Pegi Gugenhajm – zavisnik od umetnosti

Dela dolaze iz venecijanske kolekcije Pegi Gugenhajm i njujorške kolekcije njenog ujaka Solomona. Apstraktna umetnost se može posmatrati iz raznih aspekata. Izložba ukazuje na put kojim se ovaj pravac širio s jednog kontinenta na drugi i način na koji su pripadnici ovog pokreta stvarali putem potpuno slobodnog izraza. Interesantno je i to da je trenutno u Londonu, u Royal Academy of Art, u toku velika izložba posvećena apstraktnoj umetnosti gde se isto tako nalaze dela iz ove dve Gugenhajm kolekcije.

Pegi Gugenhajm je rođena 1898. godine u NJujorku. Potiče iz veoma imućne porodice, a njen ujak je bio bogati kolekcionar umetničkih dela, Solomon Gugenhajm, osnivač fondacije za skupljanje dela apstraktne umetnosti, koja je predstavljala bazu za stvaranje muzeja Gugenhajm u Njujorku 1939. godine.

Pegi je bila nesrećna u detinjstvu i živela je neprestano s osećajem inferiornosti u odnosu na svoje dve sestre koje su bile izuzetno lepe. Situaciju pogoršava i smrt njenog oca u brodolomu Titanika 1912. Nekoliko godina posle ovog tragičnog događaja Pegi Gugenhajm dobija svoj deo nasledstva koji predstavlja preko dva miliona dolara i odlazi na putovanje po Americi. Iako vodi veoma lagodan boemski život, Pegi neprestano traži nešto što bi joj ispunilo život i upušta se u nebrojene avanture. U prvom neuspešnom braku je dobila dvoje dece. Sa ćerkom Pegin, koja je izvršila samoubistvo, imala je veoma komplikovan i konfliktan odnos.

Posle niza putovanja u London i Pariz, ona preko Marsela Dišana upoznaje razne umetnike i slikare od kojih počinje da kupuje umetnička dela. Veliku ulogu u Peginom životu igra Semjuel Beket, koji tada živi u Parizu. NJihova veza je bila veoma kratka, ali izuzetno intenzivna. Beket je izvršio veliki uticaj na nju i ubedio je da se potpuno okrene modernoj umetnosti. Ona je tako 1939. godine u Londonu otvorila sopstvenu galeriju Guggenheim Jeune sa radovima Koktoa, Kandinskog i Tangija, i organizovala kolektivne izložbe vodećih umetnika tog doba, od Henrija Mura do Arpa, Pikasa i Kaldera. I pored relativnog uspeha, Pegi trpi velike gubitke, zatvara galeriju posle samo godinu dana i počinje da pravi planove za Muzej moderne umetnosti u Londonu.

Pegi Gugenhajm bila je Jevrejka i tokom Drugog svetskog rata više puta rizikuje život da bi spasla umetnike i prokrijumčarila njihova dela. Tako su se u njenoj kolekciji našla ostvarenja Brankuzija, Đakometija, Klea i mnogih drugih slikara, neshvaćenih i potcenjenih u tom periodu. Na taj način izgradila je svoju kolekciju između 1938. i 1947. godine, kupujući po jedno umetničko delo dnevno! „Mi Jevreji razumemo modernu umetnost, jer smo svuda primorani da budemo autsajderi. Zbog toga, umetnost vidimo onakvom kakva jeste – ne kao odgovor, već kao pitanje. Ona nas primorava da vidimo, osećamo i mislimo na drugačiji, novi način. Da mislimo sami za sebe“, izjavila je jednom prilikom Pegi Gugenhajm, koja je nastavila da samostalno razmišlja, i tako i sama postala deo istorije moderne umetnosti.

Godine 1942. Pegi odlazi u Njujork, gde otvara galeriju Art of This Century i upoznaje publiku s delima Rotkoa i Poloka, kao i sa apstraktnim ekspresionističkim pokretom, ne sluteći da će tako uticati na tok umetnosti XX veka. U tom periodu upoznaje nadrealističkog slikara Maksa Ernsta, za koga se udaje, ali se već posle nekoliko godina razvodi od njega.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, ona se vraća u Evropu i definitivno se nastanjuje u Veneciji, gde učestvuje sa svojom kolekcijom slika na Bijenalu 1948. i 1949. Posle izvesnog vremena, ona kupuje Palatu Venier na Kanalu Grande gde smešta svoju impozantnu kolekciju koja tu ostaje i posle njene smrti 1979. godine.

Danas je palata Venier otvorena za publiku. U jednom krilu nalazi se stalna postavka, dok se u drugom redovno održavaju izložbe moderne umetnosti. Najupečatljivija dela stalne postavke su – „Na plaži“ Pabla Pikasa iz kubističkog perioda, „Oblačenje neveste“ Maksa Ernsta, „Rađanje tečnih želja“ Salvadora Dalija, „Carstvo svetlosti“ Renea Magrita, kao i skulpture Henrija Mura, Konstantina Brankuzija ili Alberta Đakometija.

Briselska izložba nije velikog obima, ali je postavljena na vrlo interesantan način. Dela su okačena na raznobojne draperije koje uz odgovarajuće osvetljenje stavljaju u prvi plan boje upotrebljene na slikama. Na taj način se isto tako dobija utisak da slike nisu fiksirane već da lebde u prostoru.

Prvo delo koje se može videti je čuvena kutija-kofer Marsela Dišana, napravljena specijalno za Pegi, u kojoj je umetnik reprodukovao u minijaturi svoja glavna dela u vidu mini-muzeja. Posle njega slede slike poznatih nadrealističkih slikarki kao što su: Leonor Fini, Leonora Karington, Rita Kern-Larsen…, a zatim dolaze Moris Hirsfild i Maks Ernst na čijem se platnu vide razne ličnosti iz njegovog okruženja među kojima je i Pegi Gugenhajm.

Prelazeći iz jedne sale u drugu, posetilac ima utisak kao da se zaista nalazi u Veneciji, u Palacu Venier dei Leoni, i može jasno da uoči prelaz iz nadrealizma ka ekspresionističkoj apstrakciji preko majstora kao što su DŽekson Polok, Vilem de Koning, Kliford Stil i Aleksander Kalder. U nizu manjih sala se između ostalih slika mogu otkriti i dva sjajna platna Marka Rotkoa. Isto tako su vredni pažnje i slikari, možda manje poznati široj publici, među kojima je Saj Tvombli, Frenk Stela, Adolf Gotlib ili Elsvort Keli.

I na kraju, tajanstvenim stepenicama se silazi u prostorije sa naznakom „Vremeplov“ gde je život Pegi Gugenhajm predstavljen hronološkim redom i gde se može videti izvanredni dokumentarni film pod nazivom „Peggy Guggenheim – Art Addict“ o njenom ekstravagantnom pogledu na svet i umetnost tog doba.