Ponoćni ekspres

U mrežicu na poklopcu je ubacio par igala za kravatu, broš za leptir mašnu, četkicu i bočicu ulja za negu brkova.

Na dno je složio košulje, po jednu dnevno, i pantalone za dva dana.

Po uglovima je rasporedio cipele, sandale, šešir i peglu.

Nije računao da će se dugo zadržati, pa je uzeo koferčić iz ručnog prtljaga.

Pošto je završio sa pakovanjem, naručio je taksi prevoz do železničke stanice.

Ali nakon razgovora sa dispečerom nečega se dosetio.

Brzo je pozvao istu agenciju i zamolio ih da vozilo upute na drugu adresu koju je izdiktirao.

Posebno je naglasio da vozač nije potreban, samo vozilo.

Zgrabio je prtljag, izašao napolje i dvaput okrenuo ključ u bravi.

Iznad uva je napipao vlas.

Iščupao je i zalepio na dovratak.

Stuštio se niz ulicu do prve raskrsnice.

Zavio je desno i zaustavio se kod treće kuće.

Prošla je ponoć kada je Poaro pokucao na vrata svoje sekretarice.

Gospođica I.L., koju je on od milja zvao Il, pripremala se za počinak.

Nikada nije odlazila u postelju pre jedan.

Ona je savršeno ovladala Poaroovim navikama i znala je da je to vreme, do šest ujutro, kada mu neće biti potrebna.

Zato i nije pomislila da bi mogao biti neko drugi.

Ogrnula je penjoar i otvorila vrata.

“Spremajte se, idemo na put”, uzbuđeno je rekao Poaro, ne sačekavši da ga upita šta želi.

I.L. je bila zgodna, mlada žena, uzrasta otprilike kao i Poaro, ali za glavu viša od njega.

Imala je ljupko “Grejs Keli” lice i bujne slapove kose u stilu “Katrin Denev”.

I sada je zadržala isti izraz, iako ju je na tren omela Poaroova uzrujanost pojačana halapljivim hvatanjem daha.

Šta mu bi odjednom, zapitala se gospođica sekretarica.

On ionako nije bio sportski tip (kao što je ona), i izbegavao je preterana naprezanja.

Kuda žuri?

Ali ona je bila prava profesionalka, uvek spremna da isprati njegove obaveze.

Stoga se nije zamarala sitnicama, već je rutinski gurnula naočare bliže očima i kratko upitala:

“Kada? Kako?”

“Još noćas, ne brinite kako”, uzvratio je Poaro.

Gospođica I.L. se osvrnu levo-desno i pogleda niz gelender. Prikupila je krajeve ogrtača na grudima.

“Ali nikome nisam javila”, promrmlja.

“Imate li kome da javite?”, preseče je detektiv.

Ovo ju je zbunilo. Poaro nije okolišao, takve je bio naravi. Ali ona je morala biti sekretarica koja je hladnokrvna kao revolveraš.

“Pa i nemam”, rekla je posle kraćeg oklevanja.

I to je bilo tačno: gospođica I.L. je živela sama. Porodicu nije nikada spominjala, a o tome odakle je i ko je, Poaro je nije ispitivao.

“Il, idemo, ne smemo odlagati.”

Njemu se baš žurilo. Bilo mu je važno da to obavi pod okriljem mraka. A šta? I zašto, iščuđavala se I.L.

“Sačekajte da zalijem cveće”, pokušala je da dobije još koji minut.

“Vi nemate cveće, Il.”

“Nemam”, neveselo je priznala.

“Nemate cveće, nemate kućnog ljubimca, nemate rodbine. Imate mene, poslodavca. Šta vas sprečava da pođete, Il?”

U narednih pola sata Poaroova sekretarica, gospođica I.L., bila je kao nova.

Našminkana, doterana, u kostimu boje sleza.

U torbu nije pakovala stvari.

Torbe, napunjene garderobom za svaku sezonu, bile su već spakovane i ležale su na dnu ormana.

Automobil ih je čekao, parkiran uz rub pločnika.

Na železničku stanicu su stigli četrdesetak minuta pre polaska ponoćnog ekspresa.

Autor je romansijer čiji je roman „Ukleti brod“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.