2001 A Space Odyssey - The hominid grabs a large bone and begins pounding the ground and other bones around him

Ali, intelektualno, put na Mesec bio je neumitan, pisao je Klark 1972. LJude koji ne veruju da su se Amerikanci spustili na Mesec, veliki SF pisac je zvao prosto – budalama.

Neverovanje ili sumnja u spuštanje na Mesec vremenom je postalo maltene ozbiljan indikator sindroma autoritarnosti. Uostalom, pretpostavljate kakvo je (geo)političko razmišljanje i onih u srpskom narodu koji misle da je to navodno NASA spuštanje samo američka ujdurma.

Kada se govori i piše o optimizmu 1968, pola veka kasnije, naravno najpre zbog studentskog bunta, zaboravlja se optimizam koji je probudila „Odiseja u svemiru 2001“. Kultni film Stenlija Kjubrika i Artura Klarka dočekan je rezervisano ili razočaravajuće. Danas je kultni klasik koji je izvršio ogroman uticaj. Vreme je pokazalo da je antropološki i tehnološki optimizam Artura Klarka bio neosnovan što se tiče putovanja čoveka u kosmos. Ali sa bizarnom opaskom – da je danas slanje sonde bez ljudske posade na Mars jeftinije nego budžet filma „Marsovac“ sa Metom Dejmonom.

„Odiseju“ sam gledao prvi put tek posle gledanja sva tri Star Wars filma u bioskopu, i to na portabl crno-belom televizoru Elektronske industrije iz Niša, koji sat nakon gledanja, na istom TV, košarkaške utakmice Zadar – Crvena zvezda. Nakon teške atmosfere prenesene iz Jazina, „Odiseja“ mi je malo teško pala. Nije bilo šareno i raspevano kao u Bouvijevoj Space Oddity. Ali, kao i „Stalker“ Tarkovskog – to nije baš film za decu koja su već videla Čubaku i DŽabu Hata.

Sa svakim narednim gledanjem utisak se bitno popravljao. I danas se često pitam – ko je gadniji: Robot HAL 9000 iz „Odiseje“ ili medicinska sestra Ratčed iz „Leta iznad kukavičjeg gnezda“? Uostalom, HAL 9000 našao se na trinaestom mestu na top-listi najvećih filmskih negativaca u istoriji koju je 2003. napravio Američki filmski institut.

Baš u godini Rezolucije Informbiroa – 1948, Artur Klark je napisao za jedan konkurs BBC „Stražara“ – priču koja je inspirisala „Odiseju“. Upravo sa „Stražarom“ on 1964. kreće sa Šri Lanke da bi se sreo s čudakom Kjubrikom („Lolita“, „Dr Strendžlav“).

Bilo je svakakvih predloga u pripremi filma: Artur je predložio Stenliju da vanzemaljci budu mašine koje organski život smatraju za kužnu bolest, dok Stenli predlaže da kompjuter bude ženskog pola i da ga nazovu ‘Atina’.

„Odiseja“ je imala samo jednu scenu snimanu van studija – i to onu antologijsku kad se čovekoliki majmun Gleda-Mesec (Den Ričer) popeo na malu platformu okružen kostima. Zbog korišćenog donjeg rakursa sa nebom kao zaleđem, automobili i autobusi nisu ulazili u kadar, i za razliku od „Troje“ Volfganga Petersena s Bredom Pitom, avion nije uleteo u kadar. Den Ričer u majmunskom kostimu razmrskavao je lobanje tapira – bradavičavih svinja. Scena je mnogo puta ponavljana. Na snimanju je sve izgledalo bizarno, dok je na filmu, sa „Zaratustrom“ Riharda Štrausa kao muzičkom podlogom, to jedna od najmonumentalnijih scena u istoriji kinematografije. Što piše Artur Klark – najveći rez u istoriji filma: Od kosti-toljage do veštačkog satelita: „U tome što je na celuloidu razdvajao ništavan dvadeset četvrti deo jedne sekunde stalo je tri milion godina istorijskog vremena“, ističe Klark u njegovim „Izgubljenim svetovima 2001“.

Ovaj SF guru je bio stari agnostik, ili bar cinični ateista. Prema njemu, vaseljena je apsolutno ravnodušna prema životu. Čuvenim artefaktom – crnim monolitom – Klark je redefinisao teoriju evolucije koja, dakle, nema pravi progres bez asistiranja više egzistencije. Magazin Roling Stoun, koji je prošle godine proslavio svojih pola veka, pisao je kako je u publici bilo i onih koji su u monolitu videli boga. Artur i Stenli su se povodom ideje kraja filma sa bebom – Detetom Zvezda – pitali da li bi kosmička svest mogla da ima smisao za humor?

Konsultant na filmu bio je Karl Sagan. Ni Zemekis u „Kontaktu“ sa DŽodi Foster – snimljenom prema istoimenom Saganovom romanu – nije pokazao eksplicitno vanzemaljce. Tačno je da je utisak često jači u nagoveštaju i skrivenom, ali je tačno da bi Artur i Stenli u to vreme teško napravili nešto bolje od DŽabe Hata, iako to ni Lukas nije smeo da proba 1977. Tek šest godina kasnije.

Piše Artur Klark: „Kao kada se Odisej vratio na Itaku i u sali za proslave otkrio svoj identitet zatezanjem velikog luka, koji je jedino on mogao da napne, i poklao trutove-prasce, koji su godinama skrnavili njegova dobra. Mi smo isto tako traćili i skrnavili naša sopstvena dobra – predivnu planetu Zemlju. Zašto bismo, onda, očekivali bilo kakvu milost od Deteta Zvezde koje se vraća?“

Na filmu je sve već viđeno, pa nema šta ni da nas iznenadi. Jutro nakon kontrolisanog Trampovog napada na Siriju aprila ove godine, kad su srpski tabloidi najavili ‘treći svetski rat’, sedim na klupi u parku Tašmajdan. Sunce je, gledam dečicu kako se igraju. Čujem njihovu graju i u trenutku se sledim jer sam nekako sam sebi zaličio na Saru Konor („Terminator“) koja gleda skoro identičan prizor koji će odmah biti ugljenisan.

Zato, ipak Dete Zvezda. I srećan 21. rođendan Danasu. Što je iz 1997. isto bilo neka vrsta fantastike.