Nataša Urban, rediteljka filma "Pomračenje": Ako hoćemo da izađemo iz mraka, moramo da budemo ljudi 1

Tog 11. avgusta 1999. godine, potpuno pomračenje sunca je bila vodeća vest u ovom delu sveta, s tim što dok su mnogi Evropljani proslavili ovaj događaj kao i mogućnost da takav prirodni fenomen posmatraju golim okom, ljudi u Srbiji su rešili da se zatvore u svojim kućama. O ovom fenomenu, što prirodnom, što socijalnom, ali i mnogim drugim stvarima koje su išle uz to, bavila se rediteljka Nataša Urban u filmu „Pomračenje“. Pričali smo sa Natašom o suncu, ljudima, mraku ali i svetlu na kraju tunela.

Odakle ideja da se baš bavite pomračenjem sunca kao polazištem za priču u vašem filmu?

„Glavna scena u filmu rekreira dva i po minuta pomračenja sunca koje smo imali sreću da doživimo 1999. godine. Severni deo naše zemlje bio je na putu totaliteta sunca, i imali smo priliku vidimo totalno pomračenja sunca, dok je u južnim krajevima bilo delimično. Međutim svi znamo šta se desilo tog dana. Ceo svet je slavio sa šampanjcima i pivom na trgovima, dok su se ljudi kod nas sakrivali iza zatvorenih prozora i vrata, sa spuštenim roletnama i u bunkerima, i ja tu scenu koristim kao metaforu za nesuočavanje Srbije sa zločinima koje je počinila u ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. Druga metafora je ta ciklična priroda solarne eklipse, kao prirodne pojave. Eklipsa se pojavi svakih 18 godina, 11 dana, i 8 sati i ja zapravo u filmu. Ciklična priroda eklipse reflektuje cikličnu prirodu ratova kod nas, na Balkanu, mada može i uopšte. Kod nas se dešava da prethodni rat stvara uslove za početak novog.

To čuveno pomračenje ‘99. godine se danas sa podsmehom posmatra i komentariše. Koje je vaše viđenje, zašto je došlo do takvog ponašanja u kom su svi pobegli od obične prirodne pojave?

Ne bih spekulisala zašto su ljudi pobegli. Ne mislim da ta stvar treba da se tretira sa podsmehom i svakako to ne činim u svom filmu, čak ni ne komentarišem. Ja želim da rekreiram iskustvo gledanje totalne solarne eklipse. Imala sam čak i priliku da snimim pravo pomračenje koje se desilo u decembru 2020. godine koje se desilo u Argentini i Čileu.Nataša Urban, rediteljka filma "Pomračenje": Ako hoćemo da izađemo iz mraka, moramo da budemo ljudi 2

Koje još, skoro pa nerazumljive pojave i dešavanja iz prethodnih decenija moramo da ističemo i da se više bavimo njima, da bi u budućnosti stvari bile bolje?

Ratovi devedeseti, zločini i genocid koja je naša zemlja počinila u bivšoj Jugoslaviji i na Kosovu. To je ono o čemu mora da se priča da bi sprečili da se ta istorija ponavlja. Otvoren dijalog, empatija i preuzimanje odgovornosti su potrebni. I to mora da postoji kod svakog od nas, ali i spremnost na nivou države. To nažalost, ne postoji ni u naznakama. Ako hoćemo da izađemo iz mraka, moramo da budemo ljudi i sednemo, priznamo prihvatimo i izvinimo se, kako bi mladi ljudi koji nemaju nikakve veze sa tim stvarima mogli da krenu dalje.

Koliko ste dugo snimali film, odnosno, kako ste odabirali šta ćete da snimate, koje pejzaže?

Od momenta kad sam počela da pišem film pa do njegove realizacije prošlo je recimo aktivnih dve i po godine snimanja. I to je realan period za pravljenje filma od dva sata. Sniman je na filmskoj traci. Prvo sam snimla intervjue sa porodicom i bliskim prijatlejma, gde smo se sećali malih i velikih stvari iz devedesetih. Posle je usledilo rad sa snimateljem Ivanom Markovićem, koji je bio moj najbliži saradnik na ovom filmu. Pošto je ovo esej film, birali smo slike i scene tako da svaki kadar meni nešto lično znači. Svi ti intervjui koji vodimo, često su o teškim stvarima kojih ne bi da se sećamo. Zato ih oslikavamo scenama iz sela Begejci ili slikama iz Perlaza, gde sam odrastala,  ali i Novog Sada, Beograda, Fruške Gore. Prelepim slikama, koje stoje u kontrastu sa onim što čujemo. Na neki nečin, ove scene su moje ljubavno pismo Srbiji. Srbija ima potencijala koji buja sa svojim prirodnim lepotama, ljudima, planinama, ali kojoj vlast ne dozvoljava da se ispuni.

Dobili ste nagradu u Kopenhagenu, prikazavan je i u Sarajevu. Koje priče, komentare, dijaloge donosite sa tih festivala i prikazivanja?

Glavna nagrada na festivalu u Kopenhagenu mnogo znači, jer je to je jedan od najbitniji dokumentarnih festivala u svetu. Prikazani smo i u Sarajevu, Jerusalimu, Vankuveru, u celom svetu. Nominovani smo i za European University Film Award kao jedini dokumentarni film. Na projekcijama svih tih festivala dolazilo je jako puno ljudi iz dijaspore, mladih ljudi, koji nisu odrastali u našim krajevima, ali njihovi roditelji jesu i taj film im jako znači. Približava im ceo taj period. Ali sa filmom rezoniraju svi, jer je priča jako intimna i svi mogu da se vide.

Nataša Urban, rediteljka filma "Pomračenje": Ako hoćemo da izađemo iz mraka, moramo da budemo ljudi 3
Foto: Slobodna zona

Za kraj, koje filmove sa Slobodne zone nam preporučujete?

Preporučila bih filmove određenih režisera. Kao prvo,  „Moja zamišljena zemlja“, Patrisija Guzmana, legendarnog čileanskog reditelja koji se svojim filmovima bavi problematičnom istorijom Čilea. Nisam gledala film, ali verujem da je inspirativan. Preporučila bih „Rimini“, Ulriha Zajdla, koji je jedan od najzanimiljivijih evropskih autira ikada. Filmovi mu variraju, ali sigurna sam da će nas ostaviti pod utiskom. I tu je „Do daske“, Aleksandra Reljića jer se tiče ljudi koji žive u Srbiji. I naravno sve filmove sa Monikom Viti koji se prikazuju u Kinoteci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.