Knjiga novinarke Olivere Đurđević „Priče na ćošku“, zbirka njenih odabranih intervjua, objavljena je nešto pre Sajma knjiga, ali je njena promocija ostavljena da se održi nakon ove manifestacije, kao šlag na torti od ovogodišnjih izdanja Službenog glasnika, rečno je juče u Kafe-knjižari Glasnik na predstavljanju knjige. U pitanju je knjiga koja donosi intervjue objavljivane u različitim dnevnim novinama i časopisima redakcija kroz koje se Olivera „šetala“, kako je primetio Miroslav Josić Višnjić, i zbog kojih je između ostalog do te „šetnje“ i dolazilo. To su najopušteniji i najiskreniji susreti sa „pravim ljudima“, primećeno je, ne onima koje su u žižu stavljali drugi.
Broj prisutnih novinara na promociji pokazuje saučesništvo, kolegijalnost i poštovanje prema Oliveri, primetio je urednik Glasnika Gojko Tešić. A ono postoji uprkos tome ili upravo zbog toga što Olivera, kako je rekao, ume da se zameri sa onima sa kojima razgovara pri tom ne dajući priču kakvu bi neko želeo i ne predstavljajući sagovornika tako da ispadne uglađen i fin. Otud ona nije lak sagovornik, a njena tajna je i u tome što zna mnoge tajne onih sa kojima razgovara. Olivera ume da pita, da se posvađa, isprovocira sagovornika – i da napravi izuzetnu priču, istakao je Tešić.
Nazvavši svoj tekst o ovoj novinarki „Olivera bez anestezije“, inspirisan njenom prvom knjigom intervjua koja se zvala „Bez anestezije“, Miroslav Josić Višnjić u njemu ocenjuje najslabije i najbolje Oliverine uratke – na navodeći sagovornika, on najslabijim smatra najduži intervju i knjizi, a među najbolje ubraja one sa Isidorom Žebeljan, Novicom Tadićem, Alisom Stojanović, Draganom Babićem, Milenom Marković, Jakovom Grobarovom. On ističe i da se njen rad može nazvati literarnim jer zna red reči u rečenici i primer je maksime da je čovek stil.
Branislava Stefanović, profesorka sa Fakulteta dramskih umetnosti, podsetila je da je Olivera i autor na svetskim festivalima nagrađivanih dokumentarnih radio drama, poput „Poetike dokolice“. Ona je takođe dodala da je Olivera primer kako neki čovek posao radi ne zato što je zaposlen, već zato što je to njegov poziv.
A Olivera već deset godina nije zaposlena ni u jednim novinama što je još jedan prilog tezi Slaviše Lekića da je stanje u srpskim medijima apokaliptično. I to već 30 godina, kako je rekao. Ne zna se koji sve jahači Apokalipse ne jašu medije, dodao je, a jedan od njih svakako je neznanje. Olivera je jedna od „retkih faca“ koja zna koga i šta da pita, istakao je Lekić, jedan od retkih urednika koji ima razumevanja za Oliveru i čiji časopis Status za nju uvek ima mesta.
Urednici su najgora fela u novinarstvu, primetila je autorka sama, zahvalivši se svima na lepim rečima o knjizi i pohvalivši svog izdavača ne zato što je objavio njenu knjigu, već zato što se upustio u takav kapitalni poduhvat kakav su Sabrana dela Stanislava Vinavera, koji ovu kulturu mogu da čine ponosnom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
