Nemoralno je u ovom trenutku ćutati

To konstatuje pozorišna rediteljka Snežana Trišić objašnjavajući za Danas svoje razloge da potpiše peticiju Umetnici za Ujedinjene protiv kovida, koju je nedavno inicirao reditelj Srđan Dragojević i koju je dosad potpisalo više od 800 kulturnih radnika i radnica.

Snežana Trišić ističe da se potpisala zato što ne može više da podnese „ponižavajuću i bespomoćnu situaciju u kojoj su naši životi prepušteni sistemu zasnovanom na lažima, manipulaciji i oduzimanju osnovnih ljudskih prava.“

– Ova kriza iznela je na videlo sav politički mulj, proizvoljnost, nedostatke interesno-kalkulantskog režima ali i strahote represivnih mera državnog aparta Srbije. Potpisala sam jer želim da podržim one časne ljude koji poniženi požrtvovano rade svoj posao po kovid bolnicama u Beogradu, Novom Sadu, Novom Pazaru, širom Srbije, zbog onih koji su imali hrabrosti da se odupru ali i zbog onih koji tu hrabrost nemaju. Ova peticija je borba za preživljavanje, ništa drugo, nikakva politička igra ili zavera opozicije, mnogi potpisnici koje poznajem su apolitične i vanstranačke ličnosti, borimo se za goli život kad to već ne rade oni koji bolje od nas znaju kako to treba da se radi u ovakvoj situaciji – ističe Trišić.

Prema njenim rečima to je borba za sve.

– Ovo je zajednička borba za sve nas – za izložene doktore i medicinske radnike, za obolele i one koji više nisu među nama, za decu, roditelje, bake i deke, za život, istinu i dostojanstvo.

Kako dodaje, kod nas su poslednjih meseci dnevne vesti takve da je većina zemalja zatvorila granice za Srbiju i da se zbog toga oseća kao u kovid ludnici.

– Više ne mogu da izađem iz Srbije jer su nam skoro sve zemlje zatvorile granice, osećam kao da sam zarobljena u kovid bolnici – ludnici iz 90-ih, a pošto smo već „zgutali“ suzavce, možda nam se desi i neki nečuveni „trip“, pa možemo izolaciju da preživimo i zatvoreni u podrume kao što smo naučili tokom bombardovanja i da zaokružimo celu priču – konstatuje Trišić.

Prema njenim rečima „na ozdravljenje ćemo, izgleda, dugo čekati“ jer se ne bavimo rešavanjem problema.

– Umesto da se transparentno prave nove strukture, osnivaju stručne grupe, traži pomoć inostranih timova, podstiče suočavanje mišljenja, dijalog i traganje za rešenjima i rekonstruisanjem dosadašnjeg modela rada kriznog štaba, baš sada je na primer najvažnije menjati nazive ulica! Da li su poglavari grada toliko besposleni u ovakvoj situaciji i trenutku krize ili je to možda ipak nekakav napad kreativnosti, ja ne znam, ali dok ovo pišem iz bašte kafea Idiot u Dalmatinskoj ulici pitam se ko će i kada revitalizovati kulturu i umetničku scenu Srbije, ne smem ni da pomislim kada će to doći na red – konstatuje naša sagovornica. U iščekivanju nove sezone, Snežana Trišić kaže da razmišlja o nekim „imaginarnim budućim projektima, tragediji pozorišta i da završava doktorat.

– Trudim se da sačuvam zdravlje, održim vitalnost duha i tela, da bezbedno viđam one koje volim i da svakog dana nađem razlog da se nasmejem.

Dramaturg Željko Hubač kaže da je svojim potpisom želeo da apostrofira razočaranje u tzv. Krizni stab, a posebno u onaj njegov „stručni“ deo koji je, prema njegovom mišljenju, podlegao pritiscima političara kojima je izborni proces bio važniji od zdravlja građana.

– Za mene je kap koja je prelila času bila izjava jednog od članova Kriznog štaba koji je rekao da je „sada pravo vreme da se zarazimo jer je virus oslabio“. Činjenica da unutar Kriznog štaba nije bilo zvanične, ali ni bilo kakve druge, reakcije na ovu opasnu i neodgovornu izjavu njihovog kolege, direktno je ugrozila zdravlje moje porodice, s obzirom na to da mi je bilo zaista teško da deci, posle ovog „saveta struke“ objašnjavam zašto ne bi trebalo da tokom pandemije idu u tek otvorene noćne klubove i zašto tzv. „korona žurke“ nisu dobra prilika da se zaraze dok je virus slab… – ukazuje Hubač.

On se takođe pita da li su članovi Kriznog štaba svesni propusta.

– Ne znam da li su ti ljudi svesni (ne)učinjenog, ali to je sada njihov, a ne moj problem, s obzirom na to da već duže vreme njihove preporuke ne smatram relevantnim – zaključuje Željko Hubač.

– Vidimo šta se dešava i nemoralno je u ovom trenutku ćutati. Ne treba ni mnogo pameti, ni obrazovanja da bi se shvatilo ša se dešava. Nad ovim narodom se vrši zločin, kolektivno ubistvo – kaže za Danas glumica Dobrila Stojnić odgovarajući na pitanje Danasa o svojim motivima da se priključi peticiji. Ona dodaje da nerado koristi ovako teške reči ali da ne zna kako bi jednostavnije obrazložila svoje razloge da se potpiše i podrži lekare koji traže smenu Kriznog štaba. Prema njenim rečima ovo telo – „jednostavno, laže građane“.

– Ja sam glumica i imam profesionalnu deformaciju da opserviram ponašanje ljudi, da prepoznam kada lažu, a kada govore istinu. Meni ministar Lončar deluje izbezumljeno od straha jer ne govori istinu. To mu se vidi u očima. A, može da se plaši samo jednog čoveka – predsednika Vučića – ne da će mu nauditi direktno nego da ne izgubi svoju poziciju. On čovek voli da bude na vlasti. Zabrinjavajuće mi je i to što sam čula da ga zovu doktor Smrt. S druge strane, ministar Lončar, možda ima bar malo savesti pa otuda strah jer mi Darija Kisić deluje samouvereno iako svašta priča. Doktor Kon mi je u početku ulivao poverenje, a sad mi deluje kao da hoće da ima, što bi se narodski reklo, „i jare i pare“. On bi da bude pošten, ali u rečenici promeni stav. Počne da priča istinu a završi s neistinom – konstatuje Dobrila Stojnić.

Ona kaže da joj je žao što mnogi ljudi uprkos svemu nisu svesni šta se zbiva.

– Mene je prijateljica juče pitala: „Kako možeš da budeš protiv Vučića? On nam je dao 100 evra.“ Mene zbog toga uhvati tuga. Ja sam ipak emotivac – zaključuje Dobrila Stojnić.