Najviše čitaju polupismeni - sa ekrana i ekrančića 1Foto: Branko Lučić

Knjiga i reč su u temelju svake nacionalne akademije. Tako je i u našem primeru.

Društvo srpske slovesnosti iz 1841. i Srpsko učeno društvo iz 1864, kao prethodnice Srpske kraljevske akademije iz 1886. i današnje SANU, uvek i u nastavcima, uzdizane su na svojim bibliotekama. To je prirodan postupak. Biblioteke su kuće dobrog pamćenja. U njima se mirno sporazumevaju izdanja iz raznih doba i na različitim jezicima. Odatle se uči šta su naši prethodnici savladali i šta je naš posao – kaže u razgovoru za Danas akademik Miro Vuksanović, upravnik Bibilioteke SANU i urednik njene Tribine novi naslovi.

Biblioteka SANU danas obeležava svoj dan i dva jubileja – 180 godina postojanja i tri decenije Tribine. To je povod za intervju sa akademikom Vuksanovićem u kome on govori i o izbornoj godini u Akademiji, njenim stavovima o važnim nacionalnim i državnim pitanjima, Zakonu o rodnoj ravnopravnosti.

* Knjiški fond Biblioteke sadrži oko 1.500.000 knjiga, časopisa i drugih štampanih i elektronskih izdanja iz svih oblasti nauke i umetnosti. Koliko je javnost, ne samo naučna i umetnička, upoznata sa ovim blagom koje se čuva u SANU i u kojoj meri se ono koristi?

– Kada učen čovek doznaje neki podatak, o bilo čemu da je reč, prilazi mu postepeno i s malom dozom sumnje. To je oprez koji proizvodi znanje. Kada diletant dozna neki podatak čija se starost meri vekovima, on razglasi svoje otkriće i misli da niko pre njega to nije video. Ta „otkrića“ donosi neznanje. Ovako sam, okolišno, sa izvinjenjem što ne odgovaram rečju na reč, hteo kazati da je svima koji znaju da putevi do znanja vode kroz knjigu i čitanje poznato šta mogu da nađu u Biblioteci SANU. Sada smo objavili njenu istoriju, u pouzdano i temeljno urađenoj knjizi. Dve bibliotekarke, Sanja Stepanović Todorović i Marina Ninić, izučile su pisane i štampane izvore od 1841. do danas, od prvog poklona Dimitrija Tirola od četrnaest publikacija do sadašnjih milionskih zbirki klasične i elektronske građe. Kao svedok tog posla tvrdim da tako dobro napisanu povesnicu nemaju druge biblioteke. Štampana je i knjiga o Tribini Biblioteke SANU, povodom 30 godina njenog delovanja, na kojoj je dosad prikazano bezmalo sedam stotina naslova. Prema tome, podaci o najvećoj srpskoj naučnoj biblioteci koja slavi svojih 180 godina, u kojoj je većina izdanja na stranim jezicima, u kojoj su inkunabule, raritetne srpske knjige, četrdeset legata, deo lične biblioteke Vuka Karadžića sa njegovim beleškama, pristupne besede srpskih akademika, njihove bibliografije i fotografije, sva izdanja SANU počev od 1847. godine do sada, elektronska baza naučnih knjiga i časopisa, digitalizovana građa, elektronski katalog na platformi Cobiss, mesto za razmenu izdanja sa nekoliko stotina akademija i srodnih ustanova u svetu – sve to i ono što nije ovde pomenuto dostupno je iz više izvora i u čitaonicama koje rade u dve smene, sve to svakodnevno koriste akademici, naučni istraživači, profesori, masteri, doktorandi i ostali radoznali ljudi. Njima je poznato da dolaze u kuću gde mogu da dobiju brze i pouzdane informacije, gde rade u komfornim uslovima.

* Biblioteka SANU je po svojoj složenosti i raznorodnim delatnostima takoreći posebna „institucija“ u okviru Akademije. Šta je čini uspešnom i uticajnom u domaćim i stranim okvirima?

– Bibliotekari su majstori koji su ustanovili sistem da se odmah može naći i sićušni separat u čitavim planinama od knjiga. Lako će u pomenuto majstorstvo da poveruju svi koji, nervozni i nestrpljivi, nešto ne mogu da nađu u svojoj kućnoj biblioteci. A bio je jedan časnik SANU koji je, leporečiv i zanet „gospodstvom“, bibliotekare zvao „naša služinčad“. Možda je on uticao da se „služiteljima knjizi“, kako su govorili Sterija, Vozarović, Daničić i drugi, niko ne zahvaljuje u svojim radovima. Mojem prijatelju, srpskom naučniku, sve su njegove s mnogo mesta uzimane književne citate, bilo ih je na stotine!, iz knjige objavljene na engleskom u izvorni oblik mesecima vraćali bibliotekari, a on se u knjizi zahvalio samo jednom mrzovoljcu koji mu je dao dva slajda za ilustraciju. Slični primeri su svakodnevni. Malo ljudi zna kolika je privilegija dobiti potrebnu knjigu u pravom trenutku, odmah. U tome uživam od 1975. godine, na istom poslu, i to zadovoljan i zahvalan ističem.

* U čemu je najveći značaj i domet Tribine novi naslovi i na kojim osnovama počiva izdavaštvo SANU?

– Na Tribini Biblioteke prikazuju se nova izdanja SANU, njenih članova i instituta, uvek utorkom, u jedan sat posle podne i tako tačno 423 puta dosad. Taj posao je urednički započeo i dugo, uz pomoć Ljubinke Vasić, radio akademik Nikša Stipčević, a u poslednjih deset godina imam čast da nastavljam tradiciju. Uređujem i godišnjak Tribine u kojem se u januaru objavljuje ono što je u prethodnih 12 meseci na prikazivanju knjiga i naučnih zbornika rečeno. Ne znam za još jedan ovakav primer. Tako se stvara bogata hronika najboljih izdanja SANU. Tribina ima svoju publiku, a obezbeđen je i direktan prenos iz Svečane sale SANU. U tek objavljenoj knjizi koju su priredili moji saradnici Danka Kuželj, Biljana Jocić, Stasja Cerović i Dragoslav Boro nalazi se impresivan imenik knjiga, zbornika, akademika, profesora univerziteta, pisaca, umetnika i drugih. Pomišljam kako su pre 1941. u posebnim izdanjima štampana predavanja s tribine „Kolarca“ i šta bismo sve imali da taj korisni običaj nije prekinut. U takvim prilikama se čuje i ono što nigde neće biti ponovljeno i obnarodovano.

* Koliko nove tehnologije i pristupi utiču na čuvanje i korišćenje bibliotečke građe u SANU i na koji način uvećavate knjižne fondove?

– Svaka tehnološka novost proglašavana je za smrtnu opasnost knjizi, a knjiga je još uvek živa i živahna, toliko da nikad nismo imali više štampanih izdanja. Nije to dokaz staromodnosti. To je potreba i navika, nešto kao hodanje ili uzimanje vode, ono što mora da bude, bez čega ne možemo. Kad kažem knjiga, uvek mislim – čitanje. Sada imamo dosta načina čitanja. Reklo bi se da najviše čitaju polupismeni – sa ekrana i ekrančića, sa tvitova i drugih savremenih hit pronalazaka, sa izvora ogoljenog jezika. Uprošćeno korišćenje malih tehnoloških pomagala vodi u klonirani način mišljenja. Slušanje istih rečenica svakog dana zatrpava vijuge. S druge strane je učeni svet koji nameće svoj „proizvod“. To je udruženo sa profitom. Zato smo dobili „intelektualnu zabludu“ da digitalna kopija može i nemoguće – da zameni original. Takva kopija štiti original od preterane upotrebe, ali ga može i oštetiti čestim snimanjem. Papir ima dug vek. To znamo. A koliki je vek elektronske kopije ne zna niko. Zato treba biti oprezan. Elektronski oblici knjige otvaraju više puteva do knjige i to je dragoceno. Od toga je veća dragocenost jedino – sama knjiga! Zato svaka savremena biblioteka, i naša u SANU, razume se, nabavlja knjige kupovinom, razmenom, poklonima i dobro smišljenim otkupom preko konkursa Ministarstva kulture. Pokloni su sve češći, jer mladi ljudi iseljavaju knjige iz nasleđenih kuća po hitnom postupku. Po pravilu ih ne zanima šta su čitali njima bliži i malo dalji preci. Zato velike biblioteke postaju skladišta duplikata, triplikata itd. Narodski rečeno, biblioteke postaju tesne, a vlasti su dok im daju novac besne.

* Zbog čega se SANU danas suočava sa malobrojnošću akademika i kako se našla u situaciji da poslednjih nekoliko decenija ima najmanje akademika po glavi stanovnika u regionu? Da li očekujete da Izborna skupština 4. novembra reši taj problem?

– SANU je radna ustanova. Njeni članovi podnose izveštaje o svojim poslovima. Delatnost se ostvaruje u rasponu od ličnih projekata do akademijskih odbora, zatim u odeljenjima po naučnim i umetničkim oblastima, na tematskim tribinama, naučnim skupovima, izložbama i koncertima, u bogatoj izdavačkoj delatnosti, u Biblioteci, arhivima, galerijama i institutima čiji je SANU osnivač. Svakog radnog dana, u prilikama koje nisu pandemijske, nešto se u SANU događa. Ponekad mi se čini i da bi to moglo biti po broju manje a po značaju veće. SANU je, dakle, sve otvorenija nacionalna ustanova. Kad se to doslovno razume, izaziva smetnje i nesporazume. U izbornim godinama sve je veći broj kandidata za SANU. Pritom mislim i na predloge i na samopredloge, koji stižu iznutra i spolja. To je postalo redovna pojava, jer je reč o prestižu i ugledu u društvu kao celini. Međutim, samo jedan pogrešan izbor može da poremeti celu Akademiju. Takvi slučajevi su poznati, kod nas i u svetu. Zato je izborna godina istovremeno i godina posebne opreznosti. Tačno je da SANU ima manji broj članova u odnosu na broj stanovnika kad se poredi sa zemljama u okruženju. I tačno je da sada ima manje članova nego u nekim skorašnjim vremenima. Međutim, ni ugled ni uticaj SANU ne obezbeđuje uvek povećan broj njenih članova. I „višak“ nekad može da bude „manjak“. Prirodno stanje u SANU obezbeđuje izbor najboljih iz više oblasti nauka i umetnosti. Sada je otvorena mogućnost da budu zastupljene sve grane umetnosti. To je trebalo i ranije učiniti. Naučnici su odavno tako postupili i sada čine ubedljivu većinu. Zato je u nekim odeljenjima ograničeno primanje. Namera je da se uspostavi ravnoteža. Postupak u izborima je dug, javan, višeslojan i neizvestan, jer se sprovodi kroz gradaciju nekoliko tajnih glasanja. To se u javnosti malo zna. Da nije tako bilo bi manje loših komentara i sporenja. SANU uvek želi da izabere članove koji su istovremeno i kompetentni i delatni. Ali ne može uvek takve i da nađe i da izabere. Neki su na rolerima a neki sa štapovima.

* Kada je reč o Kosovu i Metohiji, SANU se našla u nekoj vrsti procepa između očekivanja javnosti da zauzme zvaničan stav kao institucija i institiranja uprave Akademije na ličnom izjašnjavanju. Kako vidite tu situaciju i o kojim pitanjima je uopšte moguće očekivati to zvanično, „kolektivno“ izjašnjavanje SANU?

– Slobodan sam da podsetim na četiri primera o odnosima akademika i Kosova i Metohije. Davno je Dobrica Ćosić, pisac i akademik, čija se stogodišnjica rođenja kroz zube pominje, u partijskom vrhu, javno i obrazloženo najavio veliki kosmetski problem. Isteran je iz foruma, proglašen za nacionalistu i skrajnut iz javnog života. Pisao je knjige o kosovskom pitanju, davao predloge i ukazivao na rešenja, ali to je ruženo ili prećutano. Aleksandar Despić, nekadašnji predsednik SANU, na Skupštini Akademije izneo je stanovište da bi mirna podela Kosova i Metohije bilo pametno i spasonosno rešenje. To je osuđeno kao izdaja. Objavljen je veliki popis knjiga, naučnih zbornika, književnih i umetničkih radova koje su napisali akademici i objavila SANU, ali niko od onih što se u svemu pitaju nije tražio da to prouči i u pregovorima iskoristi. U doba skorašnjeg „unutrašnjeg dijaloga“ vođena je rasprava o Kosovu u svim odeljenjima SANU, potom je sve to u zborniku štampano i ostalo u javnosti nepomenuto. U raspravi niko nije rekao da treba priznati samoproglašenu državu Kosovo. To je, dakle, opšti stav SANU i njenih članova.

Šta Srbija ne sme

– Srbija ne sme priznati svoj oduzeti deo kao tuđ dok god postoji i jedna jedina zemlja na svetu koja je u tome podržava. Makar ta jedna država bila ona sama. To je tako logično! Ali, ne može SANU odjednom naći ključ za politički problem koji je mimo njenog uticaja stvaran decenijama. Trebalo je akademike pitati na početku ili pažljivo čitati ono što su napisali. Tako o svakom državnom i nacionalnom pitanju, ranije, sada i uvek. Pritom treba imati na umu i još nešto. Nije SANU razred učenika koje može ko god hoće da propituje kako su savladali gradivo. Članovi SANU jesu iskusni misleći ljudi, ali doista ne mogu da odjednom pogode sva tuđa mišljenja. SANU često a njeni članovi svakodnevno i javno saopštavaju svoja stanovišta o raznim pojavama i događajima. Ima nas koji u tome i preterujemo, a svuda se čuje da akademici ćute. Očigledno je da se različiti glasovi u našoj sferi sudaraju, potiru i negde duboko padaju – kaže akademik Vuksanović, koji se nalazi i na čelu Izdavačkog centra Matice srpske, a pokretač je i glavni urednik Antologijske edicije „Deset vekova srpske književnost“.

Reči se ne uvode dekretima

* Posle nedavnog usvajanja spornog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, resorna ministarka Gordana Čomić izjavila je da će zadnju reč imati SANU – njen Odbor za standardizaciju jezika. Kako viditi taj zadatak SANU i zbog čega je upotreba naziva za zanimanja u ženskom rodu postala neka vrsta političkog pitanja u borbi između feminističkih ubeđenja i prava na upotrebu maternjeg jezika onih koji misle drugačije?

– Nisam bio u prilici da pratim donošenje zakona koji određuje kako ću da govorim i kako ću da pišem. Smatram da je takav pokušaj besmislen i da osporava temeljno čovekovo pravo. Reči se ne uvode dekretima. Reči imaju svoj prirodni život. Nastaju, žive i nestaju. Isto kao i ljudi. U nauci o jeziku i u književnosti kao umetnosti jezika tačno se zna red stvari. Imenica bilo kojeg roda ostaje u jeziku ako je prirodno nikla, primila se i porasla. Takav red se ne uvodi odredbama koje su nerazumljivim i rogobatnim načinom kazane, koje pokušavaju nemoguće i koje uvode građansku neravnopravnost. Ne govori se u Srbiji samo srpski, a logično je da u svim jezicima važe njihova matična pravila. Eto još jedne nevolje. Osim toga, posle usvajanja zakona o rodnoj osetljivosti otvoreno je masovno takmičenje u traženju što ružnijih imenica ženskog roda, podstaknut je porast primitivizma, ređaju se uvrede osoba koje je zakon hteo da zaštiti. Javnost je nepotrebno uznemirena. Trebalo je doneti osmišljene preporuke a ne pretnje i novčane kazne. Jednakost se ne uvodi silom no pameću. Uz državno traženje zakonski kažnjivih reči može da dođe tumačenje koje kaže da je poltron onaj koji nekome napiše govor, sluša taj isti govor i aplaudira, a da je superpoltron onaj koji sluša ono što je napisao, aplaudira i – hvata beleške. Doznaćemo ko je „hvatao beleške“ dok je slušao nečije zahteve. A kad je reč o „zadnjoj reči“, samo ću reći da od Odeljenja jezika i književnosti SANU nije tražena takva reč. Logično bi bilo da je prva a ne zadnja. Nije dobro vođenje politike unazad.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.