Ni reč nisam napisao o tom strašnom događaju

Radost zbog raspusta koji nisam mogao da dočekam jer je to značilo da ću opet u brda.

Tuga: dedino zdravlje se pogoršalo.

Sedam mi je godina.

Baka i mama su u bašti.

Deda me uvodi u ostavu i nikad ozbiljniji traži da sednem i da ga saslušam.

Ništa ne govori.

Onda, i dalje ćutke, ustaje i uzima drvenu kutiju s poklopcem.

Sam sam je napravio. Кoje je ovo drvo?

Ginko.

Tako je. Sve pamtiš. Da dodamo tome i ovo. Uzmi i otvori.

Bila je teža nego što sam očekivao.

Ispod poklopca, u kutiji su bile uredno poređane keramičke posudice.

Uzmi jednu po jednu i vidi šta piše.

Rotkva, kupus, ren, luk, patlidžan, bundeva.

Semena. Ja sam odvojio, sušio i probrao. To treba da imaš. Ona dugo mogu da stoje. Ne znam kako će ovo izgledati kad nas više ne bude. Ako ostaneš u gradu, ako tvoja mati odluči da se rešite ovog imanja, završiš neki zanat, u redu. Neće ti trebati, ali imaj. I u gradu može da se ima mala bašta. To je poklon, tebi od mene. Ako seme i propadne, imaćeš kutiju.

Ne znam odakle mi pomisao da je bolje da ostane tu.

Već tri godine smo kod bakine sestre u kući, ali nisam se navikao.

Ako uzmem to i počnem da od one sobe pravim svoju riznicu, to bi značilo da sam priznao poraz.

Deda, to je najvažniji poklon koji sam dobio u životu. Hvala. Neka bude tu, hajde da vidimo gde ćemo da je stavimo.

Brzo smo pronašli mesto dostojno takvog poklona.

Daleko od očiju, u kredencu koji je bio poluprazan.

Dvanaest godina kasnije, posle rata, uništenja i u već poodmakloj obnovi, moja majka je pronašla kutiju u našoj kući u gradu i, zajedno sa ostalim starudijama, predala na aukciju u dobrotvorne svrhe za žrtve koje se leče od radijacije.

Da kutije nema, nisam primetio odmah, već mesecima kasnije.

Nisam bio derište već čovek od devetnaest godina.

Nisam ostao da slušam njena obrazloženja.

Okrenuo sam se i otišao nikad dalje.

Hodom do luke pa uz zaliv sve do kraja grada.

Pušio sam i ćutao.

Nisam osećao da vetar sve jače duva.

Zastave s porukama mira, razumevanja i saosećanja napinjale su se pod naletima vazduha i slošilo mi se.

Poslednji autobus koji je vodio u brda već je otišao.

I na to sam pomislio.

Učinila sam dobro delo! Кad ćeš razumeti da smo mi koji smo preživeli u večnoj obavezi da se poginuli ne zaborave, a bolesni neguju!

I još neke rečenice, ali sve nerazgovetnije jer sam već dugim korakom odmicao.

Autor je romansijer i dramski pisac čiji novi roman „Madam Fajrflaj“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.