Milena Dravić: Pozorište je jedini spas za dušu

… da živi kao normalno ljudsko biće, a ne pod pritiskom strašnih stvari koje nam se serviraju, koje nam se upućuju, kojima se preti, nama građanima – kaže za Danas Milena Dravić, povodom Svetskog dana pozorišta.

– Ovo vreme postalo je zlurado – ljudi su pre svega uplašeni i, naravno, to je smišljeno. Da li je u svim zemljama na svetu tako – ne verujem – konstatuje Milena Dravić, dodajući kako ne bi baš na svetski praznik teatra volela da se nadovezuje na našu tamnu svakodnevicu, radije bi da skrene pažnju na to koliko su umetnost i kultura bitni i kako u njima valja tražiti izbavljenje.

Na opasku da je nama ovde bitno kako nam je, sagovornica Danasa kaže da nam je zaista vrlo teško, dodajući da je u svakoj civilizovanoj zemlji kultura na prvom mestu.

* U Srbiji je tako, ali nije loše čuvati vedrinu, a vi ste pored ostalog odlična komičarka. Koje su vam omiljene replike u predstavama u kojima ste igrali i zašto?

– U Haroldu i Modu ima toliko mnogo poruka o životu, o ljubavi i o smislu življenja. U Lariju Tompsonu bilo je mnogo božanstvenih replika. Tekstovi Duška Kovačevića su takvi da mi je svaka replika omiljena.

* Baš u „Lariju“ postoji deo teksta kada vi, pošto igrate upravnicu pozorišta Katarinu, kažete kako je pozorište svetinja. Koliko je danas ljudima pozorište svetinja?

– Taj deo teksta koji pominjete ide kontra velike želje publike da gleda predstave. Lično, znam da se u ovom trenutku ni za jednu predstavu Zvezdara teatra ne može dobiti karta. U Narodnom pozorištu za Ožalošćenu porodicu maltene nema ni jedne. Imala sam sreću da gledam predstavu – fantastična je. Ne znam da li ja grešim, možda vi kao novinarka znate bolje, ali ja mislim da ljudi imaju istinsku potrebu da idu u pozorište.

* A, šta biste poručili ljudima koji, kad ih upitate kako mogu da gledaju rijalitije, najiskrenije odgovore: Pa, šta da gledam kad nema ništa drugo?!

– Pa, da idu u pozorište, da idu na koncerte, ima raznih gostovanja, postoji mnogo lepog što može da se vidi, zato ja tako i kažem – kad se hoće i kad se istinski želi i kad je to istinska potreba unutar vlastitog bića. Mogu da idu u Kinoteku. Evo, ja sam očajna što nisam pogledala projekciju nove kopije filma Gorana Markovića Specijalno vaspitanje, jer mi nije bilo dobro. Za veliko čudo, taj i film Ko to tamo peva Slobodana Šijana, najviše puta sam u životu gledala. Kao što sam među stranim filmovima najviše gledala Prohujalo sa vihorom (smeh). A to nisu filmovi u kojima sam igrala, pa da ljudi pomisle kako idem da se gledam.

* Šta vama lično znači pozorište, šta ono može, a film ne?

– Reč je o direktnom kontaktu sa publikom. To je posebno, ta razmena energije publike i nas na sceni. Tu je razlika. Film, kad se završi, ima premijeru i tada i kasnije, tokom njegovog prikazivanja, saznaješ kako to publika prima, dok u pozorištu imaš direktni kontakt i osećaš kako publika diše, kako pulsira, tačno znaš da li si scenu odigrao kako treba ili si negde fulao.

* Igrali ste u različitim pozorištima?

– U Ateljeu 212 sam debitovala i igrala skoro 17 godina. Posle sam otišla u Zvezdaru i tu igrala dok sam god mogla. I na kraju bi uvek bile ovacije, a ova jedna predstava, Harold i Mod, koju sam igrala u Beogradskom dramskom, bukvalno se završavala kao rok koncert. To smo svi doživeli što će vam potvrditi kolege sa kojima sam igrala.

* Možda biste ipak mogli da izdvojite neku omiljenu repliku ili deo teksta?

– Neka bude iz Larija Tompsona ili tragedija jedne mladosti, kad na sceni razgovaraju glumac Beli, koga je igrao Bora Todorović, i upravnica pozorišta, koju sam ja igrala.

Počinje ovako – upravnica se obraća gledalištu i kaže:

„Molim vas samo dve rečenice, samo dve reči… U ovim teškim vremenima kad se ruši ceo jedan svet, kad se u hodu menjaju navike, običaji, zakoni, sa poražavajućim posledicama po celokupno naše društvo, pojedini ljudi su posle svih ovih užasnih godina jednostavno izgubili živce, a bojim se i ono malo razuma. Kao što vam je poznato dešavaju se nesporazumi i sukobi sa katastrofalnim posledicama. Mi pozorišni ljudi, izvođači umetničkih radova, kao što je govorio Zoran Radmilović trudimo se da opstanemo…

(ČUJE SE PUCANJ)

Upravnica: Ko je pucao?

Beli odgovara: Inženjer Mandić.

Upravnica: Zašto je pucao?

Beli odgovara: Neki kriminalci su pokušali da opljačkaju pozorišnu blagajnu.

Upravnica: Pozorišnu blagajnu ?!

Beli: Da.

Upravnica: Dragi gledaoci, da li vidite šta se dešava? Pa, zar ima kriminalaca koji su spali i na pozorišnu blagajnu?

Beli: Ima i tu je valjda kraj. To nisu kriminalci. Oni su neki očajnici.

Upravnica: Jel to vrisnula naša blagajnica Ankica?

Beli: Da, žena se uplašila kad je videla razbojnike sa bombama.

Upravnica: Sa bombama?!

Beli: Sa bombama. Izvinite dragi gledaoci, ali kao što vam je poznato razbojnički prepadi i nasrtaji na ljudske živote i imovinu su naša svakodnevica.

Upravnica: Jel su uzeli pare?

Beli: Nisu. Razbežali su se kad im je inženjer Mandić zapucao u vazduh.

Upravnica: O bože moj bože! Dragi gledaoci, dragi naši gledaoci mislim da nema potrebe da o ovome dalje pričamo. Nažalost bili ste svedoci samo jednog od bezbroj svakodnevnih incidenata po našim ulicama i kućama.

Beli: Koji se na svu sreću dobro završio.

Upravnica: Dobro Beli, dozvoli mi da završim. Uz moje veliko izvinjenje zbog svega što ste večeras doživeli, zamolila bih vas da se strpite još samo malo. Ujedno zahvaljujem se na pažnji i razumevanju za probleme koji su nas večeras zadesili. Hvala vam, a ja ću otići sad da telefoniram. Predstava Sirana koju toliko volite zaigraće za nekoliko minuta. Hvala vam još jednom. Hvala vam dragi gledaoci.

* Zašto baš ovaj dijalog?

– Zato što se tu sve konkretno dešava. I bombe i pucnjava i pljačkanje blagajne i činjenica da su kriminalci spali, kako Duško duhovito zapaža, na pozorišne blagajne.

* Da li biste poručili nešto vašim kolegama?

– Pozorište je večno, a bez velike posvećenosti prema svome poslu ne možemo očekivati pravu umetnost.

Uloge za uživanje

* U kojim ste pozorišnim ulogama najviše uživali?

– Lari Tompson i Harold i Mod, a ranije dok sam radila u Ateljeu, tamo sam uživala u predstavi Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji. I strašno sam uživala u predstavi koja se 100 puta igrala, koja je tražena da se igra i koja je iz potpuno neobjašnjivih razloga nestala – Oksimoron Svetislava Basare, za koju je Rambo Amadeus pisao muziku, Dejan Mijač potpisao režiju, i u kojoj je igrala sjajna glumačka ekipa. Dok smo je igrali maltene smo imali paralelnu scenu – u Novom Sadu i u Beogradu. Redovno se išlo u Novi Sad kao što ideš u Zvezdaru. To je bilo jako dobro organizovano. Bila je super i Urnebesna tragedija u Zvezdari, a u Ateljeu, za mene kao glumicu bila je jako značajna predstava Dekameron u režiji Roberta Ćulija. Ne mogu trenutno svega da se setim.

Nema Milene osim Milene

Razgovor s Milenom Dravić vođen je telefonski, a jedan od omiljenih tekstova , koji je zamoljena da izdvoji, birala je posvećeno i izgovorila besprekorno. I, nedavno, kad iz opravdanih razloga, nije mogla da prisustvuje večeri njoj posvećenoj u Jagodini, obratila se svojoj publici pismom i dobila je aplauz i stajaće ovacije. Zato što Milena nije samo naša najbolja glumica, dobitnica prestižnih priznanja ovde i u svetu, nego je najveća u mnogo o čemu. Kao što ju je Dejan Mijač najtačnije opisao – nema Milene osim Milene. Da postoji nagrada za poštovanje publike, profesije, privatnosti i dostojanstva i kad je najteže, i komunikaciju sa novinarima, Milena bi i za to dobila priznaje i aplauz, i stajaće ovacije. U ulozi upravnice pozorišta, u jednom delu teksta ona kaže „nema potrebe da o ovome dalje pričamo“. Jasno je da ima. Pričaćemo. Sledeći put s Milenom…