Produkcijom Masneovog „Vertera“ (1892), „drame lyrique“, u novoj operskoj sezoni, a shodno preinačenom libretu Geteovog epistolarnog romana „Jadi mladog Vertera“, Bavarska nacionalna opera u svoj novi repertoar 2006/07. uvršćuje jedno od velikih dela francuske opere. Od 27 Masneovih opera na repertoaru se mimo „Vertera“ i „Manon“ gotovo nijedna druga ne izvodi. Masne je 1886. putujući za Bajrojt, na predstavu Vagnerovog „Parsifala“, zastao u Veclaru da poseti kuću u kojoj je Gete bio inspirisan da napiše roman o „Jadima mladog Vertera“. Masne je, seća se njegov izdavač u „Dnevnicima“, tada za dah pročitao Geteovog „Vertera“ u francuskog prevodu, i bio do suza ganut scenom rastanka Vertera od Šarlote. Mimo Getea, međutim, i Vagnerov duh „Tristana i Izolde“ provejava Masneovim delom.
Argentinski star-tenor Marčelo Alvarez iz Kordobe u ulozi protagoniste Vertera i lirska sopranistkinja Sofi Koh iz Francuske u ulozi Šarlote, činili su legendarni romantični par minhenske inscenacije. Senzibilna ranjivost Vertera i njegovo narcisctičko samoljublje predstavljaju bujicu nesavladive monomane energije, koju režiser i kostimograf ove predstave Jirgen Roze i scenično akcentira (Verterov pisaći sto na gromadnoj steni, u središtu scene i ujedno kao na kakvo ostrvo ili zasebnu planetu i potencirajući i fizički njegovu dominantnu volju). Verter je ekscentrik i poet. No ta stena, ma koliko svedočila o posebnoj i neobuzdanoj snazi Verterovih emocija, ujedno je i predikat njegove apartnosti i ekscentričnosti i gotovo ekstraterestričnosti u svoj sili njegovog bezemernog usredsređenja na soptsveni doživljaj. „Osijan“ je moto i referencijalni epicentar, te se sve zbiva oko divljenja i himničnog poklonjenja prirodi.
Na prozirnoj zavesi i celokupnom proscenijumu ispisani su citati Verterovog oproštajnog pisma, a rotaciona bina daje inače dinamičnom plot libretu dodatni tempo i ačelerando. Alvarez tumači Vertera kao neku vrstu latinskog ljubavnika, fulminantno pevajući iz sveg grla, rasno, dramatično, sa svim rafinesama dramaturških gradacija. Iz takve opsesivne intrinzične snage, deluje gotovo psihološki neuverljivo da takav delija mora da se ubije zbog žene. To je, na mahove, ovu inscenaciju privodilo komediji. I mimo sve sile srceparateljnog jecanja i unutrašnjeg nemira, čini se da Alvarez nedovoljno plastično ističe Geteovu ideju apsolutne žudnje, koja je Verteru imanentna i zbog koje mu se čini da je život bez Šarlote nezamisliv.
Lik Šarlote nosila je suverenim lirskim sopranom Sofi Koh, rođena Francuskinja, te je i njena artikulacija bila savršena.