Umrežavanje 1Foto: Snežana Čongradin

U sledećoj sceni pojavljuje se Romeo, vraća se iz neuspešnog noćnog ljubavnog pohoda i, kad ugleda ostatke tog krvavog obračuna, kaže Merkuciju koji ga je čekao – Ovde je na delu bila ljubav!

Naravno Merkucije tvrdi da je u pitanju bila mržnja, ali Romeo ostaje pri svojoj tvrdnji.

Ova neobična Šekspirova teza o ljubavi kao izvoru brutalnih krvavih obračuna, ostaje prilična enigma u daljoj tragičnoj radnji, ali nas ovih nekoliko kasnijih vekova približavaju shvatanju ovog stava.

Naime – svi mali i veliki ratovi u istoriji vodili su se iz ljubavi koja se baš tim ratovima dokazivala prema raznim stvarima i ljudima, narodima, predelima, idejama, verovanjima, koja je trebalo odbraniti od neke vrste napada neprijatelja.

Skoro da nema rata koji nije počeo u ODBRANU, uglavnom nekog dela naroda koji je ugrožen pa ga treba braniti.

Drugi svetski rat je Hitler započeo u odbranu jedne grupe etničkih Nemaca koji su bili porobljeni u susednoj državi.

Posle toga je branio svoj narod od velike pretnje svetskog jevrejskog neprijateljstva i znamo kako se to završilo.

Tako je i rat u Jugoslaviji počeo tako što je Milošević rešio da brani srpski narod kome preti opasnost od nove, aklamacijom uspostavljene vlasti u Hrvatskoj i pretnji koje je video u otcepljenju te republike od matice zemlje.

Posle neposrednog primirja Srbije i Hrvatske, rat ljubavi preselio se u Bosnu i Hercegovinu i doživeo klimaks u Srebrenici koju je general Mladić osvojio i obećao da će se osvetiti za Kosovo.

I ostvario je svoju pretnju – izveo je genocid nad Bošnjacvima koje je uspeo da uhvati dok su bežali prema Tuzli.

Organizovao je masovna streljanja više od osam hiljada muškaraca i mladića, sve iz ljubavi i brige za srpski narod.

Predstava „Srebrenica…“

Zlatka Pakovića prvi je pozorišni projekt koji se bavi ovim aktom genocida i odigrana je premijerno u Beogradu, naravno u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

U toj predstavi malo se govori o milionima paklenih sati koje su propatili svi oni nesrećnici dok su pokušavali da pobegnu od ljubavne ruke Mladićevih egzekutora, dok su ih spremali za krvavi rastanak sa životom i dok su ih nemilosrdno ubijali i potom zakopavali u zajedničke grobnice kao ono nekad u Aušvicu ili Treblinki.

Ne, Paković se bavi umrežavanjem!

Nizom scena u predstavi, autor analizira šta se to moralo dogoditi, ko se sve morao angažovati da se uopšte dođe do IDEJE o mogućnosti izvršenja genocida.

Dakle bavio se, ne izvršiteljima samog dela, nego društvenim okolnostima u Srbiji koje su, samim svojim postojanjem i delanjem, dovele do nagomilavanja smrtonosne genocidne energije koja je, kao iz nekog prenaduvanog balona, morala da se izlije u ovaj gnusni akt najgoreg zločina u Evropi od Dugog svetskog rata – surove i hladnokrvne likvidacije više od osam hiljada stanovnika Bosne i Hercegovine samo zato što su Bošnjaci.

Gledali smo predstavu zasnovanu na ozbiljnoj studiji srpskog društva koje je celokupnim načinom svog postojanja stvorilo uslove za, pre svega pokretanje rata u Jugoslaviji što je dovelo do njenog raspada, a zatim i do surovih obračuna sa nesrpskim stanovništvom u onim delovima te zemlje u kojima su živeli u susedstvu sa drugim narodima, Hrvatima i Bošnjacima.

U predstavi se otvaraju veze malograđanske i kvaziintelektualne Srbije sa klerom Pravoslavne crkve, koji stekavši moć i silu, guraju stanovnike, raznim vrstama pretnji i ucena, u agresiju ratnih osvajanja i neopisive zločine do genocida.

Scenski materijal je plasiran pažljivo, baziran na ozbiljnim studijama stanja u Srbiji, a umnogome je protkan duhovitim slikama iz fiktivnog života takozvane elite, kulturne, crkvene i političke.

Opšta slika data je kroz život jedne elitističke porodice advokata Bećkovića, njegovog oca sveštenika, sina, ratnog fotografa, kćerke bonvivanke i majke snoba, koji prelamaju talase na kojima Srbija srlja u zločin i genocid.

Što je jako važno za pozorište kritičkog osvetljavanja stanja stvari – predstava obiluje elementima sarkazma i groteske čime se postiže udarni efekat razotkrivanja zavere elite prema svom i narodima iz okruženja.

Autor i reditelj Zlatko Paković u predstavi „Srebrenica…“ ostvaruje jedan celovit zahvat opšte kritičke elokvencije, u zamahu i intenzitetu raskrinkavajućih stavova prema krivici tobožnje elite, ne samo za rat i genocid, nego za sveukupnu poražavajuću situaciju života na svim poljima, a pre svega u kulturi, elokvencije koja se u kapacitetu energije pobune može meriti sa Krležinim esejem „Moj obračun s njima“ ili sa Kišovim „Časom anatomije“.

Jer pored značajnih sekvenci o ratu i genocidu koji je elita inicirala, gde se pominju i konkretna imena ličnosti koji su bili nosioci i propagatori nacionalizma, a time i ratnog zločina i sledstveno tome odgovornosti za genocid, u predstavi se hrabro i otvoreno komentarišu pojmovi kulturne politike i duboke malograđanske laži u kulturi, pre svega u pozorištu, opet sa konkretnim imenima sa samog vrha piramide kulturnog miljea Srbije.

Kao i u svojim dosadašnjim predstavama, Zlatko Paković radi sa glumcima – ličnostima, kako ih sam naziva i sa njima postiže visok stepen idejne i scenske saglasnosti.

U predstavi smo videli Katarinu Jovanović, kao pevačicu, ali i kao vrlo sugestivnu glumicu, kojoj je mera samo antička tragedija.

Bila je pravi stub predstave.

Zatim smo ponovo videli izvanrednog Borisa Milivojevića koji je specifičnim ulaskom u stil sarkastične komedije, osvetlio predstavu oštrim značenjskim špicevima Pirandela ili Darija Foa.

Ivan Jevtović je već osetio strast otkrivanja istine u prethodnoj predstavi Zlatka Pakovića, pa je u ovoj doneo paklenu energiju pobune koju smo gledali samo u odličnom Formanovom filmu „Kosa“.

Mlada studentkinja režije Andreja Karčagin, vešto je ušla u ulogu pomodne bonvivanke, kćerke moćnika koja se i buni protiv poretka stvari iz čistog snobizma.

Lik oca porodice Bećković, sveštenika, vedro i sarkastično igra Vahid Džanković, mladi glumac iz Novog Pazara.

Važnu ulogu u predstavi igra ogroman kompozitorski rad Božidara Obradinovića koji je u Šenbergovskom maniru ostvario moćnu zvučnu aparaturu, a i sam je izvodi uživo, koja, kako u songovima, tako i u pratnji, daje pečat predstavi.

Poseban značaj daju groteskne maske scenografa predstave, slikara Nikole Džafa, koje glumci povremeno nose a inače stoje kao vidljiva scenografija.

To su maske, zapravo glave u morbidnom izrazu nadrealističke jeze, kojima je izražen kompletan duh savremenog iskrivljenja sveta u kome žive pre svega nakazni likovi iz predstave, a zatim i svi mi zajedno, što čini i poseban, celovit umetnički likovni događaj.

Predstava „Srebrenica…“ značajna je i kao umetnički čin i kao čin pobune protiv zločina i njegovih korena. Čestitam! Bravo! Svaka čast!

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.