Milan Vlajčić – novinar koji je pisao ono što misli

Mogao je, kao briljantan student na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti da doktorira i ostane na Fakultetu, što mu je predlagao njegov profesor, šef Katedre Voja Đurić, ali je posle diplomiranja izabrao drugi, za njega, slobodniji put novinara, kojim je krenuo još kao student. Najstariji dnevni list na Balkanu Politika po njemu se prepoznavala.

Govorio mi je: “Kada sam ušao u Politiku, njena redakcija je bila svojevrsna škola novinarstva. LJudi koje sam tada zatekao u Politici bili su novinari od imena i integriteta od kojih sam upijao znanje i informacije. Mogao bih da nabrojim njih 40 i svi bi znali o kome govorim – Predrag Milojević, Zira Adamović, Milutin Čolić, Olga Božičković, Jurij Gustinčić, Rista Bajalski, Miroslav Radojčić, Leon Davičo, Đuka Julijus, Miodrag Maksimović Maks…”

Milan Vlajčić je rođen na Čuburi, i u svojoj rodnoj kući u Ulici Kornelija Stankovića 23 je sklopio oči 9. februara. Tu iznenadnu smrt nije mogla da spreči njegova supruga Duška, koje je i u tom trenutku bila pored njega. Cenio je njen novinarski nerv i smirenost kojima je ponekad obuzdavala njegov politički aktivizam.

Bio je Politikin književni i filmski kritičar, pisao je i o televiziji, bio je urednik Kulturne rubrike, a kada je posle 34 godine rada u toj kući otišao u penziju, odmah su ga zvali iz Blica i do pre dve godine bio je kolumnista ovog dnevnog lista. Kada je pokrenut portal Nova.rs, urednik Kulture Milojko Božović nije imao dilemu: prvi kolumnista koga je pozvao bio je Milan Vlajčić, poslednji tekst na portalu objavio je u danu kada je preminuo.

Lako je dokazivati od kolikog je značaja ono što je Milan ostavio u nasleđe ljubiteljima filma, književnim znalcima i bratstvu džezera. Umeo je da piše, ali je umeo i da neguje duh dobre priče. Gnušao se nacionalizma, koji je razbio Jugoslaviju, koja je Milanu bila važna kao kulturni prostor.

Kad su vremena bila zla po novinarsku profesiju, Milan Vlajčić se držao pravila – ako već ne mogu da napišem sve što mislim, onda ono što napišem, mora da bude ono što mislim. Povodom objavljivanja knjige “Strah i strepnja” (izdavač Ivan Čolović), Gradski komitet Beograda je hteo da je zabrani, ali nisu znali kako, pa su napravili javnu debatu u radničkom univerzitetu Braća Stamenković gde je Čolović bio zaposlen.

Vlajčić je bio prisutan kao izveštač Politike, a tadašnji sekretar Gradskog komiteta ga je prozvao da kaže šta misli. Milan je stao u odbranu Dobričine knjige. Branio je njegovo pravo da misli onako kako je napisao.

Hvalio je ovaj kritičar filmove i knjige ljudi sa kojima nije govorio, jer mu profesionalno poštenje nije dozvoljavalo da prećuti njihov kvalitet. Međutim, mnogo mu je bio veći problem korupcije na nivou prijateljstva, jer je teško biti surov prema prijatelju. Zbog takvog stava je gubio neke prijatelje, ali nije krio da je bilo ljudi ljudi koji su poštovali ono što radi i pozdravljali njegov kritički stav prema njihovom delu, ne ljutivši se. U te svetle i retke primere ubrajao je reditelje Žiku Pavlovića i Dušana Makavejeva, i scenaristu Gordana Mihića.

U ovom oproštaju od višedecenijskog prijateja i kolege, teško mi je da nađem prave reči za radost koju nam je pružao tokom poslednjih decenija druženja u dva vračarska kafića. Najpre sam uživala dok bi Milan Vlajčić i glumac Dragan Nikolić, nedeljom oko podneva tumačili šta je stajalo iza najdragocenijih tekovina jugoslovenske kinematografije. Otmeni Čuburci snažnog duha, kao da su majstorski igrali ping-pong dok bi pominjali filmove i ljude nezaobilaznog traga.

Kada nas je Gaga napustio, preselili smo se u drugi kafić, proširilo se društvo, i nedeljom u podne bi opet počinjala igraonica duha. Predrag Perišić, Dragomir Zupanc, Nebojša Bradić, Vuk Jerinić. Otac Dalibor i Zvonko Nikezić, povremeno. Tako je bilo i u nedelju, 6. februara, kada smo u smanjenom sastavu čuli da je Milan završio novu knjigu, odneo je izdavaču Branku Kukiću, ja sam ciktala od sreće nad naslovom – Kavijar za sirotinju.

Na moju molbu, istog dana mi je poslao mejl koji je dobio od svog prijatelja, jednog od najvećih hrvatskih književnih kritičara Zdravka Zime, nakon što je ovaj pročitao rukopis Milanove nove knjige. I ne mogu da odolim da ne ukradem deo Ziminog teksta koji rado potpisujem:

“Unatoč svemu što se zbiva, ti si očuvao gospodstvo duha, očuvao si visoke kriterije i entuzijazam vječitog mladića, cijepljen energijom knjiškog i filmskog fanatizma koji je u hrvatskoj kulturi na taj način i u toj mjeri bio imanentan možda samo pokojnom Tonku Maroeviću. Dok se narod (ili sirotinja) bavi koronom i prizemnom politikom, ti čitaš romane, gledaš filmove i ponavljaš poput Arhimeda: noli turbare circulos meos.

I što da ti kažem? Tvoja informiranost spojena s ljeporječivošću i duhovitošću bude želju za novim čitanjem i novim gledanjem, a u nekim slučajevima prvim čitanjem (ili prvim gledanjem) knjiga i filmova koje smo iz ovih ili onih razloga propustili konzumirati…”

Otišao je poslednji od Titana – napisao je Gorčin Stojanović povodom odlaska Milana Vlajčića. Nema ništa tačnije ni tužnije od ove rečenice.

Ispravka

U jučerešnjem izdanju Danasa omaškom je navedeno da je sahrana Milana Vlajčića, kako je saopštilo Nezavisno udruženje novinara Srbije, u sredu, 15. februara, a trebalo je da stoji u sredu, 16. februara, u 12.30 na Novom groblju u Beogradu. Komemoracija u Dorćol Platzu zakazana je za ponedeljak, 14. februar, u podne.