Odlazak poslednjeg jugoslovenskog pozorišnog kritičara Goran Cvetković (1950-2025)

Na svom Fejsbuk profilu Paković je objavio tekst – odlomak iz svog eseja „Poslednji jugoslovenski pozorišni kritičar“, koji je prvi put objavljen u listu Danas 2016. godine

„Pune dve hebdomade svog zrelog života pozorišni i radio reditelj Goran Cvetković pisao je pozorišnu kritiku.

Pominjem hebdomade njegovog života, te sedmogodišnje deonice, kako su govorili stari Grci, da bih istakao antičku strast ujedno za pozorištem i demokratijom – u samoj želji i nesebičnom nastojanju kritičara Gorana Cvetkovića.

Pisao je odasvud iz Slovenije, Bosne, Hrvatske, Makedonije… nekad i po četiri-pet iscrpnih izveštaja sedmično, ali je često javno i govorio, za okruglim stolom ili u razgovorima sa stvaraocima predstava, uvek debatno da jarko obeleži festivalske večeri i premijere, uzburkavajući polemiku i udahnjujući istinski život i tamo gde ga je pozorišna predstava o kojoj se vodi reč upravo ugasila.

„Posle tih zvaničnih razgovora usledili bi noćni simpozijumu, gorljive gozbe prijatelja i kolega, u kojima se žučno raspravlja o teatru, njegovoj umetnosti i politici, njegovoj estetici i etici, a Goran Cvetković, koji je tokom javne rasprave govorio poput Diogena iz Sinope, na ovim gozbama, uvek uz autohtono crno vino, postajao je razbarušeni Dionis – nikad ne štedeći pohvala, nikad ne škrtareći na pokudama, kao i u svojim kritičkim zapisima, jer ovde se radi o istini i laži, o umetnosti demokratije ili sluškinji totalitarizma, o znanju ili opsenarstvu, i zato s tim stvarima koje ispunjavaju ili prazne život časni svedoci poput Gorana Cvetkovića ne koketiraju i ne prave kompromise.

Iza njih ne stoji niko u vlasti, koja ima pravo na monopol sile, jer iza njih su autentični doživljaj i nepatvoreno znanje.

Pozorište nastaje u polisu, rađajući se ujedno s demokratijom.

Ono je suštinski politična umetnost, koja preko etike dospeva do svoje igre, i preko igre, putem ludičkog momenta, dospeva do etičkog stava.

Etičko i ludičko ogledaju se jedno u drugom.

Pozorište je, naime, suštinska potreba demokratskog društva – alternativno vreme i alternativni prostor jednog društva, jednog polisa, u kojem se jasno ogledaju njegove vrline i mane, ono što je dobro i ono što je loše. Pozorište nije s onu stranu dobra i zla.

Ono je uvek ili na strani dobra, ili na strani zla.

Goran Cvetković to dobro zna i zato o pozorišnim predstavama i njihovim stvaraocima piše kao da piše o krajnjim stvarima.

O pozorištu, on govori kao o autentičnom polju komunikacije, polju autentične komunikacije. I stoga je tako osetljiv i goropadan kad uvidi da je u pozorištu posredi prevara, laž, foliranje, prenemaganje.

Jer, načelo svake ozbiljne predstave jeste autentična beskompromisnost autorskog zahteva.

Kao diplomirani pozorišni reditelj s dugogodišnjom praksom, naročito u eksperimentalnom, studentskom pozorištu, Cvetković se za poziv kritičara pripremao temeljno.

O predstavama je pisao specijalistički, kao što bi, na primer, jedan primarijus komentarisao hiruršku operaciju svog kolege.

Ali, to je tek pola od ovog mukotrpnog i, u ovom društvu dozlaboga potcenjenog, poziva pozorišnog kritičara, koji je invalidan bez jasnog i slobodarskog etičkog i političkog stava, bez one zagriženosti u borbi za demokratiju društva i sveta.

Goran Cvetković, pozorišni kritičar, u ovoj se borbi posebno kalio.

Uz Biljanu Jovanović, Primoža Beblera i Natašu Kandić, Goran Cvetković je inspirator i organizator prvih antiratnih protesta i akcija otpora režimu Slobodana Miloševića.

Njegov antifašizam nije praznična retorika, nego svakodnevni život.“, napisao je Zlatko Paković 2016. godine za Danas