Noć kada je Ljuba Simović proteran iz Negotina

Pre Negotina, u Užicu u pozorištu je predstavljena njegova knjiga, roman-hronika „Užice sa vranama“. Već sutradan Ljubomir Simović je trebalo da otvori republičko takmičenje recitatora, takođe u pozorištu. Međutim pred takmičenje došao je organizator ovog programa kod Ljube na Jelovu Goru, gde je Simović imao svoju kuću da se izvini i da kaže da mu je rečeno „odozgo“ da Ljuba ne može da otvori to takmičenje.

Taj detalj navodi Simović u razgovoru sa ovim novinarom da bi naglasio da mu se i u rodnom Užicu dogodilo slično kao i u Negotinu samo nekoliko meseci ranije i ne u tako drastičnoj formi. Upamtili su oni pesnika koji je 1992. podržao politički program DEPOSA /Demokratski program Srbije.

Predgovor ovoj negotinskoj priči vraća nas u 1995. godinu kada mu je tradicionalna nagrada Žička hrisovulja, dodeljena u manastiru Žiča na praznik Preobraženje.

Podsećanja radi treba reći da se Jugoslavija kao država već raspala i da je to opskurno vreme vlade Slobodana Miloševića u Srbiji. Ibarskom magistralom kojom smo putovali prema Kraljevu mimoilazili smo se sa kolonama srpskih izbeglica iz Hrvatske koji su se na pretovarenim traktorskim prikolicama kretali prema Kosovu u neizvesnost. Bile su to nezaboravne slike rata sa puta. Bombardovano je Sarajevo, masakr u Srebrenici već se dogodio.

Završavajući svoju besedu u Žiči akademik Predrag Palavestra rekao je o Ljubomiru Simoviću: „…U danima poraza i pada, kakvi se odavno ne pamte, znamen srpske duhovnosti dobio je pesnik koji ne laže, dobio je pesnik gorke srpske istine…“ Upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta Jovan Ćirilov istakao je Simovićeve drame koje su izvedene na sceni: Hasanaginica, Čudo u Šarganu i Putujiće pozorište Šopalović. Svaka drama bila je pozorišni događaj.

Nagrađeni pesnik osvrćući se na sumoran kraj našeg XX veka svoju besedu je završio rečima. sa tada jasnim ciljem na koga su se reči odnosile, ali i kao da je gledao u naše vreme danas: „…I trebaće nam mnoge decenije da se, ako budemo imali sreće i snage, da se sa ove mete pomaknemo i da se od ovolikog i ovakvog stradanja oporavimo. Možda taj oporavak treba da započnemo ispovešću i molitvom, molitvom u kojoj ćemo moliti Boga da nam pomogne da progledamo i da shvatimo gde smo. Da nam pomogne da vidimo ceo put kojim smo dovde došli i da prepoznamo lica onih koji su nas dovde doveli. Da nam pokaže gde ćemo stići i da nam pokaže kako ćemo završiti ako nastavimo ovim putem za ovim putovođama. Da nam pomogne da se izbavimo iz ruku ovih trgovaca koji krivo mere i iz ruku ovih sudija koji krivo sude.

Da nam pomogne da se oslobodimo ovih gazda sa svih strana koji gazduju po našoj kući bez domaćina. Da nam pomogne da se suočimo sa činjenicom da su moćnici ovoga sveta baš nas izabrali za najveće krivce i grešnike, ali i sa činjenicom da smo im i mi sami pomogli u takvom izboru. Da ga molimo da nam bude oslonac koji će nas u ovom padanju zaustaviti i koji će nas iz ovog padanja poneti uvis. I da ga molimo da nam pomogne da, doživimo dan u kome će do nas kao jedina vest dopreti ona pesma koja se nekad u ovim kraljevima pevala u ovo doba godine. Ide jesen, idu blagi dani.“

Pa šta sam ja znao ko je taj

Svake godine Mokranćevi dani započinju svećanom besedom neke značajne ličnosti iz oblasti kulture, prvenstveno muzike, ali i iz drugih oblasti. Kompozitor Dejan Despić predložio je da 1996. godine svojim svečanim govorom Mokranjčeve dane otvori LJubomir Simović. Despić je smatrao da besednik koji se poziva na jednu takvu svečanost, ima neprikosnoveno pravo da kazuje ono što smatra da treba da kaže, bez obzira da li će se to nekom svideti ili ne. Taj Despićev predlog je jednoglasno prihvaćen od sedmorice članova odbora za organizaciju svečanosti. Međutim posle incidenta koji se dogodio, jedan od te sedmorice pravdajući se rekao je: „Pa šta sam ja znao ko je taj Ljuba Simović!“

Poziv da govori u Negotinu Simović je prihvatio i kasnije je dobio i zvaničan poziv od Programske komisije Mokranjčevih dana. U Negotin je otišao sa ženom na sam dan kada je festival otvoren, kolima opštine Negotin

Sećajući se tog događaja, LJubomir Simović je ispričao: „Ja sam pročitao moj govor, kome sam dao naslov ‘Krila za rep’ i u tom govoru sam rekao što sam mislio da u tom trenutku treba reći i da sam ja dužan da u tom trenutku to kažem. Tokom govora nekoliko puta sam bio prekidan velikim aplauzom i velikim aplauzom sam i ispraćen.“

Baš 12. septembra kada su počeli Mokranjčevi dani, u Negotinu se obeležavao i dan oslobođenja. Za tu priliku u grad je došao jedan broj najistaknutijih rukovodilaca razne vrste, predsednika opština, direktora raznih velikih preduzeća, Borskog bazena i tako dalje. Sedeli su u prvom redu i bili u prilici da im Ljuba direktno u oči izgovori ono što je zamislio da kaže.

Na kraju, iz tog prvog reda, priseća se pesnik – prvo su mi prišli jedna žena i jedan čovek.
„Žena mi je ljutito rekla da sam ja ovu priliku zloupotrebio i da sam održao jedan politički govor, a njen pratilac mi je rekao da sam ja oskrnavio mesto na kome sam govorio. Prišao mi je još jedan čovek koji mi je isto tako rekao nešto neprijatno i izrazio je svoje nezadovoljstvo.“

U vazduhu se osećalo da nešto nije u redu. LJuba opisuje sam incident: „Mi krenemo u hotel pada kiša, magla, već je to bilo negde oko dva sata po ponoći. Tražimo ključeve. Meni prilazi bojažljivo recepcioner koji mi se vrlo ljubazno predstavio: Ja sam noćni recepcioner Sava, molim vas gospodine Simoviću da vam nešto kažem – direktor hotela vam je poručio da ujutru morate da napustite hotel. Ja prosto nisam mogao da verujem, da čujem to što čujem, a onda je on kao da ublaži, dodao: znači da ste došli pre 15 minuta imao sam naredbu da vam uopšte ne dam ključ, da ne uđete u sobu. A u sobi su već moje stvari. Ja sam tu sa ženom. Oni su dakle bili spremni da me u dva sata noću ostave na ulici, u kišu i maglu. po hladnoći. Međutim eto tako ublažili su tu svoju drakonsku kaznu tako da nam ja dozvoljeno da prenoćimo“.

Čime je govor razljutio vlast

„Grad Negotin su najmarkantnije obeležila dva čoveka od kojih se jedan u njemu rodio, a drugi u njemu slavno poginulo. Jedan od njih je skupljao konje i oružje, drugi je skupljao narodne melodije. Jedan je osnivao vojne jedinice, drugi je osnivao muzičke škole i pevačka društva“ – počeo je svoju antologijsku besedu Ljubomir Simović.

„Jedan je komandovao konjici i pešadiji, drugi je dirigovao horovima. Jedan je galopirajući s konja pucao i udarao sabljom, drugi je na miru sedeći komponovao pesme i napeve. Alat jednoga bili su zastava, sablja, pištolj, puška i top, alat drugoga bili su gudalo, klavir, olovka i notna sveska.

Jedan od njih, Hajduk Veljko, uložio je svoju glavu u oslobođenje i obnovu srpske države, a drugi, Stevan Mokranjac, položio je u toj oslobođenoj i obnovljenoj državi osnove moderne srpske muzike, kojoj je pored tih osnova ostavio i nekoliko najblistavijih vrhunaca iako u svemu potpuno različiti. Hajduk Veljko i Stevan Mokranjac su svaki na svoj način dali doprinos stvaranju jedne iste celine.

Šta je sa tim hajduk Veljkovim i Mokranjčevim zaveštanjem i sa tom celinom događa danas, kada je naš vidokrug toliko smanjen i sužen, da više nikakvu celinu ne može da obuhvati.

Hajduk Veljko je bio veliki junak. Vuk Karadžić ga je upoređivao sa Ahilom i Obilićem, a Sima Milutinović Sarajlija je pisao da bi pred Veljka smeo izaći samo onaj ko je od željeza. Taj osobiti junak je protiv Turaka ratovao onako, kako se u njegovo vreme ratovalo, hrabro, surovo, drsko i najčešće na svoju ruku.

Iz juriša među Turke on se, krvav od svoje i tuđe krvi, redovno vraća s nekoliko glava. On pod turske kule, da bi ih zapalio, valja burad i kace napunjene slamom i senom. On pljačka i zobnicama meri i deli opljačkani novac, siluje devojke, otima konje i haljine, ovce i goveda, ne samo od Turaka, nego i od Srba. Uprkos tome što se iz svih snaga trudio da liči na Ruse, koje je obožavao, hajduk Veljko je više ličio na Turke, protiv kojih se borio.
Naš narodni pevač je oduvek znao da vreme gradi niz kotare kule, vreme gradi, vreme razgrađuje. Međutim, vreme gradi i razgrađuje i moralne norme i obrasce, i principe i kriterijume, pa i načine na koje se rešavaju nacionalni i državni problemi, kao i načine na koje se vode ratovi.

Ako bi neko danas pokušao da se proslavi čineći ono čime se u svoje vreme proslavio hajduk Veljko, ne bi stigao tamo gde je stigao Veljko u svet Homerovih junaka, nego bi dospeo pred sudije Međunarodnog tribunala. Vrednost slikovitog Veljkovog junaštva i primera otkriva nam se kao relativna, ograničena samo na njegovo vreme, s kojim se, kad je to vreme isteklo, i ona ugasila. Srećom, postoji i onaj Hajduk Veljko, koji zna da za veliko junaštvo nisu dovoljni samo hrabro srce, luda glava i vešta ruka, nego i visoka etika. To je onaj Veljko, koji pred propast Srbije 1813. očekujući veliku tursku najezdu, ženu i decu ispraća u Poreč, ali u svojoj kući u Negotinu, netaknuto i celo, zadržava sve svoje blago. Sramota bi bilo, kaže Veljko, da Turci dođu u moju kuću, pa kod tolike slave i imena moga, ništa u njoj ne nađu.

To je onaj hajduk Veljko, koji Mula Paši, na poziv da preda Negotin i Krajinu, odgovara: „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“. To je i onaj hajduk Veljko, koji je braneći Negotin, a ostavši bez puščane municije, rastakao kalajna kandila, kašike i tanjire, i kantarska jaja, i od njih izlivao puščana zrna, i koji je, ostavši bez topovske municije, topove punio talirima i pucao. Pred tim hajduk Veljkom, koji neprijatelja ume da dočeka i kao junak, i kao gospodin, otvaraju se vrata svih vremena.

Ta vrata svih vremena otvaraju se i Stevanu Mokranjcu, kompozitoru u čijem se najslavnijem delu, Rukovetima, naš autentični muzički izraz i sadržaj organizuje u veliku, složenu i impresivnu celinu. Te Rukoveti se ulivaju u onu još veću i prostraniju celinu, u koju nas uvodi Mokranjčeva liturgija. S Rukovetima u tu celinu ulaze i gradovi, Beograd, Budim, Travnik i Ohrid, i reke Morava i Tekelija, i devojke Mara Resavkinja, Dinka koja seje Bosiljak, Biljana koja platno beljaše, ulazi umirući Karamustafa, Ivan Gospodar i Vinari Beograđani, ulazi rascvetana Grana Jorgovana, ulazi najzad i hajduk Veljko, koji s lepom devojkom sedi pod tankim i visokim drvetom Bademovim.

I sve se to, gradovi, reke, bašte, junaci, devojke, grane badema i jorgovana, svetleći, nošeno moćnom muzikom, penje ka sjajnim i nevidljivim vrhovima i visinama. Šta smo mi učinili sa tim vrednostima u koje su hajduk Veljko i Stevan Mokranjac uložili svoje snage i sudbine? Da li čuvamo pogled i put prema visinama koje su oni dosegli i osvojili? Danas, na kraju 20. veka, nama preti opasnost koja nije daleko od one koja nam je pretila na početku 19. u vreme hajduk Veljkovo. Umesto da smo odavno počeli da se borimo za napredak, mi smo primorani da se još uvek borimo za opstanak. U toj borbi je potrebno sve i cilj, i sreća, i sredstva, i vođe, i saveznici, i junaštvo, i žrtve, i pamet. I sve to treba da bude usklađeno i među sobom i sa okolnostima. Manje ili više, nekada smo sve to ili bar nešto od svega toga imali. Ali danas, u ovoj današnjoj borbi za opstanak, mi osim velikih žrtava, od svega toga nismo imali ništa. Ni cilja, ni sreće, ni sredstva, ni vođa, ni saveznika. A pogotovo nismo imali pameti.

Možda zato što nismo imali pameti, nismo imali ni svega ostalog. Čak smo izgubili i ono što smo nekada imali. Sposobnost da se orijentišemo u vremenu i u etici. Mi ne samo da smo ostali ispod normi koje propisuje naše današnje evropsko vreme, nego smo pali i ispod onih normi koje su vladale u tursko vreme hajduk Veljkovo. Među nama nema junaka koji bi kazao „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“. Mi i za mnogo manje od glave, dajemo i mnogo više od Krajine.

Naše današnje vojvode talirima ne pune topove, nego džepove. Onakve junake kakav je bio hajduk Veljko, mi ne samo da više ne rađamo, nego ni one koje smo nekada rađali više ne pamtimo. Nismo mi međutim izneverili samo hajduk Veljka i tradiciju junaštva i viteštva koju on predstavlja.

Sudeći po pesmama koje se danas po gradovima i selima pevaju širom Srbije, mi smo izneverili i Stevana Mokranjca i onu muzičku tradiciju koju je on stvorio i koju jedino i imamo. Ona vrata svih vremena koja je otvorio i kroz koja je u sva vremena i ušao, Mokranjac je ostavio širom otvorena. Ali nama ta vrata i ta vremena u ovoj mišjoj rupi u kojoj smo se obreli više nisu potrebna.

U ovoj mišjoj rupi ništa se ne čuje, iz ove mišje rupe ništa se ne vidi. Ni ono što je prošlo, ni ono što dolazi. Ne vide se više ni oni vrhovi i visine s kojih se otvaraju sve veći i veći prostori i vidici.

Što je najgore, mi pristajemo da ono što se može videti iz ove mišje rupe priznamo kao ceo svet i kao ceo horizont. Sve što je progutala, ova mišlja rupa je pretvorila u miševe. Srećom, ponekad se nađe i neko ko se nije dao saterati u tu rupu i ko nije pristao da svoja krila trampi za mišlji rep.

Među onim retkim našim gradovima koji nisu dopustili da budu saterani u tu mišlju rupu, iz koje će im se ukazati mišlji horizonti i perspektive, nalazi se i Negotin. Negotin je grad koji izneverava jednu staru biblijsku tradiciju. Negotin naime ima najjači razlog da Stevana Mokranjca prezre, odbaci i zaboravi. Mokranjac se u Negotinu rodio.

Zašto bi Mokranjac u Negotinu prošao bolje nego Hristos u Vitlejemu?

Negotin međutim prekida onu tradiciju koja kaže da „nigdje nije prorok bez časti do na postojbini svojoj“, i sav se posvećuje čuvanju, negovanju i razvijanju muzičke tradicije koju je zasnovao Mokranjac i koja u krajnjoj liniji i nije samo muzička. Razvijajući, dakle, tradiciju koju nam je zaveštao Mokranjac, a pamteći i onu koju nam je baštinio hajduk Veljko, Negotin je preostao kao jedno od onih usamljenih mesta s kojih se oni vrhovi i one visine i perspektive bez kojih nema ni opstanka ni napretka i danas, mogu videti, iz koga se, tim vrhovima i visinama i danas možemo obraćati“ – završio je svoju besedu LJubomir Simović.

Ni neprimereno, ni politički

Dejan Despić je komentarisao kasnije u Beogradu : „I dalje uopšte ne mislim da je sve to što rekao LJuba da je bilo neprimereno ili da je bilo preterano politički. Potpuno se slažem sa onim što je Ljuba kasnije i objasnio da nije govorio o politici nego je govorio o našoj tragediji; a to što je ta tragedija rezultat određene politike to naravno nije njegova krivica nego krivica nekih drugih koji su vodili tu politiku. I ja sam to potpuno tako i razumeo.“

Ovaj novinar je prisustvovao tim dešavanjima. Zahvaljujući snimaču zvuka koji je nosio, citirane rečenice u tekstu su autentične.

(Odlomak iz knjige u pripremi Dragoslava Simića „Dva veka slikana mikrofonom“)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.