Pobede, skandali, suze i aplauzi

Specijalno za Danas
Dok se jubilarno 60. izdanje Kanskog festivala zahuktava, evo jednog kratkog, retrospektivnog pogleda na šest decenija Palmi, kontroverzi i skandala, spiritualnih izjava jednih i lamentacija drugih, na osmehe i suze pobednika, zvižduke i aplauze kritike i publike, na glamurozne ceremonije, hirovite zvezde…
Ali, krenimo od početka – godina je 1939, sve je dobro počelo… Na plaži ogromna replika Notr Dam iz Pariza, a na ekranu Karls Loton u „Kvazimodu“. Na Kroazeti najlepše, najseksepilnije, najekstravagantnije – Me Vest, Rita Hejvort, Lana Tarner… Potrajalo je kratko. Svi su spakovali kofere. Počinjao je rat. Selimo se u 1946 – rat, još uvek, ali sada hladni. Ruski i američki predstavnici u stalnom su sukobu. Jedni napuštaju projekcije drugih. Zlatna palma još uvek ne postoji. Najveća nagrada je Gran pri – osvaja je Rene Kleman za film „Bitka za prugu“. Godinu dana kasnije – inauguracija festivalske palate. Nažalost, stravični vetar oduvao je nade organizatora – novi krov palate leti i ona nije upotrebljiva sve do 1949. Godinu dana ranije – nema festivala zbog finansijskih teškoća.
Gran pri 1949. osvaja „Treći čovek“ Karl Rida, ali uzbunu izaziva pljačka vile Rite Hejvort i Age Kana. Glumica ostaje bez nakita u vrednosti od pola miliona dolara. Sledeće godine, festival ponovo izostaje zbog finansijskih problema. Godina je 1951 – trijumfuje Viktorio de Sika sa „Čudom u Milanu“, sledeće godine „Otelo“ Orsona Velsa osvaja nagradu . Tako je Maroko, gde je film produciran, došao do svoje prve i zasad jedine najveće kanske nagrade.
Prva Zlatna palma, 1955.
Brižit Bardo sa kučencetom i u bikiniju šeta kanskim plažama, 1953. godine, a Pikaso odeven u jaknu od jagnjeće kože preko smokinga, prisustvuje projekciji filma „Nadnica za strah“ Žorža Kluzoa, koji osvaja Gran pri. „Sve dok bude ljudi“ Freda Cinemana pobednici su smotre 1954, a već sledeće godine dodeljena je prva Zlatna palma – Delbertu Manu za „Marti“. Ni lepota Ingrid Bergman, 1956. nije uspela da spreči nastavak hladnog rata. Delegacija Zapadne Nemačke napušta Kan sa trakama ispod miške, nakon što su Rusi uspeli da se izbore za zabranu projekcija filma „Nebo bez zvezda“ – ocenjujući ga antikomunističkim. Pretnja bojkotom 1957. godine, 800 novinara dobilo je samo 200 mesta za projekciju filma kojim je otvoren festival – „Put oko sveta za 80 dana“. Grejs Keli drži lekciju iz lepote i otmenosti. Žak Tati deli autograme po plaži 1958, a Mihail Kalatozov osvaja Palmu za film „Kad ždralovi lete“.
Kim Novak i Keri Grant zaseniće Kroazetu 1959, dok 1960. konačno dolazi trenutak „Slatkog života“ i Felinija. Nažalost stižu i suze Monike Viti, nakon što je „Avantura“ izviždana. Godinu dana kasnije, Kan je u znaku „Viridijane“ Bunjuela i rata između dva italijanska stara – Đine Lolobriđide i Sofije Loren. Godine 1962. na Kroazeti vlada pravo ludilo. Legenda filma je konačno tu i svi žele da je vide bar na tren. Katrin Hepbern trebalo je punih pet sati da prođe stotinak metara od hotela do palate! Dobro zaliven rozeom, 1963. Marsel Panjol na jednom kolokvijumu u Kanu uzvikuje – „Film je mrtav, živela TV“, dok Džejn Mensfild demonstrira svoje obline pred fotoreporterima. Tužna godina za Trifoa, čija „Magareća koža“ nije bila po ukusu žirija, bila je 1964. Njegov zemljak, Žak Demi uzima Palmu za „Šerburske kišobrane“. Katrin Denev izaziva uzdahe. Šona Konerija, alijas Džejmsa Bonda, 1965. fanovi jure po Kroazeti, dok se fotoreporteri odlučuju za Romi Šnajder. Sledeće godine, Palmu osvajaju Leluš i Đermi, no svi pamte incident princeze Margarete, koja je sa 50. minuta zakašnjenja stigla na projekciju Louzijevog filma „Modesti Blejz“. Tim više što film počinje replikom koja je izazvala urnebesan smeh u sali – „Tačnost je odlika kraljeva“.
Mikelanđelo Antonioni sa „Uvećanjem/Blow Up“ uzima Palmu 1967, ali Aleksandar Petrović i „Skupljači perja“ ushićuju Kroazetu. Samo godinu dana kasnije, Trifo je na barikadama. Crna zavesa. Revolucija! Godine 1969, Breson, Tešine, Bertoluči, Ošima, Garel – svi imaju filmove u Kanu, ali u okviru smotre Dve nedelje reditelja. Pitanje je bilo koja je selekcija bila prava – zvanična ili ova budućnosti? Robert Altman osvajiće Palmu sa ostvarenjem „M.A.S.H“ 1970, ali Elio Petri uzima tri nagrade za „Anketu o jednom građaninu“. Čarli Čaplin, u 82. godini života, odlikovan je Legion d’honneur, 1971. Pozdravljen nezapamćenim ovacijama, on je rekao – „Uz sve teškoće koje sam imao da pronađem jednu crnu kravatu za večerašnju svečanost, evo Vi mi stavljate crvenu“. Italijani trijumfuju i 1972 – Elio Petri sa filmom „Radnička klasa ide u raj“ i Frančesko Rosi sa „Aferom Matei“. Neverovatan festival – van konkurencije Bergmanovi „Krici i šaputanje“, a u propratnoj selekciji Hercogov „Aguirre – bes Boga“, sve to 1973. godine!? Šta je tek bilo u zvaničnoj selekciji?
Beson, besan što mu film nije uvršten u zvaničnu selekciju, 1974. izjavljuje – „Festival u Kanu vodi film u mediokritetstvo i greške“. Palma ga demantuje – osvaja je Kopola sa „Prisluškivanjem“. Eksplozivni ambijent, dinamit u vili Marsela Dasoa, sumnjiv materijal ispred vrata palate i teroristi koji uzvikuju da su „protiv svih vrsta kapitalizma“, obeležiće 1975. Uprkos tome festival se nesmetano odvija. „Taksista“ je na Kroazetu stigao 1976. i odjurio. Nakon silnih zakulisnih radnji, braća Tavijani osvajaju Palmu za „Padre Padrone“, 1977. Na čelo festivala, 1978. dolazi Žil Žakob. Te godine Olmi uzima Palmu. Kevin Kostner i Fara Fosit moraju da se skrivaju od fanova. Godine 1979, Fransoaz Sagan je na čelu žirija i pravi skandal što festival neće da joj pokrije telefonske troškove (o kockarskim nije bilo reči). Palme osvajaju Šlendorf za „Limeni doboš“ i Kopola za „Apokalipsu sada“. Japan trijumfuje sa Kurosavinim „Kagemušom“ 1980. godine.
Andžej Vajda, nakon silnih peripetija, stiže na Kroazetu 1981, u zadnji čas sa svojim „Čovekom od mermera“ i, iako nije uvršten u bilo koju selekciju, osvaja Palmu. Spilbergov „ET“, i pored sumnji i nedoumica kritike, glavna je vedeta festivala 1982. Palma ide Kosti Gavrasu sa ostvarenjem „Missing“.
Prvu Zlatnu palmu u novootvorenoj festivalskoj dvorani, nazvanoj „bunker“, 1983. dobija Imamura za „Baladu o Narajami“. I, dok on s pravom slavi zasluženu nagradu, Izabela Ađani je u šoku. Dok se pela čuvenim stepenicama – tajac. Tišina. Nijednog blica. Nijedne kamere uperene u nju! Umorni od njenih kaprica, fotoreporteri su je bojkotovali. Kameru d’or za najbolji prvi film – „Čudnije od raja“, 1984. osvaja jedan mladi, rano osedeli čovek – ikona nezavisnog američkog filma, Džim Džarmuš, a Palmu Vim Venders za „Pariz – Teksas“. Sledeća, 1985. je godina Kusturice i „Oca na službenom putu“. Tarkovski, teško oboleo, šalje 1986. u Kan svog sina da mesto njega primi Gran pri žirija za „Žrtvu“. Nekoliko meseci nakon toga umire. U istoriji festivala ne pamti se da je ikada bilo toliko urlika, zviždanja i besa prilikom dodele neke palme, kao kad ju je 1987. osvojio Moris Pjala za film „Pod suncem satane“. Istovremeno, ne pamti se ni takav, uraganski aplauz, kakav je dobila Elizabet Tejlor, kad se sa satom zakašnjenja pojavila u dvorani. „Pele osvajač“, 1988. osvaja Palmu, a Ćikolina, vedeta porna i italijanskog parlamenta, vlada Kroazetom. Žil Žakob, glavni selektor festivala, 1989. u zadnji čas uzima iz selekcije Dve nedelje reditelja, jedan mali američki film i stavlja ga u zvaničnu selekciju. I, upravo taj film trijumfuje – „Seks, laži i video-trake“ Stivena Sodeberga. Sledeće godine, Godar pobuđuje glavnu pažnju, ali Linč uzima statuu sa „Mornarom i Lulu“. Polanski je 1991, kao predsednik žirija, toliko očaran „Barton Finkom“ i Torturom, da im dodeljuje ne jednu već tri nagrade. Madona se, u pratnji gorila, prošetala Kanom 1992, a Bili Ogust opet uzima Palmu. Džejn Kampion, 1993, ne samo da daje „Lekciju iz pijana“, već i lekciju iz filma. I, upisuje se u istoriju – to je bila prva Zlatna palma koju je osvojila jedna žena. Vreme Tarantina počinje 1994. Svi su podlegli njegovom šarmu – publika, mediji, žiri. „Petparačke priče“ osvaja Palmu, a dva velika umetnika odlaze kući praznih ruku – Nikita Mihalkov i Krištof Kiešlovski.
Emir Kusturica sve vodi u „Andergraund“ 1995, dok Angelopulos jadikuje nad svojim „Ulisom“. Sledeća je, pak, godina jednog Engleza – „Tajne i laži“ Majkla Lija izazivaju oduševljenje. Najpopularnije voće 1997. bile su trešnje, jer su se svi divili „Ukusu trešnje“ Abasa Kiarostamija. Brus Vilis i Demi Mur ostavljaju sve u senci, a Mila Jovović se takoreći naga pojavljuje na svečanim stepenicama, na premijeri „Petog elementa“. Tomasu Vinterbergu nije bila dovoljna kanska, već je festivalu ponudio svoju feštu 1998 – „Festen“, koja je obeležila smotru. Angelopulos konačno osvaja Palmu za „Večnost i jedan dan“. „Rozeta“ je na pijedestalu 1999. Braća Darden i Kronenberg su ushićeni pobednicom. Dok Uma Turman demonstrira lepotu, jednostavnost i spontanost, te 2000. Lars fon Trir, smešten u svojoj prikolici, parkiranoj na Kroazeti, saznaje da je osvojio Zlatnu palmu za „Igrača u mraku“. Žiri je 2001. pred raspadom. Većina je da se nagrada dodeli Hanekeu za „Pijanistkinju“, ali Liv Ulman kao predsednica, konačno odlučuje, priznanje ide u ruke Nanija Moretija za „Sobu moga sina“. Nikol Kidman izaziva divljenje, kako svojim talentom i lepotom, tako i otmenošću. Džordžu Lukasu nije dosta ratova u svetu već „organizuje“ dodatni „Rat zvezda“ 2002. Žiri, pak, koriguje grešku iz prethodne godine – budući da nagradu nije dobila „Pijanistkinja“, on nagradu dodeljuje „Pijanisti“ Romana Polanskog. Prefinjeni i intelektualni Patris Šero, 2003, odjednom postaje zver – stavljajući žiri pred ultimatum – ili će Palma pripasti „Slonu“ Gusa van Santa, ili on daje ostavku. Pobedili su „Slon“ i on.
Vog Kar-vai je okasnio 2004 – mislio je da ima vremena do „2046“, ali je zato Majkl Mur bio spreman – „Farenhajt 9/11“ trijumfuje. Sledeće godine, Skarlet Johanson je nesumnjiva vedeta 58. ekstravagance. No, deca su u centru pažnje i „Dete“, s pravom, pobeđuje. Kusturica sa Zabranjenim pušenjem i celim žirijem slavi pobedu. „Marija Antoaneta“ šeta se Kroazetom 2006, u svoj svojoj pompi i glamuru, ali joj konkuriše iberijska lepota i senzualnost Penelope Kruz. Ipak, Palmu dobija potresna saga Kena Louča.