Otovrena izložba „Kvadrat na kub“ u Leskovcu

Ove umetničke forme sintetisane kroz dualitet određene jasnoće i disharmonije, izazivaju bujicu emocija i prijatnih i manje prijatnih i podstiču introspektivno kretanje, pomeranje određenih granica unutar granica.

Ova nas dela naterala na razmišljanje i introspekciju, što i jeste bitan segment umetnosti.

Umetnost ne mora samo biti lepa, ona treba da nas inspiriše i motiviše, da nas natera na razmišljanje, a ova tri umetnika su upravo jako uspešno to realizovala.

Kroz izvesnu autoanalizu i projekciju unutrašnjih svetova u polje umetnosti, u ovaj dvodimenzionalni kvadratni prostor, uspeli su da dopru do posmatrača i da se povežu s njima, prenoseći neke lične dileme i promišljanja.

Umetnici su realizovali svoja dela različitim tehnikama, imali su razičit likovni pristup delu; u pitanju su mozaik, kolaž i gvaš.

Premda je likovni pristup različit, u biti se rezultati, finalne kreacije poklapaju i ostvaruju jedinstvenu vezu. Iako je pred nama jedna grupna izložba objedinjena zajedničkom idejom i zajedničkim ciljem, mora se napraiti i osvrt na svakog umetnika ponaosob.

Petar Vujošević primenjuje jedan neopterećujući minimalistički pristup, a odsustvo boje i jedinstvo geometrijskih formi u okviru kojih je postignuto kretanje ritmičke repeticije osnovnih elemenata, u jednom segmentu podseća na Maljeviča i njegov suprematistički kvadrat koji je simbol čitavog jednog mikrokosmosa.

Tako su ovi mozaici nosioci Petrovog mikrokosmosa.

Gordana Stanišić Vujošević u okviru svojih potpuno jednakih kvadrata, ponavlja savršene kružne forme svojih kolaža koje sadržajno sa sobom nose dozu religioznosti.

Ovaj tondo (kružni oblik) simbolički nas vezuje za ponovno rađanje i otkrivanje sveta, a motivi kojima se služi vraćaju nas u prošlost i rađanje umetnosti kakvu je mi danas poznajemo.

Gordana Baškot nas, poput Petra, uz jedan minimalistički pristup uvlači u svet ispoljavanja ličnih emotivnih stanja.

Za razliku od njega, ona primenjuje boju kao bitan segment dela, koja sa sobom nosi izvesnu simboličku vrednost i može se vezati za jedan emocionalni beskraj.

Kao zaključak se nameće konstatacija da je svako od nas mikrokosmos za sebe i iako delamo u okviru fizički određenih granica, unutar nas opstaju, rađaju se i umiru čitavi univerzumi, a mi za života, bojim se, upoznamo samo jedan mali njihov deo.