Mirjana Joković: Vlast je najveća droga, retki su koji moći kažu ne 1Foto: FoNet/ FEST

Ova glumica unikatnog talenta bila je i deo legendarnih pozorišnih predstava „Buđenje proleća“, „Bal“, okušala se igrajući i u stranim filmovima, rame uz rame sa Danijel Dej Luisom, a u razgovoru za Danas, zamoljena da prođemo kroz sve ono ostalo što je radila i ovde i u Americi, gde danas živi, nabraja neke od projekata uz konstataciju „i karijerica mi se nekako održavala“.

U toj „karijerici“, u ovom momentu, Mirjana Joković je na poziciji šefice katedre na Kalifornijskom institutu umetnosti (California Institute of the Arts), gde predaje dva predmeta.

Mirjana Joković: Vlast je najveća droga, retki su koji moći kažu ne 2

U Beograd je došla zbog filma „Easy Land“ mlade rediteljke Sanje Živković, kojoj je ovo ostvarenje prvi dugometražni film, da pogleda i neke druge filmove na 48. Festu, a dok je vođen ovaj intervju u jednom nasumično izabranom kafiću zbog kiše i zbog toga što „Manjež“, koji je Mirjana odabrala, nije radio, dogovarala se sa svojim klasićem Bjelom o odlasku na premijeru serije „Tajkun“ u kojem on igra naslovnu ulogu.

* Dok smo neformalno razgovarale spomenuli ste kako nerado komentarišete političku situaciju ovde. Zašto?

– Naravno da sam političko biće i da ne možete živeti u ovom vremenu a da ne vodite računa o tome šta se dešava, da vas politika ne zanima. Ali je meni, kao nekom ko živi napolju, degute da komentarišem šta se dešava u Srbiji jer, kao prvo, ne živim u ovim okolnostima, a moji prijatelji i ljudi koje znam se nose sa njima i snalaze kako umeju u svemu ovome. U tom smislu ne volim da ulazim u teritorije i govorim o nečemu s čim nemam iskustva.

* Kako je tamo gde vi živite?

– I tamo je haos u vezi sa celom političkom ujdurmom. Ceo svet se menja i prolazi kroz metamorfozu. Svuda vlada napetost na veoma sličan način. To ne govori samo o tome šta se dešava kod nas, nego šta se generalno zbiva u atmosferi sveta, koliko je balans pomeren i koliko su pomerene vrednosti u odnosu na one u kojima smo mi odrasli. Zanimljivo je da se to vidi čak i u velikim rimskim carstvima ovoga vremena – koliko sada postoje novi i drugačiji talasi…

* Dečji film „Poslednja trka“ u kojem ste glumili kao devojčica i koji se često ovde reprizira evocira vrednosti koje su, kako u ovom ostvarenju, tako i u životu, bile važne i drugačije u odnosu na ovo što živimo danas. Kako se vi sećate tog vremena?

– Bili smo mnogo neviniji. Kad se sećamo prošlosti, vidimo je ulepšanu, pa i dodate štošta. Međutim, setimo se tada i ljudi koji nisu bili komunisti, koji nisu bili partijski ljudi i koji su se isto tako rvali sa politikom. Nije svima bilo isto, niti su svima bili otvoreni putevi na isti način. Uvek smo mi zavisili od vlasti. Ali je to ipak bilo jednostavnije vreme. Tako da detinjstvo, kao i većina, pamtim na utopistički način.

* Šta iz ove perspektive u odnosu na prošlost vidite kao najveću promenu?

– Sa prilivom informacija koje mogu svi ljudi na planeti u svakom trenutku da imaju preko Gugla javio se drugačiji apetit za životom. LJudima, koji su živeli jednostavnije, kojima nije trebalo mnogo, otvorili su se apetiti. I treba da bude tako, ali to je istovremeno napravilo drugačiji balans u poređenju s „našim“ vremenom. Pošto predajem, u Americi o tome pričam sa svojim studentima. Da mi nikad nismo rasli sa idejom o tome da postanemo bogati. Nama to nikad nije bilo važno. Čak nismo imali ni ideju uspeha. Ideja sreće nije bila povezana sa velikim uspehom, niti sa tim da imaš mnogo para, nego je bila povezana sa tim što smo videli oko sebe, a to je bila harmonija lepog, normalnog i malog života.

Sad su na snazi ideje megalomanskih razmera koje zapravo ne donose sreću nego vam non-stop daju mamac za kojim trčite. U toj jurnjavi gubite vreme i tako prođu dekade.

* Kako iz ove perspektive vidite poredak sveta poslednjih decenija 20. veka?

– Sedamdesetih godina i u Americi je standard bio potpuno drugačiji nego danas. Odnos bogatih i siromašnih na planeti je bio drugačiji, politički balans između Amerike i Rusije je bio drugačiji, između kapitalizma i komunizma. Politička scena i ceo svet su bili drugačiji. Postojale su jedna teza i jedna antiteza. Sada više toga nema. Sada su svi u nekim sličnim tezama. Velikih razlika nema. Novac je postao religija sveta. Svi se time bave, ljudi krše sve moralne kodekse da bi postali bogati. To je drastična razlika između sveta danas i onog u kojem sam rasla. Ni osamdesetih godina ljudi nisu bili ovako bogati. Tada smo znali imena onih koji su to bili – sećate se, Onazis i još nekoliko njih. Sad je to jedan odsto sveta. Ne znam šta treba da se desi da bi se život ponovo pojednostavio.

* Šta bi mogao da bude potencijalni put ka tom jednostavnom životu?

– Mislim da je suština u tome da svako nađe svoju meru, da ima ideju o tome šta može da ga zadovolji do nivoa da ima svoj mir. To je najvažnije u životu, da nađete svoj mir.

* Kada ste odlazili iz Jugoslavije, da li ste odlučili da odete zauvek ili ste se kolebali, kako je došlo do toga?

– Prvo sam otišla 1991, pa sam se vraćala, tako da nikad nisam otišla s namerom da ću ostati. Otišla sam na neko vreme i onda se desilo da sam ostala malo duže, pa još malo, kad sam ukapirala da živim već tri godine u Americi. Ali nisam donela odluku „sad ću da odem iz zemlje“ iz ovog i onog razloga za razliku od mojih prijatelja koji su za to imali tačnu definiciju. Ja sam otišla na put koji se produžio. I ne mislim da morate da ne volite svoju zemlju da biste otišli, ja sam samo zavolela svet. I meni se taj svet dopao i htela sam da živim u njemu.

* Šta vam se svidelo, zašto ste ostali?

– Dopala mi se kakofonija mnoštva kultura, dopala mi se sloboda u glavi koja vam dozvoljava da ostanete ono što jeste ili da poželite da se oblikujete malo drugačije zato što ste pod uticajem stvari koje se oko vas dešavaju i o kojima učite. Kada živimo u manjim sistemima, dođe do zasićenja – da nemate više mnogo opcija da budete iznenađeni, da vidite nešto što će vama biti novo, a kad odete negde gde vam se to nudi, prija vam. Nisam ja sve te nove stvari ni volela, ali sam dobila novu perspektivu da je svet malo veći. Ta širina mi se dopala i zato sam rešila da tu ostanem malo duže. Nije mi palo na pamet, niti sam sanjala, da će to biti 30 godina, koliko je sada. Mnogo puta sam se ovde i vraćala. Nikada nisam bila u raskoraku sa svojom zemljom.

* „Vukovar, jedna priča“ je bio prvi film koji ste snimili po povratku iz Amerike. Kako pamtite rad na ovom projektu?

– Ja sam iz Amerike došla da snimam film „Vukovar, jedna priča“ u Vukovaru. Sećam se da su me, kad sam tada o tome pričala svojim prijateljima u Beogradu, u izvesnoj meri čudno gledali, kao nekog ko je došao iz L. A. pa tako malo preuveličava. S druge strane ja nisam mogla da verujem da se u Beogradu ne zna ništa o tome šta se tamo dešava. Veoma brzo se saznalo, ali sam ja već tada imala drugačiju vrstu optike i videla mnogo drastičnije promene zato što sam imala distancu vremena i prostora. Sve te stvari koje su se u Jugoslaviji i Srbiji dešavale su mi bile kao sinematične slike. Gledala sam u njih i doživljavala ih kao dramu koja se odvija dok sam ja negde drugde.

* Gde ste tada nalazili utočište?

– Imala sam porodicu i prijatelje s kojima sam bila neprekidno u kontaktu, nikad nisam imala tu vrstu otuđenja. Prijatelji koje imam i u Los Anđelesu i u NJujorku su bili moji prijatelji iz Beograda. Bilo je mnogo ljudi s kojima ste mogli da podelite i tugu i strah i zbunjenost kroz koji smo prošli i od kojih se, mislim, nikad nećemo oporaviti.

* Verujete da smo trajno oštećeni?

– Život ide dalje, prošle su dekade vremena, ali kad se šteta jednom napravi, to je šteta, a sve što se desilo je ostavilo dubok trag. Ta jedna generacija, koja je moja i nešto malo stariji ljudi od mene, pomalo je i dalje u šoku. Zato što smo mi lepo živeli. Imali smo fenomenalan grad, sa super muzikom, sa super filmovima, sa strašnim profesionalcima, bili smo dobrog ukusa, išlifovan svet… Nama je bilo dobro. Kad smo otišli u svet, bili smo u korak sa njim. Nismo se razlikovali. Mi smo uleteli u njujoršku mašinu kao da smo tamo odrasli. Hoću da kažem, Beograd je ozbiljan grad. Sve što se posle toga desilo zahtevalo je da se iz početka gradi. Koje su rane naše zemlje zalečene, koje nisu ja osećam i dalje. Vidim razliku, kako se menja kaledioskop naše zemlje, kako se svi mi snalazimo…

* U Americi ste radili i u pozorištu, igrali ste na Brodveju. Da li biste podelili s čitaocima Danasa nešto od tog iskustva, ono što smo propustili?

– Ne bih išla u detalje. Imala sam sreću da sam uletela u veoma dobru pozorišnu ekipu. Imala sam i dobrog agenta. Meni se život brzo dešavao od početka. Primljena sam na Akademiju sa 16 godina. Kad sam otišla u Ameriku, vraćala sam se ovde i snimala filmove. „Vukovar“ je bio prvi koji sam uradila kad sam otišla. Posle toga je bilo „Podzemlje“ i „Bure baruta“ i „Tri letnja dana“. Naređalo se tu. Bila sam u američkom repertoarskom pozorištu u Bostonu na Harvardu (American Repertory Theatre – Cambridge MA), na Brodveju i u American Conservatory Theatre – San Francisco. Radila sam i neke filmove koji su bili mali, ali sam i to imala u svom CV-ju i karijerica mi se nekako održavala. Ono što je meni bilo lepo i zanimljivo jeste da kad ste glumac imate univerzalni jezik humanosti i u zavisnosti od toga gde ste, s kim ste i kakav kontakt uspostavite na neki način vas vaš dar vodi kroz život. Zahvalna sam bogu da su mi se putevi otvorili, da sam bila u pravim pozorišnim krugovima sa fantastičnim rediteljima, koji su polulegende u Americi.

* Važan deo vaše karijere jeste to što se danas bavite glumom kroz pedagoški rad na fakultetu. Da li vas to ispunjava, kako je raditi sa mladim ljudima?

– Ovde nisam nikad predavala i veoma se radujem što sutra idem na Akademiju gde ću razgovarati sa studentima. Ja sam se oduvek nadala da ću jednom predavati. Moja majka je bila profesorka književnosti tako da je i ona u meni probudila ljubav ne samo za znanje nego i za nastavu i zato sam se nadala da ću to jednog dana raditi, ali nikada nisam mogla da pomislim da će to biti tako rano i nikada nisam slutila da ću taj posao zavoleti tako brzo. Meni je pedagogija sad jednako važna kao i gluma. Isto je volim, ako ne čak i malo više. Zato što je trag koji pedagogija ostavlja na mlade ljude dubinski. Menja živote. Mislim da sam bila blagoslovena u životu zato što su mi se u određeno vreme pojavili neki ljudi koji su mi pomogli da vidim i saznam nešto o sebi i svojim umetničkim afinitetima, a kada se govori o glumi, to je nerazdvojivo od toga ko si ti.

* Kako to funkcioniše i šta glumu odvaja od ostalih umetnosti?

– Mi kao glumci smo instrumenti. Mi nemamo četkice i boje, mi nemamo klavir. Mi smo taj klavir, tako da u našem glumačkom razvoju ono čime se punite time ćete i zračiti. Na taj način se dobija osobeni umetnički rukopis ili se ostavlja trag. Da ne govorim koliko gluma ima zamki koje treba izbeći.

* Zašto i koje su to zamke?

– Zato što je u pitanju ego, a zamke su recimo da na jednoj strani treba da budete dovoljno sigurni u sebe da izađete nasred scene pod reflektorom i da se emotivno i intelektualno demistifikujete, dok drugi ljudi koji sede u publici provedu ceo život u svojim mehanizmima odbrane da to sakriju. Zadatak glumca je da istupi na scenu i pokaže im kako se oni osećaju. Da biste to učinili morate da budete mnogo osetljivi, da biste bili refleksija humanosti koja je veoma intimna i fragilna, da biste, zaista, bili ogledalo stvarnosti. S druge strane, potpuno nepoznati ljudi, prolaznici u vašem životu, koji vam ništa ne znače, imaju prava da vam sude i ocenjuju vaš rad. To su kritičari, ljudi koji zarađuju od toga što će napisati kritiku. Ta kontradikcija u ovoj profesiji je komplikovana i ne ume svako da je nosi. Glumci su pod specifičnom presijom i zato se, što mi kažemo, samomedikuju, alkoholom, drugim supstancama ili načinom života. Zato što ste stalno u limbu – između stvaranja svoje umetnosti koja je veoma lična, jer to ste vi, vi ste taj instrument i dajete se ljudima koje ne znate. Postoji i ljubavna veza sa publikom. Kada možete da osetite dubinsku povezanost sa ljudima koji znaju da vam kažu kada vide neki vaš projekat koliko im je to značilo jer su oni baš u istoj takvoj situaciji u životu bili. Dakle, postoje božanstvene perspektive u tome što mi radimo. Ali, s druge strane, najvažnije je ostati zdrav kao glumac. Vi morate non-stop da balansirate sujetu sa sigurnošću, da sve komplimente koje dobijete zaboravite, da sve negativne kritike isto tako zaboravite da bi vaš instrument ostao čist. Jer ne možete vi svakog da zadovoljite, niti treba.

* Šta govorite svojim studentima?

– Da moraju da izaberu svoju publiku. Kažem im da ih neće svi voleti i da na kraju krajeva i ne treba svi da ih vole. Pitam ih – kome igrate, koji su to ljudi koje želite da saosećaju sa vama. Samo na taj način se stvara veza između onoga što stvarate i onoga što se vidi. Gluma nije površno zadovoljavanje recimo toga da budete popularni. Popularnost može da bude zamka i ona često ume da bude neprijatna. Nije vam ugodno da vas svi znaju dok pijete kafu, idete u prodavnicu ili ste bolesni. To oduzimanje privatnosti ume da bude veoma naporna stvar. Ne govorim samo o glumcima nego i o novinarima, piscima, umetnicima, svima onima koji su poznati. Šta to znači, ta klopka, kako ignorisati sve to, a da ipak postojite u svom pozivu, budete autentični i ne samo to, nego da idete sve dublje, da se ne zadovoljite sa prvim uspehom ili sa drugim. Šta znači uspeh? Ništa. To je samo perspektiva nekog drugog koji vas gleda, a ono što vi kao umetnik treba da radite jeste da nastavite da stvarate. Što se tiče mojih predavanja i studenata, ja pokušavam da im dam opcije koje mogu da biraju ili da odustanu od toga, pokušavam da im pomognem u tome da otkriju u sebi koju vrstu umetnika bi oni poštovali, ko bi oni želeli da budu…

* Šta je vas oblikovalo, koji umetnici i ljudi su uticali na vas?

– Naši filmovi koje smo gledali kao deca do najvećih francuskih filmova kao što su oni Trifoovi. Bila sam zaljubljena u crno-bele filmove sa Gretom Garbo i Kerijem Grantom. Dostojevski mi je promenio život i zato svojim studentima tražim da pročitaju „Idiota“ jer se sećam da sam ja tu knjigu pročitala veoma mlada. Diplomirala sam s Nastasjom Filipovnom. Mi smo odrastali u komunizmu, jednom potpuno drugačijem uređenju. Moj otac recimo nije nikad bio komunista. Mi smo živeli po svetu. Odrasla sam u Africi tako da sam već kao dete imala drugačiju percepciju sveta. Još tada mi je svet bio veći. Moja majka je bila osoba prefinjene emotivne inteligencije koja mi je otvorila azbuku komunikacije. Uloge koje su mi došle kao jako mladoj u „Zaboravljenima“ i u filmu „Mala“ su bile teške, te priče problematične. LJudi su stalno komentarisali da glumim u „takvim“ filmovima, a meni su, iskreno, jedino takvi bili zaista zanimljivi.

* LJudi sa problemom. Da li tako birate uloge kada dobijete scenario?

– Pre ljudi sa rebusom. A svi ga mi imamo.

* Kako vam izgleda Beograd, da li biste mogli da podelite neka vaša opažanja jer se, kao što ste spomenuli, bolje vidi s distance?

– Ovde se vidim sa svojim ljudima koje znam 30 godina i to je za mene bogatstvo. Kad dođem, meni su ljudi važni i to je meni Beograd. S druge strane od njih čujem kako im se život menja, kako se snalaze i koja su iskušenja kroz koja prolaze. Kroz njihovu prizmu osetim koja je atmosfera u Beogradu. Ti komentari su različiti. Ima ljudi koji nalaze način da žive u svojim mikrosvetovima i trude se da se zaštite od svih trigera u okruženju apropo pomerenih vrednosti. LJudi s decom su u još većoj sekiraciji, zato što žele da im obezbede budućnost. S druge strane, ono što je meni predivno i potresno jeste koliko ti moji prijatelji, kroz koje ja mogu da vidim ovaj grad, vole Beograd i Srbiju uprkos svemu. Meni je to najveći dokaz da se mi borimo za vrednosti, da prežive u nama iako se svet oko nas ruši. Iako postoje alavost, pohlepa… Nije to ništa novo. Vlast je najveća droga. Retki su ljudi koji moći kažu ne. Znamo velike umetnike i ljude koji u kontaktu sa moći postaju odjednom fleksibilniji u odnosu na moralne kodove. Zato što je moć primamljiva. Mislim da je dobro što možemo da vidimo kako se ljudi menjaju. Da je to toplomer, ko su ljudi i koliko su se promenili u zavisnosti od toga koliko su bili blizu moći. Neću da solim pamet, treba i preživeti. Znam samo da sam par puta imala ozbiljna iznenađenja. Uopšte nisam mogla da zamislim da neko koga ja znam može da napravi takvu vrstu preokreta. S druge strane znam ljude kojima je život ozbiljno pomeren zato što nisu išli niz dlaku. To su realne stvari, ono što kažu, dan po dan preživeti sistem.

* Kakav odnos imate prema starenju?

– Naš život je duhovna hrana i to kako mi uzrastamo i nalazimo u njemu mudrost. Zato su i godine i starenje normalan, lep i ozbiljan nastavak ljudske istorije. Mi živimo u svetu koji ne želi da vidi starost, žene od 50 pokušavaju da izgledaju kao da imaju 25. To je bolesno, nenormalno i nepotrebno. Postoji razlog zašto ima pet dekada, u njima je nataloženo nekog znanja, duhovnosti, ožiljaka, ljubavi, tragičnih dešavanja, neke budućnosti, neke nade, neke vere, neke ljubavi i sve to čini dušu. Mislim da ljudi koji nalaze mir sa svojim godinama, nalaze novu ljubav sa svakom dekadom. Naš život i naša putešestvija su određena iznutra. I što si stariji sve ti manje treba. Zaista shvatiš da je ono što ti treba samo pitanje duhovne hrane, ljudi s kojima si. To je najveće bogatstvo. To je jedino što nas bogati i što nam daje smisao.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.