide u Ameriku“, pred publikom koja je sedela i na stepenicama, potvrđujući da interesovanje za dokumentarni film uprkos svemu ne jenjava. U atmosferi koja je više podsećala na kulturni događaj nekog većeg evropskog centra nego na grad koji poslednjih godina sistematski zanemaruje sopstvenu filmsku i umetničku scenu, posebno emotivan trenutak obeležio je nastup hora Svi uglas! koji je izveo pesmu „Odnesi me“ Odnesi me.

U razgovoru za Danas, umetnički direktor festivala Marko Grba Singh govori o položaju domaćih autora, urušavanju institucionalne podrške filmu, novim generacijama dokumentarista i potrebi da se publici iznova pokazuje da film može biti mnogo više od sadržaja namenjenog brzom zaboravu.

Beldocs je počeo u prepunoj sali Doma omladine Beograda, projekcijom fima Yugo ide u Ameriku. Sedelo se i na stepenicama. Kakvi su tvoji utisci?

Najveći utisak mi je, pored sjajne posećenosti, divnih ljudi i grada koji ima potencijal da bude mnogo više nego što nažalost trenutno jeste, to što je festival otvorio hor Svi uglas! Pesmom Odnesi me od Vlade Divljana. Jako emotivan trenutak koji me često podseti na to koliko život nije fer i koliko nepravde postoji na svetu, između ostalog zbog toga što nas je jedan takav čovek tako rano napustio.

Koliko je važno da dokumentarni filmovi danas uspeju da komuniciraju i sa širom publikom, a ne samo festivalskom scenom?

Naravno da je važno. Festivali su autorima prozor u svet filma. Ali da bi film došao do šire publike, potrebna je ozbiljnija distribucija, televizijska ili bioskopska. Međutim jedan od preduslova za to u slučaju domaćeg dokumentarnog filma jeste da sistem neguje svoje autore a ne da ih prezire.

Dokumentarni film danas sve češće prelazi granice klasičnog filmskog jezika i ulazi u prostor hibridnih formi, eseja i ličnih ispovesti. Da li publika u Srbiji prati te promene i koliko je spremna za formalno hrabrije autore?

Jedan od razloga što sam formirao selekciju Meteori u kojoj tokom festivala puštamo baš takvu vrstu filmova je upravo da bih upoznao domaću publiku sa raznovrstim filmskim poetikama i radikalnijim narativnim izrazima. Neophodno je da se gledaocu pokaže šta sve film može da bude. Ovo je već osma godina kako Meteori postoje i od ove godine su takmičarska selekcija. Mogu da primetim da se tokom ovih godina postepeno razvija jedna grupa ljudi koji prate taj program redovno.

Kao umetnički direktor Beldocsa, kako vidite poziciju domaćeg dokumentarnog filma danas — da li autori imaju više slobode i prostora nego ranije, ili se suočavaju sa novim vrstama izazova?

Autori pre svega već skoro dve godine nemaju najbazičnije uslove za stvaranje. Ne postoje konkursi u okviru Filmskog centra za razvoj i produkciju igranih, dokumentarnih, animiranih, eksperimentalnih filmova. Sve je stalo. Čini se kao poruka da su autori nepodobni, a država koja ne podržava sopstvene autore i umetnike ni ne zaslužuje da ih ima. Nekada se iz takvih uslova radjaju zaista posebni i autentični filmovi, gerilski, direct cinema, stvarani sa jako malo novca. Međutim to ne može i ne sme biti pravilo jer svi mi moramo od nečega i da živimo.

Koliko filmova domaćih autora možemo pogledati na 19.Beldocsu?

Ukupno dvanaest u takmičarskom programu i još pet u revijalnim programa. Zajedno se takmiče i dugi i kratki.
Ovogodišnji srpski takmičarski program deluje posebno angažovano i emotivno.

Koliko filmovi koje gledamo na Beldocsu danas reflektuju atmosferu u društvu i osećaj nesigurnosti, podela ili umora koji postoji u zemlji?

Mislim da sam već delom odgovorio na ovo pitanje.

Srpski takmičarski program ove godine okuplja autore različitih generacija i poetika. Koliko je po vama vidljiva neka nova autorska energija?
Mladost uvek donosi nešto novo u odnosu na iskustvo. Prepoznaje se među mlađim autorima i autorkama ta posebna tek probuđena strast za filmom što je jako lepo videti. Sećam se svojih prvih studentskih filmova pre desetak godina. Sve mi bilo novo, zanimljivo, drugačije, neosvojivo i mnogo sam više eksperimentisao s formom nego danas.

U vremenu brzih sadržaja i dominacije društvenih mreža, može li dokumentarni film i dalje da menja društvo, pokreće dijalog i utiče na publiku na dubljem nivou?

Ne vidim što ne bi moglo. Mislim da je tu bitno samo doći do ljudi, a metodi kojima se dolazi do publike se menjaju s napretkom tehnologije.