Naše izdavaštvo je maraton a ne sprint

 Na listi njenih autora nalaze se ova književna imena – Frederik Begbede, Dejv Egers, Karl Uve Knausgor, Stiven King, Rju Murakami, Hanif Kurejši, Viktor Peljevin, kao i nagrađivani regionalni autori – Bekim Sejranović, Aleksandar Hemon … Zahvaljujući ovom izdavaču do publike u Srbiji, istovremeno kada i do čitalaca u ostalim delovima Evrope, stižu nove knjige Mišela Uelbeka, koji je u poslednje vreme postao jedan od omiljenih pisaca u Srbiji. Za izdanje njegovog romana „Pokoravanje“ Booka je dobila i nagradu Biblioteke grada Beograda za najčitaniju knjigu 2015. godine, a nedavno je objavila i naslov „Državni neprijatelj“ – Uelbekov intelektualni obračun sa Bernar-Anrijem Levijem. Dvojica intelektualaca – hvaljeni i kuđeni, nagrađivani i javno napadani, obožavani i omrznuti, ukrstili su pera i suočili mišljenja o najrazličitijim temama i usput otkrili neke od najzanimljivijih detalja iz svojih biografija. O Ulebeku, ali i o izdavaštvu u Srbiji i svim problemima koje ono nosi, u razgovoru za Danas govori Ivan Bevc, vlasnik izdavačke kuća Booka.

* Kako je Mišel Uelbek postao omiljeni srpski pisac?

– Ne znam baš da li je omiljeni, ali čitan jeste. Verovatno na isti način na koji i u ostalim evropskim zemljama – imao je hrabrosti da se hvata u koštac sa ključnim problemima savremenog sveta i da ponudi brutalne odgovore, nekada vrlo blizu istini. Mnogi savremeni pisci kao da žive u nekom izmaštanom svetu i kao da ih problemi svakodnevice ne dotiču. U Uelbekovim knjigama je lako prepoznati se, samo treba biti iskren prema sebi.

* Najčitanija knjiga prema podacima Biblioteke grada Beograda prošle godine bila je Uelbekovo „Pokoravanje“ a na listi se na osmom mestu našlo još jedno izdanje Booke – roman Frederika Begbedea „Romantični egoista“. Znači li to da dobre knjige danas zaista stižu do velikog broja čitalaca?

– Stižu, ne tako lako i tako brzo kao književni „fast food“ koji preovlađuje u izlozima knjižara, ali kao voda uvek nađu put. Naravno, treba se potruditi, raditi na promociji, učiniti ih dostupnim čitaocima. Postoji jedna grupa čitalaca koja lagano raste, ovo je maraton, a ne sprint.

* Jednom prilikom ste rekli da su članovi biblioteka tiha elita Srbije. Čini se da je to suprotno onome što tvrde bibliotekari, koji obično prilikom otkupa knjiga kažu da biraju naslove koje čitaoci traže (misleći uglavnom na hit romane takozvanih spisateljica, autobiografije spotista, memoare političara i sl.)…

– Nažalost, takve izjave govore o elementarnom nepoznavanju uloge i zadatka bibliotekarstva. Ono što „narod traži“ može lako i za male novce da kupi na većini kioska ili u knjižarama gde takve knjige dominiraju. A bibliotekari bi trebalo da imaju prosvetiteljsku ulogu inače se ne razlikuju ni po čemu od kasirki u bilo kom supermarketu ili bakalnici.

* Kako generalno gledate na proces republičkog otkupa knjiga? Izdavači se često žale što selekcija ima dva kruga. Da li je važno da se čuje i glas bibliotekara ili bi sve trebalo prepustiti komisijama?

– Ako gledamo po tome kako smo prošli na ovogodišnjem otkupu, mogli bi da kažemo da je komisija imala sluha jer su svi naši naslovi prošli, ali su biblioteke podbacile jer će tek u svakoj trećoj ili četvrtoj biti naši naslovi. Opet, Ministarstvo bi trebalo da se potrudi da iscedi više novca iz budžeta i eventualno organizuje otkup dva puta godišnje, ovako imate situaciju da knjiga objavljena u januaru 2015. godine u biblioteke stiže sa godinu i po dana zakašnjenja.

* Vaša odluka da ni prošle godine ne učestvujete na Sajmu knjiga izazvala je brojne komentare. Ima li za domaće izdavače života bez Sajma?

– Naravno da ima, mi smo najbolji primer. Sajam knjiga je izgubio svoj osnovni smisao i pretvorio se vašarsku manifestaciju diskontne prodaje knjiga. Odluka da u tom cirkusu ne učestvujemo pokazala se kao ispravna. Beogradu i Srbiji ne trebaju takvi Sajmovi već festivali. Učestvujem u organizaciji dva bitna: Savamala Book Festa i KROKODILA, a upravo sam se vratio iz Sarajeva gde sam bio gost Bookstan-a, festivala u organizaciji sjajne izdavačke kuće Buybook gde je u četiri dana viđen fantastičan program sa mnogo gostiju, radionica, predavanja i druženja. Publike je bilo u stotinama, u sred leta, u gradu tri puta manjem od Beograda. Država i grad treba da podrže ovakve stvari jer je to ključ za odgajanje novih generacija čitalaca, kvalitet je ovde uvek zapostavljen nauštrb sumnjivog kvantiteta.

* A šta je sa knjižarama? Koliko dobre knjige na taj način mogu da dođu do čitaoca?

– Na neki način živimo zlatno doba knjižarstva u Srbiji jer su dva vodeća knjižarska lanca otvaranjem modernih prodajnih objekata podigle ovdašnje tržište koje je sada najjače u regionu. Ono što nedostaje su kvalitetne nezavisne knjižare koje će doći kada dođe do zasićenja previše komercijalnim kursom velikih lanaca. Na Zapadu su cunami zvani Amazon preživele manje, dobro isprofilisane knjižare, a veliki lanci su se urušili.

* Čini se da ima mnogo problema u izdavačkoj delatnosti, pa ipak broj izdavača ne opada. Šta motiviše ljude da se bave izdavaštvom?

– Zavisi od profila izdavača, postoji čitav niz odličnih primera da se može opstati ostajući dosledan – Geopoetika, Agora… da navedem samo par, pa odlično isprofilisani i mladoj publici okrenuti Urban Reads, bitno je držati se ideje i održavati kvalitet, to na kraju bude prepoznato. Motivacija je ljubav prema knjigama i želja da se domaćoj publici pruži uvid u svet.

* Booka se opredelila za savremenu književnost, što nije toliko često među domaćim izdavačima. Ko čita buduće klasike?

– Čitaju ih svi, od mladih zainteresovanih za nove trendove do starijih čitalaca otvorenog uma. Nema pravila, foto robot je nemoguć, u tome jeste lepota.

* Deo produkcije čine i dela regionalnih autora. Između ostalih, nedavno ste objavili i novu knjigu Aleksandra Hemona „Kako su nastali Ratovi zombija“. Da li su bivše republike poslednjih godina bliže jedinstvenoj književnoj sceni koja koristi različite varijante istog jezika?

– Uprkos naporima vladajućih „elita“ jedinstveni kulturni prostor je preživeo i nastaviće da se razvija. U pitanju je jedan jezik koji ima lokalne varijacije ali svako od Zagreba do Podgorice i Niša može da čita bilo koji od BHSCG „jezika“ bez problema. Osim jezika delimo zajedničku istoriju, kulturu, smisao za humor… uzalud napori da nas učine bližima Nemcima, Turcima ili Rusima, jedni drugima smo najbliži.

* Protesti povodom Beograda na vodi i Savamale iznedrili su i jednu knjigu. Može li se danas u književnosti čuti glas pobune? Koliko se domaći pisci danas zaista bave svojom savremenošću?

– Domaća književna scena vapi za nekim novim talasom autora koji bi se mladoj publici obratili na jeziku koji ona razume. Hrvatska i Bosna svako malo izbace po nekog novog, talentovanog pisca, a Srbija tu već dosta dugo zaostaje. Pojava Vladimira Tabaševića, daleko najtalentovanijeg pisca koji se ovde pojavio u poslednjih deset godina ipak daje nadu da će se književni prevrat uskoro dogoditi.