"Noći, noći da l’ mogu bit’ ko sni…"

„Volim da bazam noću, volim da gluvarim šetajući besciljno. Dok se vucaram naokolo, sve je više senki s kojima hodam kroz ovaj grad – Fleka, Mikrob, Mark Hoker, Vukica Đilas, Mešulam, Mare Glušac, Đile, Đele, Moda, Ivana Felba, Robi Klajn, Bezideja, Žonki… Neke od njih bih sretao isključivo po noćnom svetlu zamračenih ulica i klubova. S nekima, kao s Bezidejom, ako sam par puta progovorio iole suvislo. Ali ostaju slike, intenzivne, jednog života koji nije stremio ničemu osim možda slobodi, drugačijoj od one koja ti se nudi na svakom koraku.“

„Eto, možeš o tome. Nije za slavlje, ali šta fali?“

„Pa da opet bude šta hoće ovaj…“, zaključuje i okreće glavu ka prozoru minibusa, koji nas vozi u Novi Sad, gde je predviđeno da vodi publiku kroz izložbu Grejsona Perija. Neko vreme ćuti, a onda se na Gazeli iskrivi ka prozoru busa da bolje osmotri betonsku grdosiju na gradilištu Beograda na vodi.

„Vidi ovo, vizura grada – ćao!“

Isto je bilo i sa prvim pokušajem nagovaranja za intervju a zamalo da se ponovi i kod drugog – telefonom.

„Ćao, Uroše, ne moramo intervju. Hajde da pravimo reportažu. Ti u ateljeu, stvaraš…“

U: „Glupo je. Treba neki povod“… (pauza) „Imam izložbu u junu!“

„Ma, pusti sad izložbu, hajde reportažu, recimo tvojom omiljenom rutom po gradu.“

U: „Meni je to Beograd noću.“

„Super, dogovorili smo se.“

U subotu, SMS-om, Uđuu: „Kad i odakle krećemo?“

U: Krećemo od ćevapa na račun osiromašenog Danasa? Kod Gabaša, u 23h?

„Sređeno.“

U kafani „Sarajevski“ u Dušanovoj, preko puta „Drvne“, Uđu, četiri umetnice i kustos iz Austrije, sede, piju vino i razgovaraju posle večere. Uđu im priča o Beogradu, Austrijanci ga pomno prate. Posle pola sata o svemu i svačemu, konačno se s njima pozdravlja i dogovora da se vide sutradan ujutro. Vodiće ih u Vojni muzej. Meni obećava da ćemo ubrzo „u život“.

Kad umetnici zamakoše, pitam kakav je plan.

„Nema plana“, odvraća.

„A ko je umetnik iz kafane?“

U: „To je Tomas Trumer, direktor Kunsthale Bregenc, koji postoji već 20 godina i radi u nestvarnom kapacitetu. Tomas dovodi u to malo mesto na obali Bodenskog jezera, koje je veličine Vrnjačke Banje, umetnike kao što je DŽef Kuns… On je ovde u Beogradu, u Muzeju savremene, pravio onu izložbu ‘Zidovi ulice’. U to vreme je bio postavljen za direktora Simens fondacije, to jest, njihovog departmana za savremenu kulturu…(…) Na Oktobarskom salonu 2005. je bio član međunarodnog žirija koji je dodeljivao nagrade. U tom periodu je bio šef departmana za savremenu umetnost u Muzeju Belvedere u Beču…(…) Vodio je Kunsthale Majnc (…). Jedan od istaknutih kustosa u Austriji i na međunarodnoj evropskoj sceni…“

„Ne moraš toliko o njemu…“

U: „Ne, pa da imaš…“

Posle deset minuta hoda, Uroš za odredište predlaže Polet.

Tamo pušta muziku, a u poslednje vreme radio je i u Kenozoiku, Zappa baru. Zimus kod Firčija u Novom Sadu skoro svakog meseca.

Ne, muzičke želje ne ispunjava, jer, kako tvrdi, tako dolazi do „iskakanja“.

U: „To je kao kad bi se ispunjavale želje prilikom seksa. Na kraju zaboraviš u kom si ritmu, fokusiraš se na ispunjavanje želja i obično to bude trenutak kada seksualni kontakt propada. To svi znamo. Ako se već ne dogovorimo ranije koje želje imamo pa se onda tome prepustimo, uvek dođe do fijaska. Nažalost, ljudi se veoma često čudno ponašaju i smatraju da je nastup di- džeja u klubu fontana želja. Ja onda kažem: „Dobro, da li biste dolazili kod muzičara tokom nastupa i govorili mu da vam svira tu i tu pesmu. To bi bilo neumesno“. Prosto treba da pustiš nekog ko ima ideju da je realizuje. Ako misliš da ti to treba da radiš, izađi pa napravi sebi atmosferu koja ti odgovara, zašto bi to radio neko drugi“, konstatuje a zatim zastaje: „… E, ‘ajmo sad unutra da vidimo…“, kaže dok ulazimo u zonu klubova u Cetinjskoj…

Ispred Poleta u bašti krcato. Čim se Uroš pojavio njih nekoliko poskakaše sa stolica da ga pozdrave. Opet neki inostrani umetnici. Ubrzo mu prilazi Vuk Vidor, umetnik i sin francuskog i srpskog akademika Vladimira Veličkovića, i govori nešto na uho jer je žamor ljudi preglasan. Uroša ponovo „hapse“ umetnici a svaki čas ga neko pozdravlja. Visoki bradonja maše, uporno pokušavajući da dopre do Uroša i nešto mu kaže – daje rukom znak da pripomognem i izvučem ga iz gomile. Viče uzbuđeno „šou samo što nije počeo…“

Pola onoga što dalje govori ne čujem od preglasne muzike, niti razumem.

„O – B – E- Z – B – E – D – I – O sam mu super poziciju da može da gleda“, kaže, pokazujući na Uroša, koji se pojavljuje oslobođen. Kod šanka bradonja, inače gazda Poleta, objašnjava Urošu šta je događaj i da „samo što nije počeo poslednji Olimpijin šou“.

Stiže piće i Olimpija, tranvestit sa kojom se upoznajemo. Iz Berlina je a ovde snima dokumentarni film.

„Da vas slikam?“

„Slikaj“, odvraća Uroš i zauzima pozu pored Olimpije. Prethodno stavlja cvike za sunce. Vidim odmah, fotka nije uspela, a neće ni reportaža kako je krenulo.

Bradonja se snebiva da govori u diktafon o kontekstu Olimpija u Poletu. Uroš ga ohrabruje: „Haaajde… Sine, ovo je priča o meni, ovo je priča o svima nama – ‘Uroš Đurić nas vodi kroz Beograd noću’. Biće u Danasu, čoveče, na dve strane…“

Bradonja popušta: „Gledamo live performans Olimpije Bukakis, performera iz Berlina, rodom iz Australije. Sad se snima treći deo dokumentarnog filma o njemu. Naslov je „Beyond Bruklin, Berlin i Beograd“ – B.- B.- B. To, dobro zvuči“, konstatuje.

U: A ko snima?

B: Ceca.

U: Ceca manekenka?

Obojica viču: „Daaaaaa…!“

„Žena čuvenog brazilskog umetnika“, dodaje bradonja, pa zastane iznerviran što ne može da se seti njegovog imena…

„Čekaj, čekaj…“, priskače Uroš: „To je… Saint Claire Cemin“, ispaljuje nakon nekoliko sekundi.

Olimpija je sad već spremna za nastup. Pre nje na stejdž stupa major Helena, koja najavljuje paradu ponosa 24. juna. Podseća na one nedavno pretučene. Iz publike zvižduci. Kaže, svi smo ljudi od krvi i mesa i poziva na toleranciju – aplauz, zvižduci odobravanja… Buka kluba, zatim, malo ustukne. Počinje Olimpija. Seda u joga položaj, koncentrisano se zagleda u daljinu, a onda se uz zvuke, recimo, nekog „dark vejva“ ispruži celim telom na pod, pa se, prateći taktove muzike, postepeno podiže ruku sklopljenih kao u molitvu. Iz tog melodramatičnog stava, dok prethodna stvar odlazi u fejd aut, nadolazi nekoliko masnih bitova EBM-a (Electronic Body Music – prim. A. Ć.). Olimpija kreće u znatno oštriju koreografiju. Onda u momentu potpuno izmeni način kretanja po sceni… Kod refrena, kad pevač Nitzer Ebb-a zaurla „Muscle and Hate!“ pokazuje poput bildera mišiće na rukama ne bi li ilustrovala stihove. Tačku završava teatralnim stavom kako je i počela a zatim se čuje publika, to jest, aplauz. Atmosfera u Poletu je sad već potpuno otkočena i u svom ritmu. Đorđe bira dobru muziku, ljudi deluju opušteno i raspoloženo, neki sede, neki đuskaju, neki pričaju koliko im to jaki decibeli dopuštaju.

„Voliš da đuskaš?“

U: „Volim, naravno. Ceo život sam proveo po noćnim klubovima. Volim da se prepustim, volim da me neko odradi zaista. To je fantastičan osećaj ako mi ubode žicu. Misliš da si u nekom sadejstvu sa kosmosom, u nekoj vrsti limba u kojem nisu potrebna nikakva objašnjenja, nikakve reči, prosto si tu i sve deluje skladno i kako treba“, konstatuje i nastavlja o Akademiji gde je najviše voleo Kojine večeri.

U: „Bile su intenzivne i fascinantne. To je bilo u ono vreme kada je klub radio samo do pola dva i onda bi mi došli malo ranije, oko pola dvanaest. U tih sat i po Koja bi bacao sve adute na sto. To je bilo skoro religiozno iskustvo, neka vrsta otkrovenja. Posebno kada je iz Londona doneo prvi singl Public Enemy „You’re gonna get yours“. To je bilo nestvarno… Koja je to, naravno, spajao sa ekipom fanka ranih 70-ih i to se tako dobro uklapalo u ambijent te crne znojave rupe u kojoj smo obitavali danonoćno da i dan-danas imam jasne vizije.“

„Šta pamtiš?“

U: „Sećam se gde sam stajao na Akademiji. To su bili oni zvučnici kod bine, u prostoriji gde je bio mali šank. Ja bih se pribijao sa devojkom igrajući tokom cele noći. Sećam se da je obično završavao set sa Public Image Ltd „Farewell my fairweather friend“. To je bila žestoka stvar a, sećam se, kada bi završio program oko pola dva sa „FFF“, onda bi, za kraj, kad se ekipa rastura, pustio bugi pesme u srednjem tempu Mark Bolana i T-Rex. To je bilo: „Jbt, vraćaš me u detinjstvo!“

U to vreme, svake godine su bile takve revolucije tako da je činjenica da je to bilo pre desetak godina izgledala kao da je pre 15 vekova. Sada ono što je bilo pre 15 godina može da bude i danas, dok su tada to bile epohalne stvari. T-Rex je zvučao kao pre Hrista!

Od Koje sam, u stvari, dobio taj fidbek koji sam osećao kao klinac iznutra, da može da se radi upravo na taj način“, konstatuje.

Dok ga slušate, s vremena na vreme vam se učini kao da je u ovom gradu i dalje sve u redu. Šteta što sutra mora da se rani, pa moramo da krenemo.

„Hoćemo ponovo da dođemo, fali mi još slika…“

U: „Hoćemo.“

“ A šta ti je koncept kad puštaš muziku?“

U: „Moj koncept je koncept zvučne slike. To znači da se, u ambijentu kluba, onaj ko je u publici oseća kao da upravlja zvučnom slikom koja se odvija oko njega. To radim upravo tako što moj izbor pesama nije vezan za stil, niti za bitove, nego za praćenje intenziteta muzike. Ona treba da se odvija po nekoj putanji, da ima svoj početak, sredinu, vrhunac i kraj. To se može postići najefektnije sa različitom vrstom muzike koja može da ide od fanka do panka, preko elektra ili bita šezdesetih, pa čak i džez standarda ukoliko znaš da uklopiš različitu stilsku praksu u jedinstvenu zvučnu celinu. Pre svega je važno da se gradi atmosfera, dinamika nastupa u prostoru u kojem publika treba da bude integralni deo onoga što se nalazi na gramofonu ili kompjuteru. I, naravno, pratim sve vreme kako ljudi reaguju, kao neka vrsta dirigenta atmosfere.“

Na putu kući Uroš zvižduće i pevuši: „Noći, noći da l mogu bit ko sni…“

„?“

Kaže, pesma je iz serije „Veliki i mali“ koju je voleo kao klinac. U originalu ide „Dani, dani, Da l’ mogu bit ko sni, Da l’ ovaj svijet može bit lijep, Da l’ mogu svi sreću naći?“

Ali njega je život odveo na drugu stranu, pa je prepevao u „Noći, noći…“

„Jel’ ti se sviđa ona druga stvar uz koju je plesala Olimpija… To ti je Nitezer Ebb…“

U: „Pošalji mi link…“

„Ali, ima mnogo jaka stvar… Bend se zove Das Ich a pesma Gib mir mein Destillat… Ložačka je, ali se uz nju super đuska kad si ljut.“

„Pa, nas još samo bes i drži“, zaključuje Uđu.

Uroš na prodaju

Uroševe slike su još uvek na grupnoj izložbi „Ti si meni super“, a već 16. juna nastupiće samostalno u galeriji Nešović fajn arts u Čumićevom sokačetu. Izložba se zove „Na prodaju“, a kustoskinja je istoričarka umetnosti Ksenija Marinković.

Umetnost kao jeres’]

„Status savremene umetnosti u društvu posle oktobra 2000. je takav da je rukovodeće državne strukture percipiraju i tretiraju kao dozvoljenu jeres. Nepodnošljivost vladajućih režima spram savremene umetnosti i njenim kritičkim praksama zapravo prikriva bojazan da se u susretu s njom ogoljava monumentalna neprosvećenost i neusklađenost sa standardima vremena ovdašnje političke klase“, smatra Uroš Đurić.